Наш песник Драган Хамовић каже: „Да ли сте приметили, и около нас и свугде, настојања да се у прошлости брутално интервенише, да се пребришу догађаји и појаве из историје и духовне предаје, или пак изобличе и прилагоде актуелним потребама, по цену потпуног испражњења од првобитног садржаја, као и смисла овереног у дугом трајању културе? У јеку раздобља стратешки пројектованог самозаборава, реч памћење добија на значају и постаје синоним за човечност. А прошлост никако није прошла, она се само повукла, у нас саме, те одатле делује. По речима чувеног мислиоца животног елана, трајање је један непрекидан процес прошлости, „она нас прати у сваком тренутку: све што смо осећали, мислили, хтели од нашег најранијег детињства је ту, нагнуто над садашњост.“
Што важи за личну, важи и за народну, колективну егзистенцију, а народ је заједница сећања и вредносних тежњи. Сећање нас повезује, на чудан и моћан начин, како у породичном тако у најширем кругу нашег датог или изабраног припадања. У доба загледаности у тренутак у који живимо и у незасити потрошачки дизниленд што се одасвуд нуди, развила се, поред осталих новотворина, корисна теоријска област звана „култура памћења“. Прошлост настаје из нашег односа према њој, каже се у тој теорији, а њен заступник бележи и следећи увид: „Памћење живи и одржава се кроз комуникацију; уколико се она прекине, тј. нестане или ако се промени оквир односа у комуникационој стварности, последица је заборав.““
Српски покрет Двери је, од самог почетка, повео борбу за свеобухватност српског памћења. То је почело у култури, а наставило се у политици. Када се погледају сви досадашњи поддухвати Двери, види се да је циљ покрета увек био да се сетимо ко смо, шта смо, одакле смо и куда идемо. Понекад изгледа као да је то узалудно; али, никад није узалудно. Довољно је да се сетимо да је идеја српског становишта пренета од 1999. до 2021. па да се види колико је то успело. И колико није узалудно.
И данас је тако. Двери чврсто стоје у одбрани Косовског завета. Зато што то није мит, него Завет. Срби су заветна нација. Шта то значи? Савремени мислилац Богдан Златић, у свом огледу „Мисија Цркве у време апостасије“, пише о кризи која је изазвала појаву идеје светосавља као одговора на изазове западног секуларизма:“Срби су од народа узрасли до нације у време непостојања државе и окупације свог државног простора. Захваљујући својој православној Цркви Срби су и без институција световности (државних институција и институција друштвености) од етничке заједнице постали заветна заједница. Српска нација је постала Нови Савез српскога народа са Васкрслим Христом, односно верујући народ окупљен око Цркве Христове. Дакле, да би и без сопствене државе од народа постали нација Србима је била довољна духовна заједница – Црква. У условима окупације једино “српско друштво” и једина “институција друштвености” била је Црква. Упркос одсуства институција друштвености, које су се развијале на европском западу под таласима реформације и ударима контрареформације, Србима је за одржање историјског континуитета била довољна духовна заједница. Звучи банално, али казује највише: државно питање српског народа јесте демократско питање, али је српско национално питање заправо црквено питање. Расап српског друштва и отпадање Срба од српске нације непосредне су последице отпадања српског народа од Цркве и Бога. Због специфичног порекла српске нације безбожништво у српском народу доводи до осипања историјске свести, а самим тим и до осипања националног бића народа Срба.“ У историјском постојању то значи оно што је у свом огледу „Шта је то косовско опредељење“ записао Зоран Мишић, синовац војводе Мишића. То је својеврсно „подземно сунце“, које нас је грејало у вековима таме. „Духовно и песничко опредељење“, „љубав која остаје и када нема више љубавника, лепота која зрачи и када су нестали њени неимари, сан који обасјава јаву и када су у свом пламеном лету изгорели сањари“, вели Мишић. И додаје: „Косовско опредељење је опредељење свих оних који су радије бирали у подвигу смрт, него ли са стидом живот“. Када данас читамо „Похвалу кнезу Лазару“ од патријарха Данила III, написану 1392. или 1393. године, чини нам се као да слушамо покличе који су се 27. марта разлегали на београдским улицама: „Боље је нама у подвигу смрт, неголи са стидом живот. Боље је нама у боју смрт од мача примити, неголи плећа непријатељима нашим дати“.И питамо се:није ли то увек било једно исто опредељење које нас је нагонило да се боримо за „изгубљену ствар“, да се подижемо на устанак у тренуцима када је цео свет веровао да нам нема спаса? Нисмо ли управо у таквим тренуцима, када је претило да нестанемо, долазили до најпуније потврде свога постојања?“ Остајемо на заветном путу. То мора бити мисија Двери.
др Владимир Димитријевић