Данијела Перишић: Сећам се црвених каранфила – 8. март

Данијела Перишић: Сећам се црвених каранфила – 8. март

Наш председнички кандидат Двери, Бошко Обрадовић, рекао је данас да му је најлакше да данас женама поклони који цвет и глуми интересовање за женске теме у српској политици као сви политички преваранти годинама уназад.

Сећам се, црвених каранфила које су жене проносиле градом, журећи с посла својим кућама, сећам се и фотографија са прослава по мензама разних колектива, као и обавезних приредби које су одржаване овим поводом.

Када смо постали демократско друштво фотографије цвећа, ручкова и игранки заменили су текстови на тему феминизма, права жена, дискриминације међу половима и тек по нека фотографија. Случајно или не, на њима нема мушкараца, као да и својим ликом већ угрожавају нас жене и наша права.

Заједничко у овој ретроспективи је да је (наводно) Дан жена аполитичан празник, да нема никакву боју и да је једино правило да су жене центар света. Овом реченицом дођосмо до суштине: на жалост управо нас жена, ово је још само једна од тема којом се баве највише они који свој примарни посао – не раде. Не брину о друштву у целини, већ о личним поенима и апоенима.

 

 

Политика је саставни део свега о чему медији говоре. Празновање 8.марта суштински треба да служи самоконтроли оних који женама треба да обезбеде право на слободу говора, изражавања, радног ангажовања, …, али пре свега права на љубав!

Наш председнички кандидат Двери, Бошко Обрадовић, рекао је данас да му је најлакше да данас женама поклони који цвет и глуми интересовање за женске теме у српској политици као сви политички преваранти годинама уназад. И наставио да он то не жели да уради, већ жели да буде политички заступник и заштитник, и председнички кандидат свих жена, како би жене имале једнаке плате као и мушкарци за исто радно место, да не могу да добију отказ када остану у другом стању, да буду заштићене од насиља, и обећао, да ће као будући председник Србије пружити подршку да жене могу да заштите своје здравље, и ускладе мајчинство и пословну каријеру.

Ето, као мајка, ћерка, сестра, тетка, ујна, супруга, као жена желим да ми се врати право на љубав. Право да не будем забринута за безбедност своје деце када нису поред мене, док су у вртићу, школи, у паркићу. Желим да ми се врати право на сигурну исплату личног дохотка, на радни стаж, да ми се врати поверење у институције, на праведно суђење.

 

 

Желим да се нама женама врати право на здравствену заштиту. Не желим да ми „преко везе“ ико заказује редовне прегледе, не желим да се моја Весна лечи од карционома без здравствене књижице, јер послодавац „не стиже“ да измири доприносе, не желим да Марији алиментација стиже сваког петог месеца, не желим да Јелена ради 10 година без дана радног стажа, не желим да Тања меси кифле и прима пеницилин, не желим да Милица тражи и трећи посао, не желим да било која од нас у сузама одлази на посао, јер нема права на боловање иако јој дете има високу температуру!

Разумете, зар не? Јасно вам је. Желим само да нас пустите да волимо, да се радујемо, да планирамо, пустите нас да пружамо љубав нашој деци, нашим породицама. 

А Дан жена? Нека га вама, да се тог дана осетите важнима, да вам се тог дана захвалимо што се поштују Закони ове дивне земље и што се не живи у грчу због корице хлеба! До тада, за почетак, престаните да убирате ситне политичке поене на „одбрани“ наших права.

Користим прилику да, у своје име и име свих жена, честитам свима нама, јер смо опстали у овим тешким временима, уз жељу #ДаЖивимоКаоЉуди!

 

Данијела Перишић

 

Подели наShare on Facebook0Tweet about this on TwitterShare on Google+0