Нико нормалан не може оспорити одлуку да се уведу ванредне мере због наступајуће непогоде изазване корона вирусом. И најдрастичније мере у превенцији заразе су оправдане и, на жалост, закаснеле, јер су и данашње требале да буду донете још јуче. Ради се о масовној појави и све мере у превенцији заразе и њихово евентуално пооштравање имају нашу пуну подршку.
И даље нема разлога за панику, највећи број оболелих ће имати благу клиничку слику, највероватније неће бити ни тестиран и залечиће се у кућним условима. Далеко мањи број наших суграђана имаће тежу форму која ће тражити хоспитализацију. Проблем је што ће тај број бити велики у кратком периоду, јер је укупан број оболелих огроман. Нема тог здравственог система који је пројектован на оволики број пацијената у кратком периоду. Ми не можемо очекивати да је здравствени систем наше земље далеко изнад нивоа наше државне организације и не смемо себи дозволити да ово тестирамо.
Ванредно стање и војска ван касарни су увек еквивалент озбиљне суспензије људских права и то напросто иде једно са другим. Ако се ова права жртвују и најмлађе генерације лишавају права на образовање неко време, онда план акције мора бити јасан и мере одлучне и кристално јасне. Ту нема места отужном пренемагању типа: „…молимо наше предраге баке и деке… оне који су све ово створили(?)… као Бога вас молимо… итд“. Људи свесно и подсвесно препознају спремност на „игру“ и не поштују препоруке, а то је далеко од очекиване солидарности која мора бити обострана.
Упозоравамо, солидарност је кључна реч, и колико је буде на делу, толико ће бити и ефикасно суочавање са надолазећим проблемом. Солидарност мора бити, између осталог, и међугенерацијска. Средња генерација мора да одговара за своје родитеље, у истој мери као и за своју децу и ту нема места ни за какве волонтере. Ако смо решили да победимо, ми из средње генерације треба да дисциплинујемо своје родитеље, а не држава. Казне од 3 године затвора или 150 000 динара, поготову за старије суграђане, су више него смешни да нису тужни примери у најмању руку недораслости ситуацији. Волонтери, као и до сада, треба да брину о онима о којима нема ко да брине.
Погођени изостанком солидарности од европских пријатеља, коначно су припадници наше политичке елите, изгледа не баш својом вољом, наведени на прави пут. Пут српске солидарности. За све похвале је изјава да ће пацијенти из Републике Српске бити третирани као грађани Србије. Ми се залажемо да се овако, у случају потребе, третирају и наша браћа из Црне Горе која су доказала и раније, а поготово последњих месеци, да им је место са нама и међу нама.
Још једном позивамо на солидарност и на српске интеграције. Најважније је да смо заједно кад је најтеже!
Др Синиша Јагодић
Председник Савета Двери за здравство