Утицај политике на уметничко стваралаштво није ништа ново. Притом, не мислим само на диктаторске режиме, већ и на оне номинално демократске. Истина – знатно мање, односно са битном фус-нотом – како Александар Кадијевић то запажа: „У демократски развијенијим срединама и путем архитектуре се развија плодни дијалог идеологија, који њихов културни живот чини богатијим и динамичнијим“.
Када је архитектура у питању, тај утицај је био највећи, јер је она често служила као политички плакат, односно средство опросторавања неке идеологије. Не треба бити превише крут и генерално осуђивати ту појаву јер нису ретки случајеви када је тај утицај изродио врхунска уметничка дела.
„У уравнотеженом третирању елемената архитектуре као уметности, пројектанти и наручиоци би требало да идеологији дају ону улогу која јој припада, ни претерану, а ни сасвим занемарљиву. Када је њен уплив примаран, она преводи архитектонско стваралаштво у његову супротност, у сфере у којима неуметнички садржаји супституишу естетске.“ – Александар Кадијевић.
Светска изложба 1937. године у Паризу
Наспрамни павиљони Трећег Рајха и СССР-а
Проблем настаје када властодршци немају ни образовања, ни разумевања, ни стила, а желе пошто-пото да „опросторе“ себе, а да би затим могли у свом селу да кажу: „Оно сам ти ја радио“. Лако ћемо се сложити да овај опис савршено одговара просечном функционеру СНС-а.
То је у ствари корен проблема у вези постављања споменика Стефану Немањи – вулгарни и агресивни утицај неуких политичара на посао од изузетног културног, уметничког и националног значаја. Уосталом, писмо оставке члана жирија, проф. Миодрага Живковића најбоље сведочи о политикантским шпекулацијама представника власти током трајања конкурса, односно да овај конкурс нема легитимитет струке. Или, још тачније – толико СНС уважава струку и схвата конкурс као вековну, позитивну тековину изналажења најбољих уметничких решења.
Пре кратког осврта на поменуто дело, треба нагласити да оно не мора нужно да поседује естетски врхунске квалитете, али мора да представља врхунско уметничко дело. А то није исто, јер би када би уметност само производила лепо, онда би и парфеми били уметност, како то запажа пољски философ Владислав Татаркјевич (Милан Узелац, Увод у естетику). Естетска вредност је само једна од компоненти које би требало да садржи уметничко дело, а које примарно мора садржати духовну компоненту.
Међутим, потпуно флуидно стање уметности савременог доба су у потпуности релативизовали појам уметности, па су многи данас често збуњени када чују термин уметничко дело. Ја се свакако не бих повиновао многим јефтиним, помодарским трендовима који су допринели томе.
„У доба кад више нема уметности, кад више не настају уметничка дела, у време симулације и симулакрума као њених продуката, писати о филозофским аспектима уметничког стваралаштва и његових производа неодољиво подсећа на авантуре великог Сервантесовог јунака.“ (Милан Узелац, Увод у естетику)
Без намере да сада заговарам одређене правце у вечитој расправи између различитих уметничких и архитектонских школа (неки други пут), нити држим предавање о уређењу тргова, али мора се нагласити скандалозно кршење основних обликовних догми као што су пропорција, сразмерност и хармоничност. Када се томе додају и историографске грешке, у овом комплексном (иако не делује тако) уметничком подухвату, овакво дело никако не може добити прелазну оцену.
Потреба за већом монументалношћу, као оправдање висине споменика, делује комично, јер озбиљан пројектант-уметник зна да је заблуда веровати да са повећањем димензија у истој мери расте и његово монументално дејство. Када се пређу извесне границе, ефекат потпуно изостане (Камило Зите, Уметничко обликовање градова). Из тога произилази да се увек ради о доброј пропорцији између величине скулптуре, трга и околних зграда – сценографија која сачињава трг. То је суштина – не може се споменик посматрати као јединка, већ искључиво део једне веће сцене, као што је трг, у којој он мора бити у кохерентном, хармоничном и пропорцијалном односу са осталим учесницима у тој сцени, што ово решење споменика то свакако није, напротив.
