Članstvo u EU je, nakon 5. oktobra, većem delu ovdašnje javnosti izgledalo kao cilj bez alternative. To nije bilo samo zbog novca koji su evropski političari obećali Srbima ako obore Miloševića
Da podsetim, Zoran Đinđić je javno tvrdio da mu je Romano Prodi, tadašnji predsednik Evropske komisije, lično zajamčio da je „EU obezbedila 2,5 milijardi evra kao pomoć srpskom narodu posle smene Miloševića“ (Glas jav-nosti, 23. juni 2000, str. 3). A Dinkić je najavljivao da će, nakon obaranja Miloševća, samo iz Pakta za stabilnost Srbija dobiti 8 milijardi dolara u prvih šest godina (Glas javnosti, 16-17. septembar 2000, str. 5).
Ne, Srbija se tada nije opredelila za Evropu zbog novca. Ona je to uradila videći je kao svoje prirodno okruženje. Svi smo mi tada bili uvereni zapadnjaci. Činilo nam se da su, obaranjem Miloševića, svi nesporazumi Srbije i Zapada zauvek rešeni. Činilo nam se da nastupa zlatno hiljadugodište mira i blagostanja. Demokratska Srbija, mislili smo, staće rame uz rame sa svojim zapadnim prijateljima i tako sjedinjeni svi ćemo složno marširati u svetlu budućnost.
Ali, nije bilo baš tako. Iako je Srbija isporučila Hagu dvojicu predsednika, jednog premijera, jednog vicepremijera, gomilu ministara i ceo ratni generalštab, još uvek joj se govorilo da „nedovoljno sarađuje sa Hagom” i da ne može da uđe čak ni u predsoblje Evropske Unije. Iako je Srbija obnovila i učvrstila demokratiju, a Kosovu ponudila sve što se o samostal- nosti može zamisliti, opet joj se govori da je „izgubila moralno pravo da upravlja Kosovom“ i da „nema povratka Kosova u Srbiju“.
Sve više smo shvatali da nešto nije u redu sa našim prijateljstvom. Očigledno, mi smo prijateljstvo različito shvatali. Srbija jeste sentimentalna. Ali, Srbija nije glupa. Oni koji su pregovore Beograda i Prištine bili tako defini- sali da Beograd ne može da dobije baš ništa, a da Priština mora da dobije baš sve – možda nam i nisu veliki prijatelji? Oni koji nas drže u beskrajnim redovima pred svojim ambasadama, udeljujući nam vizu tek kad donesemo 54. potvrdu da nam prababa nije osuđivana – možda nam i nisu veliki prijatelji? Oni koji neštedimice plaćaju jednu agresivnu političku i ideološku manjinu da okupira javni prostor Srbije, da satanizuje svaki patriotizam, da negira svaku demokratiju, da širi mržnju i fanatizam – možda nam i nisu veliki prijatelji?
Zapravo, o stvarnim posledicama našeg „prijateljstva“, o tome koje su sve prednosti a koje mane ulaska u EU, nije se u Srbiji ozbiljno razgovaralo. Nije napravljena jasna računica dobitaka i gubitaka. Nije se vodila prava rasprava ni u stručnoj, niti u široj javnosti. Uzimalo se zdravo za gotovo da Srbija mora što pre u EU i da će to biti rešenje za većinu njenih problema. Srpski evroreformski mediji neprestano su nam ponavljali da jedino što se od nas očekuje jeste da ispunimo uslove „kao i sve ostale zemlje“, i Srbija će se naći u EUtopiji. Ali, nezgodno je bilo to što su se uslovi nekako neprestano uvećavali. I što nikako nisu bili „kao i za ostale zemlje“.
GDE SMO SAD?
Posle sastanka vrha EU, 16. decembra 2007, predstavnici Britanije i Francuske su jasno rekli da će sledeći uslov za ulazak Srbije u EU biti priznanje secesije Kosova. Ovdašnji „evroentuzijasti“ odmah su pokušali da umanje značaj ovih izjava. Navodno, to je pojedinačno mišljenje koje nema većinu u Briselu. Međutim, Brisel je u postupku pridruživanja važan samo do izvesne tačke. „Evrorealisti“ upozoravaju da postupak pridruživanja podrazumeva nekih 35 stepenica koje valja preći. Mora se postići dogovor o 35 različitih poglavlja ekonomske i druge politike. Na svakoj od tih stepenica svaka zemlja članica EU, a ima ih 27, može da blokira dalje pregovore. I to kako na početku stepenice, tako i na njenom kraju. Miroslav Jovanović je izračunao da to daje tačno 1.890 mogućnosti da se nekoj zemlji blokira pristup EU.
Otuda je malo važno što su Britanija i Francuska ostale usamljene u postavljanju dodatnog uslova Srbiji. Nije previše važno ni to što je Evropska komisija imala drugačiji stav. Dovoljno je ako samo Britanija ima dodatni uslov i dovoljno je da ostane pri njemu. I Srbija, ako zadrži sadašnju rešenost u vezi Kosova, nikada neće biti primljena u EU. Pri tome, valja imati na umu da će postupak prijema za Srbiju trajati godinama, ako ne i decenijama (setimo se Cobelove 2032). Čak i ako na sedmom ili dvanaestom stepeniku Srbija prizna nezavisnost Kosova, nema jamstva da se na trideset drugom stepeniku neko neće setiti još nečega. „Jednom kada zemlja podnese molbu za pristupanje EU, ona postaje naš rob“, izjavio je jedan visoki briselski zvaničnik britanskom Ekonomistu (25. 9. 2004, str. 9). To je rečeno s cinizmom. Ali, po svemu sudeći, to je istina.
