Кривичноправна заштита иде у два смера-заштита човека и заштита друштва односно државе. Превенција кривичног права има за циљ да својим санкцијама усмерава да се не врше нова кривична дела односно да онај ко је учинио неправо и коме се суди то не понови, нити да други следе његов пример.

Макијавелистичко схватање кривичног права-његове превентивне функције – да циљ оправдава средства и да је држави допуштено све што је корисно као средство у сузбијању криминалитета, води то исто кривично право у тоталитарне, недемократске концепције. Ово схватање је преовладало у овим последњим изменама КЗ РС које је Скупштина усвојила по жељи центра моћи у овој држави, а формално на предлог Владе Републике Србије.

Оно што ваљају чинити теорија и законодавац јесте створити кривично право где преовладава равнотежа између хуманистичких, етичких вредности и заштите појединца, државе.

Када се говори о природи кривичноправне заштите тада се мисли на фрагментарни карактер кривичног права који подразумева да се треба пружити заштита само највреднијим, а не свим добрима, и то да заштита тих добара није потпуна, већ се она штите кривичним правом од најопаснијих облика напада на њих.

Lex stricta значи да кривични закон обухвата само оно на шта се односи, а не и неке сличне ситуације.

Дозвољено је сада оно што је забрањено, а то је аналогија која значи стварање новог кривичног дела, квалификованих облика основног облика једног кривичног дела – давањем карактера квалификаторне околности некој околности која као таква није код тог дела предвиђена, а која је слична или иста квалификаторној околности предвиђеној код сличног, блиског кривичног дела или забрана пооштравања казни на бази аналогног тумачења као и забрана кажњавања на бази општих правних ставова или духа правног поретка у целини…

Lex certa, предвиђа да мора бити прецизно одређено понашање које представља кривично дело као и санкција за то.Допуштена аналогија постоји и онда кад сам закон изричито упућује на оне ситуације које су сличне онима које су непосредно описане у законском бићу.То су законска бића са тзв. генералном клаузулом.

У кривичном праву треба у највећој могућој мери избегавати неодређене норме као што су управо те исте генералне клаузуле.

Зато и не чуде питања у кривичноправној теорији куда иде кривично право или боље рећи човечанство. Ако је његов пут људски, човечански, онда постоји шанса за бољом и хуманијом криминалном политиком и кривичном правом.

Хуманистичка оријентација класичног права и начело законитости могу допринети равнотежи између поштовања индивидуалних слобода и заштите друштва-државе, на тај начин што ће се поставити границе кривичноправне репресије.

Тоталитарно кривично право које спроводи овај режим у Србији истиче искључиву функцију заштите друштва и његових интереса, а оправдање налази у прекомерној опасности учиниоца дела и његовог противправног понашања.                                      

Либерално кривично право можда не може бити наводно ефикасно као ово режимско тоталитарно, али у либералном кривичном праву нема експанзије кривичног права,  постоји већа лична сигурност, јер дискрециона овлашћења државних органа су мања, па је самим тим и могућност злоупотребе истих таква.

Човек као свесно, одговорно и слободно биће мора да буде признат за самостални циљ у праву, а не као средство за постизање нечијих, наводно виших интереса, најчешће политички мотивисаних.

Ако се казна изриче искључиво према потребама, онда је то пут ка ауторитарном кривичном праву. Српско кривично право је на том путу.

Посебну пажњу у вези са тим изазвао је један теоријски правац седамдесетих година прошлог века под називом интеракционизам, а понашање ове власти неодољиво подсећа на то.

Овај правац стоји на становишту да држава ствара деликте на тај начин што проглашава одређена људска понашања и радње кривичним делима и на тај начин сама држава ствара делинквенте и криминалитет.

Поборници овог правца истичу субјективистичко и волунтаристичко порекло важећих друштвених норми као оличење интереса и воље друштвене групе која је на власти.

Социјална група на власти када свесно ствара и штити норме, то је први знак израза њених посебних интереса – владајућа група мора изражавати и штитити интересе оне класе у име које држи власт, јер постоји бојазан да ће је друге конкурентске групе из исте групе сменити.

Оваква схватања интеракционизма су наишла на одређене критике и на захтеве да се он одбаци имајући у виду моралне и социјалне норме које стоје иза кривичног права, али је интеракционистичка теорија натерала на размишљање да се провери тенденција нових инкриминација. Штавише, чине се да је актуелна поново после толико деценија.

Тачније, која то група има интерес да одређена вредност буде чувана, а одређено дело и понашање кривично гоњени, о каквој се то вредности која се чува заправо ради и која је њена природа-дугорочна или пролазна, даље, за кога то могу бити опасне повреде тих вредности и норми, ко и зашто чини те повреде тј. да ли је можда посреди сукоб вредности различитих циљних група ?!

Кривично право својом експанзијом губи на ефекту, пред судом се појављује огроман број људи као окривљени, а неки од њих воде у казненим евиденцијама. Оно на тај начин полако постаје prima ratio уместо ultima ratio – крајње средство правног поретка.

Србија тежи да буде правна држава и наше друштво демократско, а то подразумева и непринудне санкције и мере.

Увођење нових кривичних дела у наш правни систем и пооштравање казни је последица садашње државотворне политике Србије да слепо прати европске или англосаксонске трендове у свему, па и у стварању права.

Повећање репресивности кривичног права коју је последица прихватања варијанте неокласицизма која преовладава у Северној Америци и инсистира на строгом кажњавању.

Сходно томе,  не чуде у нашем кривичном систему преузимања оријентација из иностраних правних система, а онда и лоша решења.

Инфлација нашег кривичног права се огледа у више аспеката. Пре свега, у честим изменама КЗ-а, у пооштравањима казни, не малим бројем кривичних дела бланкетног карактера, насртању генералних клаузула – неодређених норми у наше право, у природи нових кривичних дела као дела угрожавања-апстрактна опасност,  дела која не садрже последицу, неоправдано широкој употреби објективних услова инкриминације, нарушавањем фрагментарног карактера кривичног права, прихватању свих могућих међународних конвенција…                                        

 

(Наставиће се…)

 

Михаило Лакчевић
адвокат из Београда
Члан Српског покрета Двери