Дакле, није тачна оцена да је споменик превелик, већ непропорцијалан. Могао је он бити и већи, што велики жупан свакако заслужује, али када би Београд имао такве просторе где би један такав споменик могао да се уклопи.
Друга скандалозна грешка је локација споменика – поставити споменик испред зграде која је доминирала тим тргом, осим што умањује утицај на трг и значај саме зграде која је културно добро од великог значаја, јесте уметнички харакири без преседана. Озбиљан уметник зна да не могу два различита објекта, са доминантном улогом, стајати један поред другог јер се тако међусобно потиру. Да би споменик задржао доминантну улогу, без да угрожава другог, њему је потребна неутрална позадина која би му чак истакла одређене вредности. Баш као што сликари често користе неутралну позадину за своје потребе. Оваква визуелна неравнотежа на сцени је заиста непримерена и граничи се са кичом.
Постоје и бројни други проблеми око одређених детаља, а који се никако не смеју занемарити – величина и несразмерност постамента, рецимо, али то је изгледа пракса са споменицима српских државника (погледати споменик кнезу Михајлу). Затим, ту су и други вајарско-симболички проблеми, као што је млохаво држање великог жупана итд.
Треба и похвалити неке детаље, нарочито оне везане за симболику садржане у постаменту, као и партерно решење, али због бројних скандалозних уметничких гафова ово решење никако није смело да добије прву награду на конкурсу. Међутим, овде се отвара једна друга тема која је била доминантна у јавности у протеклом периоду – латентан презир, једног дела друштва, према свему традиционалном, па и према традиционалном схватању уметничког дела (занемарити онај мизеран број аутошовиниста којима смета сам Стефан Немања).
Стиче се утисак да би жестина критике једног дела јавности била иста чак и када би руски аутор исправио све грешке. Очигледно да је за њих проблем у „традиционалистичком обрасцу“ и свему традиционалном као „анахроном“. Проблем је што решење споменика није у духу апстрактне уметности, па чак ни фигуративне као школе која би њима била компромисна и прихватљива. Проблем је „анахрони реализам“ (академизам…).
Многи самозвани савременици очигледно сматрају да имају тапију на уметничку критику, јер их је вишедеценијски политички систем подигао на такав пиједестал. Никада њихово тумачење уметности не би било доминантно да га политички систем, релативизацијом апсолутно свега у друштву и наметањем „нове уметности“, није таквим учинио.
„Када су варвари у V столећу наше ере по први пут разорили Рим, нису поштедели ни скулптуру великог римског стоика и цара из II столећа Марка Аурелија. Састругали су са статуе позлату, и тако „огољену“ оставили је наредним поколењима. Савремени „варвари“ у филозофији и естетици далеко су немилосрднији: они руше и уништавају све што је створено до њих, проглашавају сву досадашњу историју уметности и естетике химером, преко читаве традиције прелазе ћутањем, полазе искључиво од себе и свог немуштог бунцања о уметности… Варварима у Риму било је потребно само неколико деценија па да постану грађани Рима и усвоје Римске традиције, не разарајући у прах и пепео римске институције; савремени варвари у том смислу су далеко немилосрднији: уверени су да све почиње од њих, да су они, само они и њима сличне сподобе, једино кадре да суде о свету и о уметности, а све што је резултат делатности ранијих епоха мора бити уништено или предато забораву те најгоре данас пролазе они народи који за собом имају своју историју.“ (Милан Узелац, Увод у естетику)
На крају овог значајаног националног подухвата, који је давно морао бити спроведен, намеће се утисак да је решење споменика непланирано, на један експресионистички начин осликао власт СНС-а: произвео је само нове сукобе и поделе у друштву и банализовао и нагрдио светиње и великане овог народа (што је логична последица националне неписмености представника власти, који ради маркетинга чине овакве подухвате).
Ђорђе Шипетић
члан Главног одбора Двери и члан Савета за урбанизам у Чачку