Група богатих српских, пештанско-будимских трговаца је на данашњи дан, 16. фебруара 1826. године, вођена идејом потребе, просвећења, образовања и очувања културно-историјског идентитета Срба у Хабзбуршкој монархији – основала у Пешти Матицу српску.
Иницијатор је био Јован Хаџић, а уз њега су били и Гаврило Бозитовац, Јован Деметровић, Јосиф Миловук, Петар Рајић, Андрија Розмаровић и Ђорђе Станковић.
Највећи донатори ове најстарије, најугледније, књижевно-културно-научне институције српског народа били су гроф Сава Текелија, Књаз Милош и гроф Јован Нако.
Већ 1825. године почео је да излази „Летопис Матице српске“ чији је први главни уредник био Георгије Магарашевић. Ово је најстарији српски часопис који без прекида излази 193 године.
Од 1864. године седиште Матице српске је у Новом Саду. Њен значај је немерљив за васколики српски народ јер из ње су, на основу њеног рада и утицаја, потекле и касније оформљене многе значајне српске институције.
Поставља се и питање – да није било ње и визије оних који су је тад стварали и финансијски помогли, да ли би и „српска Атина“, како се популарно назива Нови Сад, заслужено понео тај назив?
Јер из наручја Матице српске никли су многи српски великани, борило се за Српско Војводство, ратовали оружјем и преговарали дипломатијом – Ђорђе Стратимировић, војвода Шупљикац, Патријарх Рајачић… На темељима њеног духовно-образовног правца расли су и такви српски интелектуалци и политичари као што су Светозар Милетић, Јован Јовановић Змај, Јаша Томић, Лаза Костић и многи други…
Све те борбе током 19. и 20. века за самосталну и јаку Србију, за очување њеног културно-историјског и образовног идентитета имале су свој корен управо у Матици српској.
А сама Матица је била инспирација, звезда водиља свих Срба у Хабзбуршкој монархији да се једног дана присаједине својој матици – Србији.
У тој жељи они су оставили неизбрисив траг свог деловања и тако створили оно што је била и што и данас представља Српска Атина – град где су се култура и историја толико преплитале да је и данас тај осећај припадности овом граду на обалама Дунава немерљив.
Шачице неодговорних, национално неутемељених политичких групација својим аутономашким и чак сепаратистичким деловањем и потенцирањем војвођанерства покушавају да минимизирају и оповргну управо оно што је Матица имала за свој циљ, а то је саборност васколиког српства, и културно-образовна, национална и територијална. Они вођени ситним и личним финансијским интересима покушавају да створе неки локални идентитет који би био супротстављен управо оном што је Матица српска у својој величини била – Матица српска, Матица свих Срба, ма где они били.
Наравно да су темељи онога што је њеном заслугом створено толико јаки да се, ма колико то неки покушавали, неће и не могу уздрмати. Матица је она велика река саборности и сабирања да никакви поточићи који се из ње повремено изливају не могу променити њен правац и ток којим иде већ вековима.
Ивана Стојановић
Члан Председништва Двери