Novosti

Negativan uticaj „zainteresovanih“ sredstava javnog informisanja i laičke javnosti na samostalnost javnog tužilaštva

Negativan uticaj „zainteresovanih“ sredstava javnog informisanja i laičke javnosti na samostalnost javnog tužilaštva

Sažetak: Ovaj rad ima za predmet analizu uticaja „zainteresovanih“ sredstava javnog informisanja i laičke javnosti na samostalnost javnog tužilaštva u Republici Srbiji.

Ovaj uticaj je ocenjen kao negativan, jer je usmeren na samostalnost u radu kao osnovnu karakteristiku javnog tužilaštva koja ga čini posebnim organom, čije je osnovno pravo i dužnost gonjenje učinilaca krivičnih dela.U kratkim crtama su konstatovana aktuelna kriminalno politička kretanja koja imaju odlike krivičnopravnog ekspanzionizma i koja predstavljaju „puzajuću“ promenu karaktera krivičnog prava. U takvom ambijentu, javnost postaje posebno zainteresovana za rad krivičnog pravosuđa (punitivna javnost), što u slučaju javnog tužilaštva šteti njegovoj samostalnosti. Samostalnost javnog tužilaštva kao njegovo ustavno i zakonsko obeležje podrivaju mediji, laička javnost i politika.Načelo samostalnosti javnog tužilaštva definisano je analizom ustavnopravnih normi, odredaba Zakona o javnom tužilaštvu i nespornim doktrinarnim stavovima, uz prethodni osvrt na položaj i ulogu javnog tužilaštva kao segmenta krivičnog pravosuđa.Analizirani su i konkretni primeri negativnog uticaja na samostalnost javnog tužilaštva od strane izvršne vlasti, a posredstvom sredstava javnog informisanja. Autor je uzeo u obzir i nalaze Saveta za borbu protiv korupcije sadržane u Izveštaju o stanju u pravosuđu za 2016. godinu, kojima se potkrepljuje početna teza da se u ambijnetu krivičnopravnog ekspanzionizma i aktivizma punitivne javnosti dovodi u pitanje samostalnost u radu javnog tužilaštva. Laička javnost, vođena emotivnim razlozima lako se može zloupotrebiti u političke svrhe.Posebno mesto u radu zauzima kritička analiza Kodeksa ponašanja članova Vlade o granicama dozvoljenosti komentarisanja sudskih odluka i postupaka, donetog od strane Vlade na predlog Ministarstva pravde. Istaknuto je da je donošenje takvog akta posledica postojanja stvarnih pritisaka na krivično pravosuđe od strane političara, a posredstvom medija. Takođe je uočeno da ovim aktom nije obuhvaćeno i javno tužilaštvo, iako postoji opasnost od nedopuštenih pritisaka na isto, budući da javni tužilac vrši kriivčni progon, rukovodi predistražnim postupkom, dokaznim radnjama i tužilačkom istragom. Autor je predložio i odgovarajuće izmene i dopune Kodeksa u pravcu stvaranja efikasnijeg zaštitnog mehanizma u korist krivičnog pravosuđa, a posebno javnog tužilaštva. I naposletku, ukazano je na moguće perspektive i postojeće štetne posledice u ovoj materiji, uz davanje krucijalnog značaja domašaju načela samostalnosti na karakter i rad javnog tužilaštva u Republici Srbiji.   Ključne reči: krivičnopravni ekspanzionizam, javno tužilaštvo, načelo samostalnosti, sredstva javnog informisanja, punitivna javnost.  

