Кривично право и Кривични законик штити као самостално добро животну средину, односно заштитни објект у нашем кривичном праву је право човека на животну средину. Област животне средине се код нас регулише, пре свега, Законом о заштити животне средине. На међународном плану истиче се Европска конвенција о кривичноправној заштити животне средине.

Не треба пренебрегнути чињеницу да је право на здраву животну средину загарантовано Уставом.

Код нас је основно и кључно кривично дело загађење животне средине.

Основни облик се састоји у загађењу ваздуха, воде или земљишта у већој мери или на ширем простору. Последична радња је у питању и да би дело егзистирало потребно је да је до загађења дошло кршењем прописа о заштити животне средине.

Пре свега треба указати на еко – медијуме који су објект заштите, а то су ваздух, вода и земљиште. Учинилац овог дела може бити свако. Кривични законик упућује на кршење прописа о заштити, очувању и унапређењу животне средине. Дакле, дело је бланкетног карактера и упућује фактички на Закон о заштити животне средине који дефинише појам загађивања. Такође не треба заборавити и Закон о водама који такође одређује појам загађења воде.

Опет овде имамо непрецизну и прешироку формулацију законодавца који користи термин… у већем обиму или на ширем простору. Ове тзв. генералне клаузуле треба што више избегавати, јер остављају превише слободе судској пракси да она одреди шта је то већа мера или шири простор, а у вези са загађивањем животне средине.

Квалификовани облик постоји када је дошло до наступања теже последице која се састоји до уништења или оштећења животињског или биљног света великих размера или до загађења животне средине у тој мери да је потребно дуже време или велики трошкови за отклањање тог загађивања. Поново примећујемо генералне клаузуле у формулацији.

Ово дело може бити извршено са умишљајем и из нехата. Треба напоменути да је кумулативно прописана новчана казна уз казну затвора, осим за нехатни основни облик извршења дела где је алтернативно предвиђена новчана казна или казна затвора.

Уколико учиниоцу буде изречена мера упозорења у виду условне осуде, суд може одредити обавезу учиниоцу да у одређеном року предузме одређене прописане мере заштите, очувања и унапређења животне средине.

Кад су у питању кривична дела против животне средине вредне помена су и инкриминације као што је непредузимање мера заштите животне средине. Ово дело може извршити службено или одговорно лице. Дакле, истичу се две карактеристике – да извршилац може бити само службено или одговорно лице (delicta propria) и да се радња састоји у нечињењу тачније непредузимању прописаних мера, односно непоступању да се поступи по одлукама надлежног органа.

Треба истаћи и кривична дела као што су противправна изградња и стављање у погон објеката и постројења која загађују животну средину, затим кривична дела оштећења објеката и уређаја за заштиту животне средине, оштећење животне средине, уношење опасних материја у Србију и недозвољено прерађивање, одлагање и складиштење опасних материја, недозвољена изградња нуклеарних постројења, повреда права на информисање о стању животне средине, загађивање хране и воде за исхрану и напајање животиња…

На међународном плану, као што је напред наведено, пре више од двадесет година донета је Конвенција о заштити животне средине путем кривичног права. На овај начин су успостављени основи кривичноправне заштите животне средине у оквиру европског права. То предвиђа деловање у два правца. Прво је то да земље потписнице на националном нивоу предвиде одређене радње као кривична дела против животне средине и кажњивост за извршење истих. Друго је да на међународном нивоу дође до сарадње између држава у супротстављању оваквим чињењима или нечињењима – деликтима који могу да униште или оштете животну средину на европским просторима.

Сама Конвенција дефинише објект заштите, а то су људи, ваздух, вода и земљиште, заштићени споменици, имовина, биљке и животиње. Овом конвенцијом Савет Европе је указао на све учесталији проблем вршења еколошких кривичних дела, јер у супротном не би се њоме указивала потреба за међународноправном сарадњом још 1998. године када је иста донета и усвојена.

 

Михаило Лакчевић

Члан Савета Двери за уставна питања, правду и законодавство