Шта жели да добије ова извршна власт са СНС – ом на челу проширењем криминалне зоне код постојећих дела, увођењем нових дела и пооштравањем казнене политике ?

Добиће неколико пута више оптужених (а питање колико ће добити и осуђених), затим ће можда задовољити јавност и добити неке политичке поене и,, замазати очи,, тој истој јавности како правни систем функционише и како је Србија на добром путу владавине права, јер увођењем нових дела и пооштравањем казни сузбија криминалитет. Да ли  тврдоглавост ове власти у несужавању криминалне зоне и у пооштравању казни доказује класичну флоскулу о тзв.непопустљивости државе у коначном обрачуну са криминалом, а нарочито у предизборној кампањи ?!                                                   

Исхитрене одлуке законодавца за тим правдају се државно – безбедносним разлозима, праћене кршењем људских права, нарочито по питању процесног права, а завршавају се претежно вансудским поравнањима, исплатама одштета грађанима и подношењем представки Европском суду за људска права у Стразбуру.

Пораз нашег кривичноправног система кулминира ове године када је Кривични Законик Србије опет мењан, и то у виду не баш мале кривичноправне кодификације.

Разлози за овако нешто јесте то што кривично право постаје све више средство унутрашње политике и овакво коришћење кривичноправне репресије води Србију у гвоздени кавез. Термин потиче из Британије и Северне Америке – они који доносе политичке одлуке о том гвозденом кавезу, иако читаво друштво гурају у тај кавез, по правилу остају ван њега.

Претерана кривичноправна репресија је везана за питање односа медија и криминалитета у Србији. Они који спроводе ту исту репресију и ширење кривичног права, управо користе тај међусобни однос да би све то оправдали. На стварање информације о неком догађају утичу политичка елита и друге интересне групе које лобирају.

На тај начин, манипулише се неким инкриминисаним догађајем и код грађана се ствара осећај тзв. моралне панике. Ствара се једна забринутост у јавности због криминалитета, па се преко тога долази до оправданости реакције органа формалне социјалне контроле.

Неко или нешто се препознаје као претња одређеним вредностима или интересима и тада се заоштравање кривичноправне репресије правда заштитом поретка, тако да се и експанзионистички кривични систем лакше прихвата. Све ово доводи до тоталитарног кривичног система, што не значи да ће се доћи и до адекватног функционисања државног апарата.

Питање стварања кривичноправне норме и њено увођење у већ постојећи систем је сложено, комплексно питање, јер пре свега та норма мора наћи своје право место у систему већ постојећих кривичних норми и изборити се за своју самосталност.

Када се спроводи криминализација и декриминализација, ствара или обликује кривичноправна норма, води се и рачуна о материјалним, суштинским критеријумима. Води се рачуна, у ствари, о њеној легитимности.

Дакле, кривичноправна репресија мора у суштинском смислу да буде оправдана, нужна, прихватљива.У случају сукоба легалности и легитимности, мора се дати предност начелу легалности.

Легитимности се може дати предност само ако је неспорна, а она је битна, пре свега,  за стварање кривичног права, а легалност за његову примену.

Ако је нека норма нелегитимна, не треба је не примењивати, већ је треба што пре изменити и учинити подобном у складу са захтевима легитимности.

Начело легитимности је уско везано са кривичноправном репресијом и постављањем истој ограничења.

Говори се и о динамици инкриминација.Она је последица чињенице да је кривично право део културе једног друштва и неминовног односа етичких принципа и норми које их штите. Неминовно је и историјско наслеђе једне земље и утицај других култура на њу. Отуда и оправдано схватање да нема бољег начина за упознавање културе једне земље од проучавања њеног важећег кривичног законика.

Сматра се да кривично право не би требало користити за заштиту моралних, религиозних и идеолошких схватања. С тим у вези, битан је однос кривичне норме и стварности, односно њихова усаглашеност. Зато се поред количине права говори и о његовој каквоћи, што подразумева односе правне свести грађана и законодавца.

Правна свест је став субјеката о кругу понашања која треба инкриминисати и нужности правног реаговања на њих. Ти ставови између грађана и законодавца нужно морају бити усклађени, јер у супротном не може се обезбедити жељени ауторитет кривичног права.