1. „Puzajuća“ promena karaktera krivičnog prava u Republici Srbiji i javnost

Izmenama i dopunama Krivičnog zakonika od 2009. godine [1], srpski zakonodavac je u krivičnopravnoj oblasti započeo zakonodavnu reformu na temeljima maksime „što više krivičnog prava“ i time potvrdio svoje novo opredeljenje koje se pojmovno određuje kao krivičnopravni ekspanzionizam. [2] Ova negativna pojava na zakonodavnom planu uticala je i na praksu, jer je krivično pravosuđe [3] primenjivalo nove krivičnopravne norme u konkretnim slučajevima. U takvom ambijentu širenja krivičnopravne represije, kako u smislu formalnog i faktičkog [4] širenja zone krivičnog progona i kažnjavanja, tako i u smislu izricanja strožijih krivičnih sankcija, laička javnost i sredstva javnog informisanja zauzimaju posebno mesto. Tako, javnost sa jedne strane može biti značajan korektiv i efikasan mehanizam kontrole rada krivičnog pravosuđa u skladu sa ustavnim i zakonskim mogućnostima (primena principa javnosti u krivičnom postupku), ali, sa druge strane, može postati i puko sredstvo određenih interesnih grupa i politike, jer se interesovanje javnosti i medija može usmeravati ka pojedinim tužilačkim ili sudskim predmetima. Upravo u takvom okruženju, nastalom kombinacijom i odnosom krivičnopravnog ekspanzionizma i srpskih medijskih, te političkih interesovanja i prilika, funkcioniše krivično pravosuđe i javljaju se praktični problemi koji mogu štetiti interesima vođenja krivičnog postupka. Stoga, već na samom početku ovog rada možemo konstatovati da je srpsko krivično pravosuđe u stanju permanentne reforme koja u bitnom delu ima negativan predznak, kao i da ne prestaje biti pod lupom javnosti čije interesovanje je često vođeno određenim vanprocesnim interesima. Odnos srpskog krivičnog pravosuđa, a u širem smsilu i krivičnog prava, i srpske javnosti, definišu dva pomenuta procesa: sa jedne strane krivičnopravni ekspanzionizam koji je shodno interesima izvršne vlasti utemeljio srpski zakonodavac, a sprovodi ga krivično pravosuđe, i sa druge strane punitivna javnost koja podrazumeva uticaj javnosti na kriminalnopolitička kretanja i krivično zakonodavstvo, mimo utemeljenja u struci i nauci. Zato je i početna teza ovog rada da je u Republici Srbiji u toku puzajuća i tiha promena karaktera krivičnog prava na koju konstantan uticaj vrše laička javnost, sredstva javnog informisanja i politika. Ova negativna kretanja su posebno usmerena na podrivanje i umanjenje samostalnosti javnog tužilaštva, koje u opisanom ambijentu ne može da postupa u skladu sa svojom ustavnom i zakonskom ulogom.  

