Народни посланик Бошко Обрадовић у холу Народне скупштине је између осталог рекао: „Вучић је у овом тренутку постао највећа безбедносна претња за Србију и хитно мора бити изолован.
Дакле, војска и полиција треба да преузму власт у овој држави и треба да заштите границе од мигрантске кризе која долази …“
„Владалац“ Вучић је изјаву народног посланика Обрадовића оквалификовао као незаконито дело: „Позиви на пуч и на државни удар су нешто што је противзаконито.“
Министарство одбране је, због исте изјаве народног посланика Обрадовића, поднело кривичну пријаву због кривичног дела „позивање на насилну промену уставног уређења“.
Квалификације „владаоца“ Вучића и министарства одбране су плод незнања и осионости (при чему треба имати у виду да је „Владалац“ по некима био један од најбољих студента Правног факултета у Београду).
Позив народног посланика Обрадовића на „државни удар“ повлачи за собом питање посланичког имунитета, односно питање шта народни посланик (док је у том својству) сме да каже.
У Србији с краја 19. и почетка 20. века ово питање је било кристално јасно решено. За изјаву народног посланика Обрадовића никоме не би пало на памет да га позива на одговорност.
Јер, Уставом од 1888, као и Уставом од 1903, прописана је апсолутна посланичка неодговорност за говор у својству народног посланика.
Приликом израде Устава од 1888, у Уставотворном одбору коме је председавао краљ Милан, поставило се питање да ли посланичка слобода говора може да иде дотле да садржи и увреде краља. Сам краљ Милан је, у први мах, тражио „да се владалац, његов дом и краљевски намесници заштите од увреда, и да се утврди, да општи кривични закон вреди и за ове говоре.
Доцније је Њ. в. краљ попустио од тога гледишта, па и чланови Одбора који су били истог мишљења сложише се на редакцију утврђену у Пројекту“, која је постала уставна одредба по којој је посланичка неодговорност за говор обухватала и евентуалне увреде краља.
Највећи српски правник и интелектуалац, Слободан Јовановић, у своја два уџбеника Уставног права писао је о институту слободе посланичког говора, односно посланичке неодговорности.
За мишљење које је дато у службеном својству, посланик није могао бити позван ни на кривичну, ни на грађанску одговорност без обзира на садржину говора.
Он није био одговоран „ни онда кад би се његов глас и говор могли карактерисати као један деликт, и кад би у сличном случају, други један државни орган или обичан грађанин морао бити осуђен на казну или на накнаду штете. Нпр. посланик је … гласао за једну резолуцију којом се народ позива на буну; говором некога увредио или оклеветао итд.“ Посланик никада није могао бити позван на одговорност, што значи „да је посланичка неодговорност потпуна.
Посланик не би могао одговарати ни по престанку мандата; не би могао одговарати ни с одобрењем Скупштине, нити ни по свом властитом пристанку“ (Уџбеник Уставног права из 1907).
У уџбенику Уставног права Краљевине СХС од 1924, Слободан Јовановић је навео: „Посланичка неодговорност значи да посланик не одговара за свој службени рад. Нпр. посланик држи говор у коме позива грађане на буну; за такав говор држан ван Скупштине, сваки би био кажњен; противу посланика кривични поступак је искључен.“
Апсолутни посланички имунитет, односно слобода говора, је био један од института захваљујући коме је Србија с почетка 20. века прозвана: „Србија – слободија“.
Данашња Србија је далеко од Србије – слободије. Ипак, њен важећи Устав је посланички имунитет дефинисао као апсолутан: „Народни посланик не може бити позван на кривичну или другу одговорности за изражено мишљење или гласање у вршењу своје посланичке функције (чл. 103)“.
Стога, за разумевање данашњег посланичког имунитета у Србији неопходно је сетити се пристанка краља Милана на евентуалне посланичке увреде зарад слободе говора, а нарочито би требало консултовати уџбенике великог Слободана Јовановића.
Режим у данашњој Србији карактерише не само то да осионо потеже Кривични законик на слободног народног посланика, него је уопште веома „осетљив“ на критичко мишљење. По овом другом, данашњи режим веома подсећа на режиме давно бивших апсолутних монархија. У тим режимима, владари су штићени између осталог и инкриминисањем дела увреде величанства.
Чувени Монтескје је наводио случајеве злоупотребе и погрешне употребе овог института. Тако, наводио је да је један закон Хенрија ВИИИ „проглашавао кривима за велеиздају све који би прорицали краљеву смрт“, па се лекари нису усуђивали да кажу да је опасно болестан.
По Монтескјеу, до највеће злоупотребе кривичноправног института увреде величанства долази када се под њега „подводе неумесне речи“. Речи се под тај злочин могу подвести само ако су праћене делом: Ако би, на пример, неко на тргу „поданике подбуњивао, постаје крив за злочин велеиздаје јер су његове речи повезане с делом и исте су природе као и оно.
Не кажњавају се речи него почињено дело у којем се оне изговарају. Оне постају злочин само када припремају, прате или следе злочиначко дело. Све се изокреће када се уместо да се сматрају знаком капиталног злочина, речи проглашавају самим капиталним злочином.“
А Бранко Миљковић је певао: „Ми имамо само речи, и дивно смо се снашли у тој немаштини.“
Марко Павловић, редовни професор Правног факултета у Крагујевцу
Извор: Данас