Србија се данас, поред велике економске кризе, сусреће са још већим проблемом по свој опстанак, а то је проблем безбедности. Вести из црне хронике на насловним су странама готово свакодневно у Србији. Велики значај придаје се извршиоцима кривичних дела, док су жртве у сенци насилника. У последњих годину дана број пријава за насиље нагло је порастао, узимајући у обзир новонасталу ситуацију са светском пандемијом. Наиме, пандемија је са собом поред вируса донела велику незапосленост и социјалне немире, с тога је услед незадовољства и револта повећан број насиља како на улицама, тако и у домовима.
У највећем броју случајева жртве насиља су управо жене. По статистичким подацима свака трећа жена у Србији била је жртва насиља како физичког, тако и психичког. Међутим, учинковитог и ефикасног решења за овај проблем који би био од користи жртвама, још увек не постоји. Подршка и пропаганда протв насиља врши се само преко друштвених мрежа (што жртвама није од велике помоћи), док се у реалном животу жртва сама бори и страхује за свој живот. Жртва се неретко сусреће са неразумевањем околине и подршке ближњих, што додатно појачава њен страх и за последицу има повлачење у себе, као и изражен осећај кривице. У великом броју случајева жена која трпи насиље налази се у економској зависности од насилника, па самим тим није у могућности да га напусти. Жене трпе насиље, не само од брачног партнера, већ и од чланова уже или шире породице, као и од својих надређених на послу. Пракса решавања конфликта кроз вербално насиље, које неретко прелази у физичко, мора бити изоловано из друштва.
Ми као друштво у обавези смо да донесемо одлуку да се овај велики проблем у друштву реши, и да више ниједна жена не буде убијена, а дете остављено без мајке. Пре свега подизањем свести људи да насиље постоји у нашем окружењу и да не будемо слепи на исто, уколико се дешава у нашем присуству. Само кроз солидарност и емпатију можемо успети да се изборимо са овим проблемом, као и охрабривањем жртве да насиље пријави надлежним институцијама, које истој гарантује сигурност и уточиште.
Слика жене за коју се Двери данас боре јесте жена која је мајка, али у исто време и пословна жена која активно учествује у јавном и друштвеном животу. Жена која је вољена и поштована у свом најјачем упоришту, а то је породица. Јачање породице, духовна и морална обнова, оштро санкционисање насилника, промоција позитивних образаца понашања, емпатија према женама које су жртве насиља и њихово економско јачање, јесу кораци које ће жену спасити од насилника.
Драгана Милићевић
Председник Савета жена Двери