2. Načelo samostalnosti kao najbitnija karakteristika javnog tužilaštva

Javno tužilaštvo se u Republici Srbiji pojmovno određuje kao samostalni državni organ sa osnovnim procesnim pravom i dužnošću da vrši krivični progon učinilaca krivičnih dela. [5] U teoriji se dalje definiše karakter samostalnosti javnog tužilaštva, te se pod ovim načelom podrazumeva i samostalnost u odnosu na izvršnu vlast i samostalnost u odnosu na sudsku vlast, pri čemu je uobičajeno da se javno tužilaštvo pojmovno određuje kao „služba izvršne vlasti pred sudovima“, što svedoči o upravno-pravosudnom karakteru ovog organa. [6] Ova vezanost za izvršnu vlast je naročito značajna za predmet ovog rada i bitno je napomenuti da vezanost ne podrazumeva i apsolutnu podređenost izvršnoj vlasti, upravo zbog implementacije načela samostalnosti. Samostalnost javnog tužilaštva se ispoljava u dva pravca. U organizacionom smislu, samostalnost javnog tužilaštva se manifestuje na taj način što se radi o posebnom, samostalnom državnom organu, [7] koji je institucionalno izdvojen od ostalih organa državne uprave, [8] dok se u funkcionalnom smislu, samostalnost javnog tužilaštva ispoljava u vršenju određenih ovlašćenja sudske vlasti, koja su demokratskom evolucijom iz sudske vlasti izdvojena, te je funkcija suđenja definitivno ostala sudovima, a funkcija krivičnog progona poverena javnom tužilaštvu. [9] Načelo samostalnosti javnog tužilaštva nije apsolutno, jer je Ustavom ograničeno, budući da javno tužilaštvo svoju nadležnost realizuje upravo na osnovu Ustava, zakona, potvrđenih međunarodnih ugovora i propisa koji su doneseni na osnovu zakona. [10] Dakle, ovim propisima su opredeljeni položaj i uloga javnog tužilaštva u pravnom sistemu. Međutim, nas interesuju ograničenja koja su uspostavljena u korist samostalnosti javnog tužilaštva, a koja se odnose na sve treće subjekte koji mogu, a ne moraju stajati u nekakvom odnosu koneksiteta sa radom javnog tužilaštva u konkretnom predmetu. U tom smsilu, ističemo da samostalnost javnog tužilaštva obavezuje druge državne organe ili lica koja vrše državne ili samoupravne funkcije da se ne mešaju u rad javnog tužilaštva, niti da na njega vrše uticaj prilikom odlučivanja, dok javno tužilaštvo, sa druge strane, može da se konsultuje sa ovim subjektima, ali sve odluke u vezi sa krivičnim progonom mora donositi samostalno i za iste odgovarati. [11] Kako je jasna priroda institucionalnog odnosa sa sve tri funkcije državne vlasti i prema učesnicima u krivičnim postupcima, logično se nadovezuje i pitanje – kakav je odnos javnog tužilaštva prema sredstvima javnog informisanja i u širem smislu prema opštoj, vanprocesnoj javnosti? Odgovor na ovo pitanje daje sadržina odredbe čl.5 st.2 Zakon o javnom tužilaštvu, [12] kojom se decidno definiše samostalnost u radu i kojom je propisano da je zabranjen svaki uticaj na rad javnog tužilaštva i na postupanje u predmetima od strane izvršne i zakonodavne vlasti, korišćenjem javnog položaja, sredstava javnog informisanja ili na bilo koji drugi način kojim može da se ugrozi samostalnost u radu javnog tužilaštva. Dakle, ovaj zakon isključuje svaki neposredan uticaj na rad javnog tužilaštva, ali prepoznaje mogućnost i opasnost posrednog uticaja izvršne i zakonodavne vlasti na njegov rad, što znači politike, i to korišćenjem sredstava javnog informisanja ili na bilo koji drugi način podoban da ugrozi samostalnost u radu javnog tužilaštva. Ovde dolazimo do sledećeg bitnog zaključka. Javno tužilaštvo, iako propisima koncipirano kao samostalan organ krivičnog progona, ipak nije imuno na posredne uticaje koji mogu ugroziti njegovu središnju karakteristiku – samostalnost u radu, a koja ga kao poseban organ izdvaja od ostalih funkcija državne vlasti, omogućava mu obavljanje ustavne i zakonske uloge i na kraju štiti i od uticaja politike i političkih interesa. S tim u vezi, postavljamo još jedno pitanje – da li je srpska javnost zaista delotvorno ograničena normativnom linijom koja se ne sme preći, da bi se u praksi očuvala samostalnost javnog tužilaštva, a samim tim i ustavnost, zakonitost, pravičnost i pravni poredak? Da li javnost uopšte i može biti pasivna, ukoliko smo prethodno ustanovili da je u materiji krivičnog zakonodavstva u Republici Srbiji u toku proces krivičnopravnog ekspanzionizma i da je paralelno sa ovim procesom već formirana punitivna javnost koja pod lupom promatra rad javnog tužilaštva u predmetima koji su javno frekventni i eksponirani? Odgovore na sva postavljena pitanja već je pružila srpska stvarnost.  

