Пре тачно 172 године, тачније 15. маја 1868. године, у Сремским Карловцима, проглашена је Српска Војводина.
О историјским и већ познатим чињеницама не бих пуно. Мање више оне су познате.
Био је то у оно време, у револуцијама захваћеној Европи, покушај да се у великом и моћном аустријском царству избори за део своје територије и слободе, за право на своју веру, језик и образовање. Једни од главних актера у тим догађајима, Патријарх Рајачић, Ђорђе Стратимировић, млади Светозар Милетић, Војвода Стеван Шупљикац као и многи други – нису се уплашили последица тог свог чина. А да су о томе размишљали(овај догађај је био претходница и звезда водиља коначном присаједињењу матици Србији седамдесет година касније) – можда, присаједињења никад не би ни било.
Данашња Србија и у оквиру ње Војводина, вероватно би изазвале разочарање код многих који су стварали Српско Војводство.
Власт оличена у СНС је остала само на декларативној и фолклорној иконографији а суштина је остала иста. Све се свело на пуки интерес и обрт новца.
Партијски, лични, родбински, инвеститорски кланови, профитерске коалиције са највећим мрзитељима преамбуле-српска, обесмишљавају данас идеју за коју су се умне снаге оног времена бориле.
Српски језик је потиснут у образовању и јавној употреби. Само образовање је у великој конфузији због навалентних утицаја страних програма који без много критеријума упливавају у онај део општег образовања који ће створити једну нову анационалну и униформисану, егоистичну, хибридну масу младих сличних оном у осталом делу Европе.
Све је у овом друштву обесмишљено и понижено. Дипломе се купују, извршна власт је нестручна и некомпетентна.
Премијер је изабран по сексуалној оријентацији, а не по способности, Војском Србије управљају министри који ништа војничко, а ни часно у себи немају, полицијом они који користе положај да им родбина тргује оружјем, напирлитане министарке се шепуре са фирмираним ташнама и шминком као да су и скочиле из неког вечерњег провода, и да не набрајам даље…
Власт је унизила ову земљу, морал је реч којој се наглас подсмева, све је постало прихватљиво и све се промовише као нормално – простаклук, примитивизам, увреде и насиље, и то од самог врха власти. Сами медији који су под контролом владајућег режима су постали главни промотери ширења примитивизма и неистина.
А народ гледа у ту рибу која смрди од главе – и помишља, па кад они тако – што не би и ја.
Да, постидели би се данас видевши њихове наследнике великани Српске Војводине и они који су стварали Матицу српску и Српско Народно позориште.
Међутим, већ седам дана два човека управо дају наду да Србија још није умрла. Дају наду да слободарски дух Српске Војводине није умро.
Бошко Обрадовић и Иван Костић који већ седам дана штрајкују глађу су данас симболи једне нове Србије која треба да се роди из згаришта које су претходници направили.
Они су симбол искрене воље, поштења и упорности и трасирања пута – да може бити боље. Србија зато треба, пре свега, да се прво врати себи да би могла да устане из тог згаришта, умивена и чиста.
Због тога као први корак – Србији се мора вратити осећај сигурности, слободе и правде!
Ивана Стојановић
Члан Председништва Двери