Инкриминисања одређених делатности и појава као и забране које их прате, врше се преко позитивног права једне земље. Улога позитивног права долази до изражаја преко кривичноправних норми, кривичних закона – процесних и материјалних.

Разумевање садржине кривичноправних одредаба могло би се постићи ако се посматрају са становишта заштите владајућег поретка, његових установа, личности и њиховог положаја.

Тачније, као друштвени разлози појаве позитивноправних инкриминација могли би се сматрати захтеви и настојања владајућег естаблишмента да одржи свој положај.

Кривични законик Републике Србије мењан је у неколико наврата од 2012. до 2019. године са тенденцијом да се са том праксом настави.

Савет за Националну безбедност је ове године схватио да је безбедност земље угрожена и да ће иста бити решена увођењем доживотне казне затвора, пооштравањем казни за кривична дела са елементима насиља, опојних дрога, увођењем неких нових облика кривичних дела, питањем (не)дозвољавања условног отпуста после одређеног времена и за која кривична дела, питањем поврата, итд.

Повећане су казне уз образложење из министарства Правде да су неком извршеном анализом дошли до закључка да су у већини случајева изрицане минималне казне од стране суда те да је то неприхватљиво и да су зато повећавани посебни минимуми казни за одређена дела. Дакле, извршна власт директно утиче на судску власт и врши притисак на исту, наговештавајући да су незадовољни казненом праксом и казненом политиком. Такође су се могле чути и изјаве да су у највећем броју случајева за кривично дело неовлашћена производња и стављање у промет опојних дрога изрицане условне осуде, што није тачно јер је то законски немогуће. Одложена је примена измена и допуна овог Законика чак за децембар ове године, па остаје нејасно зашто је остављен рок од неколико месеци да исте ступе на снагу, када је закон већ усвојен по хитном поступку и ако је безбедност земље и грађана угрожена.

Не улазећи претерано у то која су решења у изменама КЗ -а исправна а која не, што ће време показати, треба указати овом приликом на неке битне ставке у овој области.

Криминалитет, уопштено речено, представља појаву која је спретна и способна да се прилагођава условима живота које користи на тај начин да у њима налази храну за свој живот.

Пун ефекат криминалитет постиже у условима када поприма карактер масовне појаве – за време ратова, економских криза, осиромашења становништва и када долази до процеса труљења, паразитизма, дегенерисања друштва и његове константне стагнације.

Појава криминалитета није ни у складу са интересима владајућег естаблишмента, иако обично припадници истог често врше инкриминисана дела.

 

Околности и фактори који утичу на криминалитет у Србији су :

  1. тешке материјалне прилике, осиромашење и глад . Долази до деморализације и очајања појединаца, слаби се њихова духовна и телесна снага, повећава се бојазан за судбину својих породица. Ако то стање дуже потраје, долази до опште клонулости и оронулости, атрофирања њихових осећања и искушења која на крају добијају карактер инкриминисане делатности.
  2. економске кризе. Њих прати пораст цена, незапосленост и поскупљење животног стандарда.
  3. алкохолизам, употреба опојних дрога и других наркотика.
  4. неморалан и развратан живот .
  5. рат и ратне прилике, како у току самог рата тако и непосредно после рата.
  6. политички разлози и мотиви, сукоби између појединаца и поретка.
  7. филмови и ријалити програми које могу у одређеним случајевима да подстичу, нарочито омладину, на вршење криминала и недозвољених понашања.
  8. утицај литературе и штампе на криминалну делатност.
  9. разна биопатска и психопатска стања појединаца.

 

У односу на криминалитет као масовне појаве, ваљало би поћи од друштвених закона кретања, појава, процеса и дешавања који се остварују у историјским условима друштва.

Једини начин да би ова борба против криминалитета била скроз радикална и ефикасна јесте да се лечи узрок – жариште ове друштвене инфекције.

Треба деловати у смеру елиминисања корена који стварају и развијају појаву криминалитета, а пре свега против друштвеноматеријалних услова живота – друштвених односа.

Постоји и материјално схватање кривичног дела, кроз социолошко учење, као антисоцијални напад на друштво. Материјално схватање узима дело као друштвену појаву, али не улази у класну условљеност кривичног дела и криминалитета као што то чини материјалистичко – марксистичко учење о криминалитету.

За репресивно решавање кривичног дела није довољна само примена кривичног законодавства, него и примена учења која се баве научном обрадом криминалитета.

Постављање граница кривичноправне репресије узима у обзир криминолошке појаве, кривична дела и борбу против криминалитета.

Разграничења између ових појмова и њихова међусобна прожимања имају за сходно пут ка озбиљном правном систему и владавини права.                                                                                

Начело законитости кривичног права је његово прво и основно начело. Неиспуњавање услова за његово постојање води анархији, самовољи и стварању животних и правних ситуација супротних једној правној држави и њеном правном систему.

Ако је један закон прошао скупштинску процедуру, то не значи да је законит у суштинском смислу, ако је повређен неки од сегмената начела законитости.  Међутим, поставља се питање какве и колике проблеме може створити делимично испуњавање услова начела законитости или покушаји заобилажења услова lex certa, lex stricta од стране законописца и законодавца и колико то доприноси одступањима од правне државе којој Србија тежи. Ниједно кривично право на свету не може бити савршено, али то не значи да се адекватним решењима и изменама када су оне потребне, не може направити једно пристојно кривично право или се то може учинити избегавањем непотребних и честих решења и измена у кривичном праву.

На жалост, томе је склоно српско кривично законодавство,  процесно и материјално.

Србија је за време ове власти ушла у талас тоталитарних тенденција у правном систему са спорним новим кривичноправним институтима.

Једна правна држава мора да заштити појединца кривичним правом, али и истовремено на једнак начин истог тог појединца да заштити од истог тог самог кривичног права.

Честе измене у кривичном материјалном и процесном праву указују на несигурност законодавца, на жељу за арбитрарношћу или утицај одређеног естаблишмента зарад остварења својих интереса.

 

(Наставиће се…)

 

Михаило Лакчевић, адвокат из Београда

Члан Српског покрета Двери