Живимо у немилосрдно време, па нам се вреди сетити милосрђа као темеља хришћанског живота.
БЛИЖЊИ ЈЕ НАШЕ ЈА
Данас је, у Православној Цркви, Недеља о Страшном суду. Тада се сећамо да ћемо, у дан Другог Христовог доласка, сви стати пред Богочовека и дати одговор за свој живот. А Еванђеље нас подсећа да је основни критеријум Суда милосрђе према ближњем. Ко је учинио потребитом, Христу је учинио.
Живимо у немилосрдно време, па нам се вреди сетити милосрђа као темеља хришћанског живота.
Милосрђе и љубав су залога постојања и појединца и друштва.
Велики учитељ Цркве, Свети Јован Златоусти, поставио је трајне оријентире у области социјалне теологије. Он је био најрадикалнији представник хришћанског учења о љубави према ближњима. Јер, као каже отац Георгије Флоровски: „Воли ближњег свога као самог себе” не значи да волимо ближње као што волимо себе, него да волимо ближње јер су они НАШЕ ИСТИНСКО ЈА.”
СИРОМАСИ СУ ХРИСТОС
Зато је патријарх цариградски свагда прекоревао богаташе, упозоравајући их да су сиромаси – Христос. Ево тих речи: „Господ твој иде гладан, а ти живиш у раскоши! И није само то чудно, него још и то, што живећи у раскоши, усуђујеш се да Га презреш, уз то, Он не тражи не знам шта, него само комад хлеба, да би утолио глад. Он иде дрхтећи од хладноће, а ти, одевен у свилене хаљине, не обраћаш пажњу на Њега, не показујеш никакво саосећање, него без икаквог милосрђа пролазиш поред Њега. Какво извињење то може да заслужује?… Ради чега, кажи ми, носиш свилену одећу, јашеш на златом украшеним коњима и искићеним мазгама? Мазга украшена одоздо; злато и на седлу њеном; бесловесне мазге носе на себи драгоцености, имају златну узду; бесловесне мазге се украшавају, а сиротан, мучен глађу, седи пред вратима твојим, Христа мучи глад… Покажи ми руку жене која воли накит, и видећеш да је та рука споља покривена златом, а изнутра подвргута опсади. Власништво коликог броја бедних носи твоја рука? … Ти, окупавши се у топлом купатилу, облачиш меку одежду, и враћаш се кући са радошћу и весељем, журећи се на припремљен ручак, а сиромах, стално мучен глађу и хладноћом, лута по свим трговима оборене главе, пружајући руку, чак од страха и не смејући ни да помене ситоме неопходну храну, и често одлази обасут прекорима. Зато, када се вратиш дома, када легнеш у постељу, када у дому твоме буде упаљена блистава светлост и постављена раскошна трпеза, сети се тога сиротога и несрећнога, који слично псима лута у мраку и блату по уличицама, и отуда, веома често, не одлази дому своме, својој жени, у своју постељу, него на нарамак сена, слично псима који лају по сву ноћ … Каква звер треба да је човек па да не буде поражен таквим околностима?“
Може ли човек, ако има савести, себи то да дозволи?
РОБОВИ ЛУКСУЗА
Златоусти је сурово разобличавао настојање богаташа да се окруже што већим бројем луксузних предмета. То живог човека претвара у роба материјалног, у идолопоклоника који заборавља на ближњег: „Зидови обложени мермером; а какав је однос према човеку који живи међу њима? Таванице позлаћене: какав је однос према њиховом власнику? Капители стубова златни: какав је однос према глави домаћина, оскверњеној грехом? Под чист? Али савест није чиста… Ако видиш некога одевеног у блиставо одело и окруженог гомилом телохранитеља, онда отвори његову савест, и наћи ћеш унутар њега много паучине и много прљавштине… Не гледај на раскошно одело богатих, него отвори њихову душу и погледај, није ли пуна многобројних чирева, није ли она одевена у рите, није ли усамљена и без икакве заштите? Каква је корист од те безумне везаности за спољашње? Куд и камо је боље бити сиромашан, а живети врлински, него бити цар, а живети порочно.“
Каква порука за нас, данас!
Јер, ко је богатство стекао, а нарочито ако је неправедно, нема чему да се нада – ако се не покаје и не почне да брине о ближњем!
БОГАТАШ КАО ЕКОНОМ БОЖЈИ
Златоусти је упозоравао на то да богатство не доноси штету души само ако богаташ схвата да је то што има – Божје власништво, и да је он само економ који управља туђим – па је дужан да помене сиротињу: „Као што чувар царске ризнице, који је добио на располагање државни новац, ако га не да коме је наређено, него га потроши на сопствене прохтеве, бива кажњен и погубљен; исто је тако и богаташ нека врста примаоца новца намењеног сиротињи, коме је издато наређење да га раздели потребитима из „његовог окружења; зато, ако он потроши на себе више но што је неопходно, биће подвргнут најжешћој одговорности за отимачину, јер његово богатство не припада њему лично, него његовом окружењу .“
Богатство је Божје. А сиромах је човек Божји, коме је богаташ дужан да помогне.
УМЕСТО ЗАКЉУЧКА
Без милосрђа, човек неће и не може опстати. И у личном и у друштвеном смислу. Зато данас, када се у Цркви Божјој сећамо Страшног суда, вреди се сетити и ове чињенице. Нарочито у свету у коме се злочинци, маскирани у мегакапиталисте, намножили, и причају о „златној милијарди“ срећних становника планете: остале, осим тих „златних“, треба побити, на овај или онај начин. Они то зову „борбом за опстанак“. Глобални капиталисти одавно цитирају Дарвина као своје оправдање. Својевремено је професор са Јејла, Грејем Самнер, говорио да дарвинизам у друштву значи – „да би подигли једног човека навише, гурамо другог надоле“, а социјал-дарвиниста Виљем Милнер је тврдио да су милионери победници борбе за „опстанак најспособнијих“. Капитализам је у дарвинизму нашао своје оправдање. Амерички „научник“ Е. А. Рос је тврдио да је и „религијски култ милосрђа“ створио „склониште под којим су се идиоти и кретени скривали и множили“. Чувени богаташ Ендрју Карнеги („миротворац“ – „Карнегијева фондација за светски мир“) тврдио је да закон конкуренције можда јесте незгодан за појединца, али је одличан за расу, јер обезбеђује „опстанак најспособнијих“, а један од Рокфелера је писао да је капиталистичка конкуренција „закон природе који се не може избећи“.
Ми, хришћани, знамо да није тако. Знамо да је истина оно што каже Свето Писмо – ко сиромаху даје, Богу позајмљује. Знамо да је идеја „златне милијарде“ ђавоља, а Божја је да сви имају право на живот и срећу. И пролазну и вечну срећу, као вечи сусрет са Богом и ближњима.
Зато ћемо веровати Светом Јовану Златоусту, а не Рокфелерима. И знамо да ћемо победити, јер је Милостиви Бог наш стег и наше уздање.
др Владимир Димитријевић
в.д. председника Политичког савета Двери
Фото: Пиксабеј