Грађанска непослушност је веома комплексан правни појам и друштвени феномен. Неки правни теоретичари, као Радбрух и Драјер, прихватају грађанску непослушност кроз схватање исте као нечега што се заснива на правди. Кроз Уставом загарантовано право на слободно изражавање мишљења и право на слободно окупљање, грађанска непослушност егзистира као вид протеста, где свако има право да јавно, без употребе насиља, а на основу морално политичких разлога прекрши неку норму, ако тиме протестује против озбиљног неправа и ако је протест примерен.
У кривичноправном и прекршајном смислу , основ оправдања грађанске непослушности може се наћи у крајњој нужди, правном институту који познаје наш Кривични законик и Закон о прекршајима. На основу тога , кршење правних норми је дозвољено у случају постојања на други начин неотклоњиве опасности. Оправдање грађанске непослушности могуће је ако је добро које се штити грађанском непослушношћу суштински важније од онога које је угрожено или повређено.
Крајња нужда искључује противправност код кривичног дела и прекршаја, те представља општи основ за искључење постојања кривичног дела и прекршаја.
Крајња нужда постоји ако су прекршај или кривично дело учињени да учинилац отклони од свог добра или добра другог истовремену нескривљену опасност која се на други начин није могла отклонити и ако при томе учињено зло није веће од зла које је претило.
Елементи крајње нужде су опасност и отклањање опасности. Услови за постојање крајње нужде везују се или за један или за други елемент и морају бити кумулативно испуњени.
Опасност је стање у коме је неко добро угрожено и према околностима конкретног случаја постоји непосредна могућност да оно буде повређено. Одсуство правде, демократије и слободе у Србији представља ово стање опасности.
Услови опасности су да се њоме угрожава било које правом заштићено добро, да је нескривљена, да је истовремена и да је стварна.
Овим стањем опасности који је овај режим створио се угрожава опште добро као и добра појединаца.
Опасност мора бити нескривљена. Ову опасност није скривио СП Двери нити Бошко Обрадовић, већ овај режим.
Истовременост постоји док траје опасност као и онда када непосредно предстоји. Опасност мора бити непосредна и блиска у односу на повреду која прети добру које се нашло у опасности. Ова опасност од стране режима траје и даље све време, она је непосредна и блиска добру где ми као појединци и друштво уопште нестајемо и престајемо да постојимо.
Опасност мора стварно постојати. Погрешна процена блискости и интензитета опасности у начелу не искључује могућност постојања крајње нужде. Опасност је стварна и евидентнија из дана у дан, све полуге власти су инструментализоване од стране једног човека у овој земљи, економска пропаст, мигрантска политика … и много тога још.
Услови отклањања опасности су да се на други начин није могла отклонити, осим вршења радње којом су остварена сва обележја кривичног дела или прекршаја и да учињено зло није веће од онога које је претило.
Код отклањања опасности треба учинити све што је могуће да не дође до повреде туђег добра. Овај услов се не доводи у питање, јер се не може приликом грађанске непослушности са сигурношћу утврдити да ће опасност сама проћи и не може се очекивати да ће је неко други моћи отклонити без повреде туђег добра.
Учињено зло мора бити мање од онога које је претило, а највише што закон прихвата јесте да је оно исто. Код овог услова потребна је комплексна процена конкретне ситуације где се пре свега полази од хијерархије правом заштићених добара чија се вредност упоређује и степена њихове угрожености односно повреде.
СП Двери није могао на други начин отклонити опасност по живот Србије осим мирним , ненасилним протестима, шетњама или другим облицима грађанске непослушности, ако би до њих дошло у виду блокаде саобраћајница, прекида наставе на факултетима, блокаде РТС, Народне Скупштине итд.
Ако је Бошко Обрадовић и прекршио неку правну норму у свом политичком деловању поступајући у крајњој нужди свакако учинио није веће зло од зла које је претило, а то је угрожен живот Мајке Србије и њеног погоршаног “здравственог стања” у виду губљења њеног идентитета и суверенитета под овом влашћу.
Мислите о томе.
Михаило Лакчевић
адвокат из Београда
члан СП Двери