3. Uticaj „zainteresovanih“ sredstava javnog informisanja i laičke javnosti na samostalnost javnog tužilaštva

Konstatovali smo u prethodnom delu da je u Republici Srbiji u toku negativna, „puzajuća“ promena karaktera krivičnog prava koja se ogleda u krivičnopravnom ekspanzionizmu koji diktiraju izvršna i zakonodavna vlast. Zatim smo zaključili da u takvom ambijentu, javnost oličena u sredstvima javnog informisanja i laičkoj opštoj javnosti poprima karakter punitivne javnosti, koja se do te mere interesuje za rad javnog tužilaštva da se može dovesti u pitanje i njegova samostalnost u radu kao središnja karakteristika ovog državnog organa. Takođe smo konstatovali da Zakon o javnom tužilaštvu prepoznaje opasnost koja samostalnosti javnog tužilaštva preti od posrednog uticaja izvršne i zakonodavne vlasti, i to posredstvom sredstava javnog informisanja ili na drugi način. [13] Na ovom mestu ćemo razmotriti kakva može biti priroda interesovanja javnosti za rad javnog tužilaštva, odnosno kada je takvo intersovanje od koristi, a kada nanosi štetu i na koji način samostalnost javnog tužilaštva egzistira u ambijentu zainteresovane javnosti. Javnost je oduvek bila zainteresovana za rad krivičnog pravosuđa. Ovo interesovanje je imalo različite vidove tokom istorijskog razvoja krivičnog pravosuđa. Intenzitet ovog interesovanja i njegov format se kretao od učešća u suđenjima na različitim procesnim pozicijama, preko prisustvovanja suđenjima i javnim izvršenjima različitih kazni. U aktuelnom istorijskom trenutku koji načelno obeležavaju ustavnost, zakonitost, narodno predstavništvo, pravna država i pravičnost, ustanovljeni su odgovarajući standardi kojima je društveni uticaj na krivično pravosuđe kroz primenu načela javnosti formalizovan sa jedne strane, dok se sa druge strane još uvek ne mogu sprečiti, niti otkloniti štetni uticaji delovanja sredstava javnog informisanja kroz senzacionalističko izveštavanje o pojedinim predmetima i postupcima, te navijačko i nestručno interesovanje laičke javnosti koju posebno karakteriše neopravdano etiketiranje i prejudiciranje prilikom izvođenja zaključaka i iznošenja stavova o pojedinim predmetima. Najveću opasnost ipak predstavlja situacija u kojoj politika, a posebno izvršna vlast generiše opisani model „komuniciranja“ javnosti i krivičnog pravosuđa. Naravno, ne možemo zapostaviti činjenicu da javnost može analitički i kritički da prati postupanje javnog tužilaštva i krivičnog pravosuđa uopšte, pa se kao rezultati mogu pojaviti i valjana svedočanstva o određenim događajima koji su imali pravosudni epilog. [14] U tom slučaju odnos javnosti i krivičnog pravosuđa, a samim tim i javnog tužilaštva kao samostalnog državnog organa koji preduzima krivično gonjenje, nije protivrečan i štetan. Takvih primera nema mnogo, ali je povoljna okolnost što postoje novinari i autori koji se, suprotno preovlađujućoj tabloidizaciji, usuđuju da određene kritične događaje i u vezi sa njima rad krivičnog pravosuđa, podvrgnu korektnoj deskripciji ili ozbiljnoj kritičkoj analizi. Vratimo se sada onim negativnim primerima koji pretežno ispunjavaju srpsku pravosudnu zbilju i predstavljaju primer rđavog uticaja javnosti na najbitnije obeležje javnog tužilaštva – njegovu samostalnost u radu. Za početak bi valjalo uzeti u obzir sadržinu Izveštaja o stanju u pravosuđu iz 2016. godine sačinjenog od strane Saveta za borbu protiv korupcije, [15] koji funkcioniše kao savetodavno telo Vlade. Naime, u pomenutom Izveštaju je, između ostalog, posebna pažnja posvećena i pitanju samostalnosti javnog tužilaštva i uticaju izvršne vlasti na njegovu samostalnost, navođenjem konkretnih primera uticaja koji vrše političari sa pozicija državne vlasti, a posebno posredstvom sredstava javnog informisanja. U Izveštaju su navedeni egzaktni podaci da 25% sudija, 33% tužilaca i oko 60% advokata imaju utisak da tužioci nisu samostalni, [16] što se ne može zanemariti, jer je reč o percepciji struke koja je prepoznala problem. Dakle, sud struke je izneo svoj stav povodom problema samostalnosti javnog tužilaštva u Republici Srbiji i to je dovoljno da dalje izvedemo zaključak da je predmetni problem vidljiv i da je prepoznat. Savet je ukazao da se u javnim nastupima političara i to članova Vlade konstantno krši pretpostavka nevinosti, a ukazano je i na štetnu praksu da se prvo političari izjašnjavaju u medijima o određenim licima kao izvršiocima krivičnih dela, da se zatim pojavljuje ministar nadležan za unutrašnje poslove i obaveštava javnost da su ta lica uhapšena, da bi se tek na kraju pojavilo i javno tužilaštvo. [17] Pa se osnovano postavlja pitanje ko u Republici Srbiji zaista vrši krivični progon, političari kao deo izvršne vlasti, posredstvom sredstava javnog informisanja ili javno tužilaštvo čija je to ustavna i zakonska uloga? Ovde