Последњих недеља у општем ванредном метежу кристалишу се разлике и сличности између опозиције и позиције. Напоменућу да није реч о Шешељу, Чанку, Чеди и осталим отвореним послушницима свих режима.
Режим огрезао у корупцији, крађи и борби против сопственог народа, наизглед неочекивано је добио савезника у тој борби.
Потекли из истог извора, љуљани од исте мајке, задојени истом комунистичком и аутошовинистичком идеологијом, лажно супростављени, коначно и јавно посташе савезници у борби против сопственог народа.
Разлике међу њима нема. Никад је није ни било.
Први на власти са свим ресурсима у одлучујућем нападу на свој народ, а други скривајући се у опозицији и разним невладиним организацијама, крцкајући последње фондове и сањајући место првих, размишљају, сад већ врло гласно, како борба против сопственог народа није довољно снажна.
Како није довољно у духу оног чиме су задојени, како режим мало чини да разједини и понизи српски народ, утркују се са изјавама да би они то радили брже, јаче, боље по рецепту свима њима омиљеног маршала. Да је до њих, црквена звона би већ престала да звоне. Да нису довољна упозорења нашем свештенству како да служи Свету Литургију и даје живот народу, већ треба убрзати процес и коначно завршити са српским народом. Некадашњи титоисти, лажни дисиденти, садашњи еврофанатици из опозиције и режима све своје снаге су усмерили на уништење српског народа. И једни и други су сложни у једном, српски народ не сме преживети. Мора бити потучен да се никад више не подигне и помисли на слободу. Неки отворено, неки прикривено, у ствари тачно онако како је коме одређено да чини.
И једни и други су потценили снагу и светосавски дух српског народа, који ће их на таласу слободе и сабрања и једне и друге, окупљен око Цркве, Светосавља и Косовског завета, одувати са српске политичке сцене у затвор и заборав.
Србољуб Петровић
Члан Извршног одбора Двери