Imamo li još uvek ono nešto što nas je održalo kroz albansku golgotu i zašto smo zagledani u komšije umesto u degradiranje sopstvenih institucija i simbola? To me brine više od bilo kakvog Tompsona u komšiluku.
Naš narod se trenutno nalazi u nekoj vrsti beznađa. I pre smo u istoriji imali puno teških trenutaka pa smo se vraćali i prkosili nestanku, ali tada nas je održao ponos pripadnosti srpskom narodu, vera, ljubav prema slobodi, porodici i inat.
Ne može ovo vreme da se poredi sa vremenom osmanlijske okupacije, sa vremenom albanske golgote i stradanja u | svetskom ratu ili stradanja našeg naroda u || svetskom ratu, vremenom ustaških logora ili raspada Jugoslavije, stradanja i izbegličkih kolona, bombardovanja. Ali tada u tim najgorim vremenima držalo nas je nešto, nešto što nam niko nije mogao uzeti ni kad su nas zakucavali na krstove, nabijali na kolac, klali, oči vadili, u jame bacali…
Imamo li to nešto sada? Nekako smo zagledani u druge, vodimo brigu o svemu samo ne o sebi. Nama smetaju nacionalna isticanja naroda u okruženju i čudimo se tome. Pa šta očekujemo od Hrvata i Albanaca!?
Meni smeta što mi dopuštamo degradiranje naših institucija i simbola, smeta mi što naši ratni vojni invalidi ne mogu da ostvare svoja prava, što puštamo dušmane i zločince da slobodno žive, smeta mi što su naši heroji zabranjeni. Nema bez nacionalnog dostojanstva opstanka države, nema napretka i neće biti uspeha. Predaja Kosova i Metohije bi bila kraj. Posle toga nestajemo kao narod, nećemo imati ni državu, pretke bi izdali, a potomke izgubili.
Ovaj trenutak traži da na stranu stavimo ono šta nas razlikuje, a okupimo se oko onoga šta je suština. Poštujmo sve, ali sebe najviše. Mi smo Srbi, saberimo se.
Goran Medaković,
član Izvršnog odbora Dveri