sa moramo složiti da je reč o eklatantnom primeru povrede načela samostalnosti javnog tužilaštva, budući da je na opisani način flagrantno prekršena pomenuta zabrana propisana odredbom čl.5 st.2 Zakona o javnom tužilaštvu. U Izveštaju se dalje navode konkretni primeri, i to slučaj kada premijer naziva Miroslava Miškovića kriminalcem, Dragoslava Kosmajca najvećim narko dilerom pre pokretanja krivičnog postupka, kada se medijski najavljuju hapšenja konkretnih lica kao opasnih kriminalaca, kada se u startu eskulpira Siniša Mali u vezi sa sumnjom da je vlasnik stanova u Bugarskoj, kada za pad vojnog helikoptera i pogibiju posade niko nije kriv, kada se u medijima komentarišu predmeti koji su u toku ili koje tek treba formirati u najranijoj fazi predistražne obrade, kao i kada premijer najavljuje žestoke akcije, ministar unutrašnjih poslova daje ocenu dokaza, kavlifikuje dela kao krivična, kada se poligrafsko testiranje prezentuje kao ključni dokaz istražnih organa i tsl. [18] Zaključak Saveta u ovom delu se svodi na pitanje - da li nosioci pravosudnih funkcija mogu ostati imuni od spornih navoda koje su političari u medijima izneli u formi zahteva da se neko procesuira, s obzirom na činjenicu da su pomenuta lica već kvalifikovana kao kriminalci, pljačkaši i narko dileri, [19] uz isticanje jasnog zahteva upućenog neposredno predstavnicima izvršne vlasti da se ulična suđenja prekinu i stvore uslovi da pravosuđe neometano obavlja svoj posao na osnovu Ustava i zakona. [20] Sa svim nalazima Saveta se u kontekstu predmeta ovog rada u potpunosti slažemo, budući da je reč o empirijskoj potvrdi početnih teorijskih premisa. Međutim, primećujemo da se Savet u svom Izveštaju nije posebno bavio ulogom sredstava javnog informisanja i uticajem laičke javnosti na samostalnost javnog tužilaštva, jer je svoj kritički sud i analizu usmerio pretežno ka izvršnoj vlasti, zapostavljajući dve bitne činjenice, i to da su sredstva javnog informisanja u spornim situacijama poslužila kao sredstvo politike i izvršne vlasti kojim se podriva samostalnost javnog tužilaštva i činjenicu da „zainteresovana“ laička javnost, ovde definisana kao punitivna javnost, u određenim slučajevima može funkcionisati bez političkog upliva, pa čak i nezavisno od njega. Potvrdu ovih navoda daje i domaća doktrinarna krivičnopravna misao, pa je u obajvljenim radovima konstatovano da kada se radi o sankcionisanju i kada je reč o kriminalitetu uopšte, stav građana je u načelu „pogrešan, iracionalan i nečovečan“. [21] Blagonaklonost građana prema kažnjavanju se ogleda i u tome što građani ne dovode u pitanje državnu funkciju kažnjavanja i onda kada o vlasti poseduju kritički stav, a sve to ide dotle da se traži još kažnjavanja. [22] Upravo ovo je i najslikovitija definicija punitivne javnosti koja na tragu aktuelnog krivičnopravnog ekspanzionizma može doprineti stvaranju nepravičnog sistema koji nije zasnovan na zakonima kao materijalizaciji stručnog mišljenja, već na emocijama koje nemaju dodira sa strukom. Od posebnog je značaja davanje odgovora i na sledeće pitanje. U kontekstu opšteg odnosa između politike i sredstava javnog informisanja postavlja se pitanje – čiji uticaj je presudniji, politike na medije, ili medija na politiku? [23] Nećemo pogrešiti davanjem prvenstva jednom ili drugom, s tim što je najprihavtljiviji odgovor da politika utiče na medije, da bi mediji kasnije uticali na politiku, budući da se politički interesi mogu predstavljati kao interesi građana, a najviši legitimitet upravo ima sprovođenje onoga što je u interesu građana. [24] Ovo je shema manipulisanja javnim mnjenjem kroz mas-medije. [25] Dakle, sredstva javnog informisanja u ovim slučajevima funkcionišu kao rezonantne kutije, omogućavajući da se ono na šta se cilja čuje mnogo jače. [26] Sredstva javnog informisanja su na to predodređena svojom ulogom, jer je njihov cilj da prodaju informaciju koja može da zavede i zainteresuje javnost. [27] Iz ugla medija, laičkoj javnosti je dovoljno prezentovati da je određeno lice privedeno ili uhapšeno od strane policije, saslušano ili je protiv njega podneta krivična prijava, pa da se time u svesti laičke javnosti percepira da je to lice krivo i da zaslužuje da bude kažnjeno, dok je efekat kasnijeg donošenja oslobađajuće presude u psihološkom smislu minimalan. [28] I tek sada možemo konačno uočiti koje su razmere opasnosti koja prati odnos politike, javnosti i krivičnog pravosuđa, u ambijentu srpskog krivičnopravnog ekspanzionizma i aktivizma punitivne javnosti. U finalu ovog negativnog procesa će se krivično gonjenje, a kasnije i samo suđenje, izmestiti iz institucionalnog okvira krivičnog pravosuđa i premestiti u jedan tabloidni kontekst, koji će za posledicu imati javno tužilaštvo bez samostalnosti u radu i selektivni krivični progon.  