Конфликти у нормативној сфери су чести у државама које су биле у ратовима, револуцијама и превирањима као и у стањима друштвених криза.

Србија је подложна конфликтима у нормативној сфери имајући у виду напред наведено.

Заблуда је рећи и мислити да је кривичноправна репресија окренута само прошлости.Она је окренута и према будућности јер има за циљ спречавање неког инкриминисаног понашања. Може се рећи да је њена веза са превенцијом итекако уочљива.

Дакле, она подразумева и примену казне и претњу казном. Кривичноправну репресију у једном ширем смислу чини прописивање одређених понашања као кривичних дела и претња казном за та иста дела.

Репресија је сузбијање, а превенција спречавање. Међусобно прожимање ова два кривичноправна института је неминовност.

Примећује се у ово последње СНС време у материјалном, процесном и извршном праву тенденција наметања кривичном праву као основног задатка постизање безбедности и отклањање свих могућих опасности. Остваривање превенције путем сразмерне репресије је у другом плану.

Ширење и заоштравање кривичноправне репресије СНС постиже управо наметањем безбедносних оријентација у кривичном праву. Уместо тих безбедносних фактора у кривичном праву, ваљало би јачати његову превентивну улогу која ће се заснивати на кривичном делу и тежини истог. На тај начин се уносе ретрибутивне примесе у превенцију.

Заштита кривичним правом се одвија на општем – законском нивоу, а затим и применом кривичног права. Самим тим, запрећена казна чини основни инструмент кривичноправне заштите. Наравно, има настојања да и друге кривичне санкције буду оријентација у кривичном праву, али се да приметити њихов супсидијарни карактер у том смислу.

Исто тако, мора се дати предност генералној у односу на специјалну превенцију, сходно начину остваривања примарне кривичноправне заштите.

Сматра се да специјална превенција не може дати озбиљнији допринос заштитној функцији кривичног права, већ да се она црпи у односу на узак круг учинилаца на које из више разлога претња казном не може да делује и где се мора из тих разлога примењивати нека друга кривична санкција. (нпр. мера безбедности медицинског карактера).

Генерална превенција се уско повезује са јачањем моралних норми. Истиче се позитивна генерална превенција која се не заснива на СНС психолошкој принуди, већ на моралном васпитању. Дакле, истиче се социјално-етичка функција казне и кривичног права, за разлику од негативне генералне превенције која се базира на застрашивању запрећеном казном, што ова власт и чини.

Једно лице се кажњава, пре свега, због својих поступака и свог неправа, а не да би се утицало на друге да не врше дела.То је онда неправедна казна и пре свега се односи на кажњавање невиног лица или кад се неко строже кажњава од оног што заслужује.

Негативна генерална превенција не односи се на све грађане, већ на потенцијалне учиниоце.Тако се чини на први поглед, али кад се види бројност инкриминација у савременом кривичном законодавству, испада да је сваки грађанин потенцијални извршилац кривичног дела.

Генерална превенција служи као разлог власти у Србији да изменама и допунама из 2019.године по хитном поступку пропише знатно строже казне за не мали број кривичних дела.

Оправдање ове извршне власти да ће се само прописивањем строжијих казни ефикасније остварити превентивна функција и сузбити криминалитет је неутемељено и може бити параван за неке друге циљеве.

За генерално – превентивно дејство казне се постављају два услова : први услов је да је казна извесна, а други да је довољно строга. Требало би дати предност услову да је примена казне извесна, а да је строгост казне у другом плану. Истиче се да и благом казном се делује превентивно, ако је њена примена извесна.

Сагласност постоји и око тога да више од саме строгости прописане казне има утицаја на учиниоца степен ризика да ће он бити откривен.

Строгост казне може имати свој допринос у генералној превенцији само ако има довољно извесности за њену примену. Међутим, извесност да ће доћи до њене примене код неких деликата толико је мала, да њена прописана строгост нема значаја.

 

(Наставиће се…)

 

Михаило Лакчевић
адвокат из Београда
члан Српског покрета Двери