За нама је Међународни дан заштите животне средине који се у свету (а било би пригодно да се то дешава и у Србији) обележава петог јуна.
Савет Двери за заштиту и унапређење животне средине је тим поводом проширио план активности и реализовао локалне акције подсећања на важност овог питања, односно подизања свести код свих генерација. Нажалост, у медијима је све прошло незапажено, без обзира на то што је ваздух у нашим градовима међу најзагађенијима на свету, да и не говоримо о другим проблемима.
Уопштено, однос власти према животној средини је недопустив и довољан је разлог сам по себи да садашња владајућа гарнитура хитно буде смењена.
Обраћам се тим поводом као човек, родитељ, бака, просветни радник и циљ ми је да грађанима моје речи буду изазов, да сви укључимо логику и сопствену свест и савест.
Пратећи репортаже и објаве везане за „убиство“ најлепшег и најхуманијег живог бића званог дрво и трагом оборених стабала, зелених и здравих, долазимо до логичног питања: „Зашто?“ Одговора међутим нема. Најчешћа „оправдања“ за њихово уништавање су на пример градња тротоара, да корење смета канализационим и водоводним цевима, стара су и трула па су ето претња …
Ваљда их је неко садио да не сметају ни водоводу ни канализацији? Ако граде тротоаре зашто ти планови не подразумевају простор за зеленило? „Највулгарнији“ изговор је да су трула и да су претња. Обично се као покриће самовољи режимских политичара учестало појављују наслови: „Пало дрво и уништило паркирана кола“, „Старо дрво повредило пролазника“, „Труло дрво оштетило оближње објекте“ од сече здравих стабала, не стигоше да посеку стара и трула?!
Ко кога овде обмањује?
Ако се осврнемо на учешће бриге о животној средини у целокупном систему образовања у школама, видимо праву слику. Кроз план и програм, одабрани као случајни узорци, садржаји из екологије, да будем прецизнија, животне средине, постоје само да попуне празнине у оном што не попуњавају обавезни предмети. Остатак (изборни предмети) резервисан је за различите технологије, рачунарство, информатику, холограме итд.
„Чувари природе“ шта то беше?
Као изборни предмет Чувари природе скоро и да не постоје у нижим разредима основне школе. Изборни предмет је обавезни избор уведен у оквиру Пројектне наставе пре непуне две године. Брже боље после тако кратког периода за процес образовања, замењен је новим изборним предметом „Дигитални свет“!? У тишини, као да је неко желео да јавност не примети, у време ванредног стања. Сада, када видимо снажну реакцију јавности на измене програма у вези са делима Десанке Максимовић, постаје јасно зашто се измене скривају, свесни су да уводе лоше измене и скривају их од јавности. Кроз изборни предмет Пројектна настава итекако су се могли увести садржаји везани за очување животне средине као и појам одрживог развоја, као и садржаји везани за народну традицију и много тога корисног. Некоме је креативност и слобода коју пружа овај изборни предмет засметала. Просветним радницима и онима који схватају значај и улогу заштите животне средине у најранијем добу сигурно није, напротив. Да будемо јасни до краја, „Пројектна настава“ је укинута и замењена „Дигиталним светом“, без могућности избора или међусобног комбиновања. Наметнуто је само једно решење без алтернативе и то само након две године од увођења те пројектне наставе, која је руку на срце махом уведена неспретно и непрофесионално, али је отварала могућности онима који желе да уче и штите животну средину, традицију и слично.
Дакле, одговор на питање ко кога обмањује је недвосмислен. Не лаже нас дрво (природа). Ми обмањујемо њу. Занемарујемо сопствено животно окружење.
Зар смо тако брзо заборавили стихове нашег Јована Јовановића Змаја: „Где год нађеш згодно место, ту дрво посади“?
Лидија Јевтић-Златковић, професор разредне наставе
Члан Савета Двери за заштиту и унапређење животне средине