4. Kodeks ponašanja članova Vlade o granicama dozvoljenosti komentarisanja sudskih odluka i postupaka [29]

Do sada smo načelo samostalnosti javnog tužilaštva u ambijentu „zainteresovanih“ sredstava javnog informisanja i laičke javnosti analizirali sa stanovišta domašaja njegove praktične primene, pa ćemo u redovima koji slede nastaviti sa analizom percepcije ovog načela iz ugla izvršne vlasti. Naime, na predlog Ministarstva pravde Vlada je krajem januara 2016. godine zaključkom usvojila napred pomenuti Kodeks. U njegovom obrazloženju je navedeno da je cilj njegovog donošenja preciziranje pravila ponašanja sa ciljem očuvanja ugleda i dostojanstva Vlade, da je njegovo donošenje predviđeno Akcionim planom za poglavlje 23, te da je cilj usvajanja Kodeksa u skladu sa podelom vlasti, jačanjem vladavine prava i nezavisnosti sudstva. Ovaj akt je po svojoj strukturi trodelan, sadržinski veoma kratak i sveden na svega tri stava∕tačke. Prva tačka tretira pretpostavku nevinosti, druga očuvanje autoriteta i nepristrasnosti suda, a treća predviđa shodnu primenu Kodeksa na druga kaznena dela i postupke. Prema odredbama Kodeksa, član Vlade je dužan da poštuje pretpostavku nevinosti i ne sme u javnim izjavama i nastupima u javnosti označiti učiniocem krivičnog dela lice protiv koga je pokrenut krivični postupak ili u odnosu na koje su preduzete radnje koje prethode krivičnom postupku, pre pravnosnažne odluke suda kojom se utvrđuje odgovornost tog lica, pri čemu je dužan da poštuje pretpostavku nevinosti i u slučaju da tu pretpostavku ne poštuje jedan ili više medija. [30] Kodeks dalje nalaže članovima Vlade da poštuju autoritet i nepristrasnost suda, te im zabranjuje da u javnim izjavama i nastupima u javnosti u toku trajanja krivičnog postupka iznose ideje, informacije ili mišljenja kojima se predviđa ishod tog postupka ili kojima se ocenjuje procesna vrednost dokaza, koji su izvedeni ili treba da budu izvedeni, na način na koji je moguće uticati na ishod krivičnog postupka, pri čemu ova zabrana ima za cilj da spreči da se namernim ili nenamernim pritiskom na sud okrivljenom uskrati pravo na pravično i nepristrasno suđenje, ali ne i da utiče na pravo člana Vlade da iznosi ideje, informacije ili mišljenja o radu sudova i drugih pravosudnih organa. [31] Kodeks na kraju predviđa shodnu primenu pravila i na druga kaznena dela i postupke, gde se imaju u vidu prekršaji i privredni prestupi, uz shodnu primenu pravila iz tačke druge i na druge sudke postupke. [32] Dakle, neophodno je na samom početku analize uloge i domašaja ovog Kodeksa konstatovati nešto što je od značaja za određenje njegove prirode, jer isti ne propisuje sankcije za članove Vlade u slučaju povrede propisanih pravila. Iz tog razloga, ovaj Kodeks poseduje karakter akta koji sadrži moralna pravila, ne i pravne norme, pa će njegova obaveznost i delotvornost biti sporne sa stanovišta praktične primene. Dalje, na prvi pogled ovaj Kodeks sadrži još jedan ozbiljan nedostatak, budući da ni na koji način ne štiti samostalnost javnog tužilaštva, kojem je kao posebnom državnom organu povereno krivično gonjenje, kroz predistražni postupak i tužilačku istragu koje sprovodi samostalno u