Много неразумних одлука ради ова власт водећи се искључиво својим уско страначким и личним интересом. Када се осврнемо на сва велика улагања страних компанија почевши од Бора и кинеског Зиђин партнера, чини се неразумна одлука да се њима повери наше вековима чувано богатство. Те неразумне активности настале су јер су биле руковођене жељом да се сачува производња али не и животна средина и да се грађанима Бора и околних села обезбеде нормални услови за живот у једном индустријском граду.
Међутим, да би се сачувала животна средина изостаје адекватна контрола државе која би пре свега требала да штити како природу тако и становништво од прекомерног загађења. Када је у питању Бор, имамо постројење за производњу сумпорне киселине (које је кључно за решавање загађења сумпор-диоксидом) које не може да преради довољно исте, јер је производња бакра вишеструко повећана у односу на капацитет тог постројења.
Сада се слична ситуација понавља са постројењем за одсумпоравање у термоцентрали Костолац Б1 и Б2, чије постројење је изграђено али ни после три године није пуштено у рад, јер није исходована Студија о процени утицаја на животну средину, која је услов и за употребну дозволу.
Највеће загађење из српских термоелектрана је изражено због неповољног хемијског састава лигнита, а посебно у Костолачком басену је лигнит лошијег квалитета, па се у процесу производње струје из таквог угља у ваздух емитују велике количине сумпор-диоксида и других гасова.
Постројење за одсумпоравање има ограничени рок трајања на 10 година чиме се ограничава животну век термоцентрале Костолац Б1, Б2 на исти период. Овај период је потребно искористити да се српски електроенергетски систем припреми на прелазак на чисте изворе енергије: велике хидроцентрале, соларна енергија, геотермална и ветар. То се може урадити кроз потпуно нову енергетску стратегију. Уколико сада не утврдимо прелазак на обновљиве изворе енергије, плаћаће се одржавање филтера, одржавање одсумпоравања и велике таксе на загађење, а нарочито ће проблематична бити такса на емитовање CO2. Уз тренутну цену 30 евра по тони CO2, долази се до милијарде евра које ће Србија морати да плаћа годишње на тржишту CO2 дозвола, како је сада уређено у ЕУ.
Тежња наше државе треба да буде да се енергија из термоелектрана користи што мање, а један од разлога ће бити и најављене мере из Европске уније која ће додатно опорезивати такву енергију, да кажемо прљаву, и она са ценом неће више бити конкурентна на европском тржишту електричне енергије. Наши грађани ће и даље имати веома присутно аеро загађење пре свега због те и такве енергије и недостатка постројења која ипак дају нешто чистији ваздух. Градови су нам у врху светских градова по загађењу, а по емисији сумпор-диоксида ТЕ „Никола Тесла“ је девета на свету по количини загађења. Имамо веома малу бригу власти за здравље наших грађана, иако је право на здраву животну средину гарантовано Уставом Србије.
Даље, имамо најављену експлоатацији литијума у Лозници, где ће овај град бити изложен високом здравственом ризику и по нама из Двери то још једна еколошка катастрофа у најави. Додатни огроман проблем представљају две ствари: 1. компанија „Рио Тинто“, којој су већ пре 2005. године додељена права за истраживање литијума на просторима Јадра и Рађевине у западној Србији, је позната по уништавању животне средине, кршењу људских права и здравља људи, 2. из добро обавештених извора унутар компаније „Рио Тинто“ смо сазнали да компанија своја права планира да прода некој од кинеских компанија, што побуђује сумњу на још црњи сценарио.
Да ли је ико упитао грађане Лознице и околине, те грађане целе Србије, да ли им је прихватљив један такав пројекат, са прецизном проценом будућих еколошких утицаја? Није. Па зар ће поколења која долазе да се навикну да је нормално да се разбољевају због утицаја рудника на здравље.
Набрајање лоших потеза или нереаговања наше власти по питању заштите и очувања здраве животне средине има много. Да је држава штитила свој интерес, требала је рудну ренту и њен проценат да повећа. У било којим условима студија утицаја на животну средину би требала да се узима као основа да ли инвестиција добија зелено светло са еколошког аспекта, па тек онда да се планира. Међутим често се изналазе начини да се свеобухватно не процени овај утицај, па имамо примере парцијалних студија о утицају на животну средину, где се на тај начин избегава примена закона који важе у Републици Србији и ЕУ. Пример за то је најављена нова кинеска инвестиција фабрике гума у Зрењанину.
Ако се као држава изборимо и схватимо да први интерес наше државе и народа треба да буде здравље наших грађана и здрава животна средина па тек после тога економски интерес ставићемо на знање да не желимо прљаве технологије и да најављене инвестиције морају ригорозно испунити све еколошке стандарде који важе у Републици Србији.
И уместо да као држава у будућности плаћамо казне, пенале и таксе због разних кршења међународних уговора и обавезе према ЕУ, као што је такса на CO2, ми би та средства употребили да грађани под повољним условима користе алтернативне изворе енергије, подигли би енергетску ефикасност наших објеката и у принципу радили оно што ради и развијени свет. Имајући у виду ове аргументе, одлуке би се доносиле искључиво водећи се здравом животном средином јер нема пречег интереса државе од здравих грађана и здраве животне средине коју треба да оставимо генерацијама које долазе после нас, а то је и једна од кључних тачака новог Прогласа Српског покрета Двери „Промена система – сигурност за све“ која говори о зеленом патриотизму. Нити смо ми прва, али ни последња генерација на овим просторима. Брига за потомке треба да буде водиља ове државе и њених људи на власти.
И баш та брига и жеља да живимо у држави која брине о нашим грађанима, о њиховом здрављу и здравој животној средини је прави патриотизам коју свака власт мора да има испред себе као Библију. Без обзира да ли је либерална, конзервативна власт, зелени патриотизам који се односи на заштиту и очување животне средине би свима требао бити водиља. Можемо га звати како коме одговара али суштина би била пре свега и као услов свега, чист и здрав живот за грађане Србије и за поколења која долазе.
Раденко Мартић
Члан Савета за заштиту и унапређење животне средине Двери и члан ПО Двери за Војводину