Сваки грађанин овог града се већ одавно уверио у нестручност, корумпираност, па и изражену бахатост челника градске власти, пре свега првог, јединственог и незаменљивог заменика Горана Весића, који је сам по себи постао оличење, не само свог зла које је снашло овај град, већ и самог овог режима, не рачунајући Александра Вучића, који већ осам година уништава и разара нашу земљу.
Међутим, чак и када неке афере постану, можда мало и „истрошене“, те се јавност не бави одређеним проблемима, у мери у којој је то раније био случај, попут Београда на води, Савског моста, укидања више линија ГСП-а, малтретирања грађана пропалим, неуспешним и „нашминканим“ реконструкцијама Трга Републике, Улица 27. марта, Џорџа Вашингтона, Краљице Марије итд., довољно је да грађани Београда само изађу из своје куће или стана и запазе барем десет проблема с којим ће да се суоче, кретајући се ка жељеној дестинацији, па ће управо то довести до тога, да се на улицама овог града, тешко може наћи неко насмејано лице, људи, које није брига више да ли било ко извештава о проблемима које муче овај град, односно, онда ће се и без помињања било каквих афера градске власти или проблема грађана Београда, сами грађани осетити и пониженим и увређеним свеукупним лудилом које је Горан Весић „просуо“ по овом граду.
Више нико неће ни моћи, да рационално, опет кажем, без обзира на медијско извештавање (мислим пре свега на опозиционе медије), „обрадити“ визуелну информацију, која се огледа у уништеним, а формално реконструисаним улицама, забетонираним стаблима дрвећа итд., већ ће ову власт, на основу, искључиво субјективног осећаја, посматрати са високом дозом презира.
У том смислу, ваљало би, да се на кратко освренемо, посматрајући целу ситуацију, управо из угла просечног грађанина, али и нас самих, који свакодневно шетамо и пролазимо улицама овога града, на неке од можда и најбезазленијих детаља које запажамо пролазећи нашим главним градом, на пример, тим „забетонираним стаблима“. Није потребно ни да неко буде стручан, некорумпиран или поштен и моралан, да би знао да стабла дрвећа не би требало да буду „забетонирана“. Али она јесу. И грађани Београда се свакодневно питају, пролазећи поред таквих накардих конструкција, да ли су људи који су пројектовали те реконструкције или они који су изводили радове, уопште нормални (у правом смислу те речи)?
Говорећи у своје име, могао бих да изнесем о томе и своје мишљење, али би те ствари, ипак, препустио стручњацима.
Такође, уколико бацимо поглед на све оне улице које су наводно реконструисане, а отворене за саобраћај, можемо видети само, најједноставније речено катастрофу: блокови бетонских плоча које су набацани, а неповезани, пукотине у њима, вероватно зато што не могу да издрже тежину ни најобичнијег пешака, а камоли неког возила, а што нам свеукопно говори и о квалитету истих, с једне стране, али и начину извођења радова, с друге.
Опет, могли бисмо да издвојимо сам градски превоз, као „рак рану“ овога града, не узимајући у обзир контролоре и комуналне полицајце који свакодневно малтретирају грађане,зато што немају карту за превоз у возилима ГСП-а, без обзира што сам аутобус, примера ради, чекају и до четрдесет и пет минута понекад или се смрзавају у истом или што им је до радног места (а раде у Београду), некада потребно више него да путују до Ниша рецимо, где уочавамо, да на основу саме цене карте или месечне преплате, као и свеукупне пљачке, која се одвија нама пред очима, од стране градских представника, али на првом месту Горана Весића, највећи број грађана Београда, барем оних који користе тај градски превоз, „пљују“ и Вучића и Весића, управо у том градском превозу, што се већ увелико, свакодневно дешава.
Све у свему, закључак је једноставан. Као што нам и сам наслов говори, опозиција, барем у овом граду, не мора ни да постоји у формалном смислу. Због свих потеза и Александра Вучића и Горана Весића, Београд је постао, сам по себи, опозиција. Тако да: срећно на следећим изборима господо!
Иван Грбић, председник ОО Двери Звездара