Ima li Srbija alternativu? Sada je možda vreme da o tome ozbiljno porazgovaramo. Od nekolicine „evrorealista“ već se čulo da Srbija ne treba da pokazuje toliko nestrpljenje za ulazak u EU. Ako se usudi da makar na jednom pitanju kaže „ne“, vele oni, teže će joj u budućnosti biti ispostavljani novi zahtevi. Uz to, čuje se, usporavanje evroatlantskih integracija doista ne mora da znači početak automatske izolacije Srbije. Položaj kandidata koji ima slobodni izlaz na rusko tržište može čak biti i bolji od integrisanog člana EU. Takva zemlja ne samo da može koristiti deo fondova EU. Ona može privući i kapital koji, zbog strogih uslova EU, nema direktnu prođu na tamošnje tržište.
Takođe, mnogi upozoravaju da EU sve više liči na otuđenu superdržavu, sastavljenu, na jednoj strani, od briselske birokratije, a na drugoj od miliona lokalnih podanika sa mozgovima stegnutim u mengele političke korektnosti. Da li je baš to ono što želimo? To nije Evropa nacija, prosvećenih i samosvesnih, Evropa kultura, različitih i ponosnih na svoju posebnost. To sve više liči na lonac za poparu, lonac za topljenje nacija i kultura u jednu bezobličnu masu, bez boje i ukusa, društvo potrošača-mediokriteta kojima vladaju bes- krajno bogate i otuđene elite.
O alternativi je uvek dobro misliti i razgovarati. Mi moramo misliti i o tome šta ćemo da uradimo ako stvari loše krenu. Imamo li „izlaznu strategiju“, što bi se reklo u vojsci. Srpska elita doista svim srcem želi u EU. Toliko svesrdno da neće ni da razmišlja šta će da uradi ako se ta stvar izjalovi. Ili, ako nas sutra direktno stave pred izbor – Kosovo ili EU. Takva lakomislenost je sasvim u skladu sa srpskim mentalitetom – „neće valjda“ i „lako ćemo“. Ali, to nije evropski rezon. Upravo je Evropa izmislila osiguravajuća društva.
Možda bi prvi evropski korak Srbije i trebalo da bude – da se osigura. Neko ovde treba da sedne i da ozbiljno razmisli – šta ako ova stvar sa EU propadne? Nije važno zbog koga propadne, ali šta će Srbija da uradi u takvom slučaju? Da zagnjuri lice u ruke i zarida? Ili, da izvadi neku hartiju iz džepa i kaže: „Dobro, kad je već tako, onda ćemo da uradimo to-i-to“. Možda je došlo vreme da se misli i na to. Ima li EU u Srbiji alternativu? Kako ta alternativa izgleda? I koliko ona tačno košta? A onda, kada sa tim upoznamo javnost, sve će nam biti lakše. Da odbijemo da biramo između Kosova i EU, da zategnemo odnose dok nas konačno ne priznaju za partnere i da tvrdo i muški pregovaramo.
Ovi i drugi argumenti i nedoumice često se mogu čuti na tribinama ili pročitati u novinama. Ali, da bi oni bili izloženi sistematski i jasno neka politička snaga mora da stane iza njih. Prvi od kojih bi se to moglo očekivati jesu radikali. Njihov je problem tanušna intelektualna infrastruktura. Ali, radikalima je ovo istorijska prilika da iznesu sve svoje evroskeptičke argumente i utiču na strateški pravac srpske politike. I DSS bi u ovoj stvari mogao da odigra značajnu ulogu. Njegova elita je tokom jeseni 2007. pokazala kako se jedan projekat, koji se smatrao samorazumljivim, može sta- viti u zagrade. Reč je o projektu priključenja Srbije NATO-u. Projekat priključenja Srbije EU, međutim, nešto je tvrđi orah. DSS bi mogao da pokuša da jednako uspešno otvori i pitanje bezalternativnosti EU. To bi doprinelo da srpska javnost jasnije sagleda geopolitičku stvarnost i da lakše donese odgovarajuće odluke.
Ono što je, međutim, bitno jeste da u suočavanju evroentuzijasta i evroskeptika bude što više argumenata, a što manje propagande i manipulacije. Odgovorna javnost moraće da se potrudi da iz gomile stranačke propagande destiluje racio-nalno jezgro. Uloga stranaka i jeste da se sete svakog argumenta. Uloga javnosti je da te argumente provuče kroz filter racionalnosti. Konačno, uloga birača je da, nakon što čuju sve strane, donesu odluku. Samo tako će se smanjiti verovatnoća da brzopleto i pogrešno odlučimo. Samo tako se naša odluka – EU ili ne – poput nekih u novijoj istoriji, neće pokazati kao kobna.
Autor je profesor Filosofskog fakulteta u Beogradu i politički analitičar