jednostranačkom procesnom formatu, ali i glavni pretres, te postupak po pravnim lekovima gde dominira kontradiktorno načelo. Kodeks je očigledno namerno nepotpun, jer resorno ministarstvo kao predlagač, niti Vlada kao donosilac ovog akta, ne prepoznaju potrebu da se članovi Vlade uzdrže i od neprimerenog komentarisanja rada i postupanja javnog tužilaštva, iako je povod za donošenje predmetnog Kodeksa između ostalog bilo i nedopušteno komentarisanje postupaka u kojima je postupalo javno tužilaštvo. Iz svega navedenog, proizlazi da su članovi Vlade eskulpirani od bilo kakve odgovornosti za prekoračenje granica dozvoljenog komentarisanja postupanja javnog tužilaštva u predistražnoj fazi, preduzimanju dokaznih radnji i sprovođenju tužilačke istrage, iako se u praksi često dešava da se problematične izjave iznose ili prenose upravo u vezi sa fazama krivičnog postupka kojima rukovodi javni tužilac. I pored svih nedostataka, ovaj Kodeks ipak ima određeni značaj i domašaj. Činom njegovog donošenja Vlada je na konkludentan način priznala da su u praksi postojali nedopušteni pritisci na krivično pravosuđe i to je dobro za početak. Time su priznati i pomenuti nalazi Izveštaja o stanju u pravosuđu sačinjenog od strane Saveta za borbu protiv korupcije. Međutim, iako je na taj način dobijena još jedna potvrda opravdanog straha za perspektive ustavnog i zakonskog položaja krivičnog pravosuđa u Republici Srbiji, javno tužilaštvo je ostalo nezaštićeno kao samostalni državni organ koji vrši krivično gonjenje. To samo ukazuje da je ova bitna karakteristika javnog tužilaštva i dalje u opasnosti, a da je Kodeks bez sankcije za povrede pravila koja propisuje još jedan primer deklarativne borbe za pravnu državu. Smatramo da je neophodno i korisno da se u narednom periodu sadržina ovog Kodeksa izmeni i dopuni, i to na taj način što će istim biti zaštićeno i javno tužilaštvo, a posebno njegova samostalnost u radu, uz propisivanje konkretnih i delotvornih sankcija za članove Vlade koji u javnim nastupima ili posredstvom sredstava javnog informisanja prekrše pravila sadržana u Kodeksu.  

5. Zaključno razmatranje

Problem očuvanja načela samostalnosti javnog tužilaštva u ambijentu rastućeg krivičnopravnog ekspanzionizma kojim upravljaju izvršna i zakonodavna vlast, te nepredvidivosti „zainteresovanih“ sredstava javnog informisanja i laičke javnosti na koje poseban uticaj ima izvršna vlast, ne može biti rešen preko noći, jednim valjanim potezom. Radi se o procesu i trendu koji u Republici Srbiji traje duži vremenski period. Poseban generator ovog negativnog procesa je i sveopšta kriza na svetskom, državnom, porodičnom i ličnom nivou. U eri preispitivanja bazičnih, tradicionalnih vrednosti i osporavanja nespornih tekovina istorijske i pravne baštine, ne možemo očekivati da se ustavni i zakonski modeli lako i neposredno primene u praksi. Krivičnopravna represija je stoga postala središna tačka u kojoj se susreću dva negativna trenda koja smo u svetlu javnotužilačke samostalnosti analizirali u ovom radu. Krivičnopravni ekspanzionizam i punitivna javnost ne predstavljaju ništa novo. Radi se o pojavama koje muče i mnogo razvijenije i ozbiljnije države od naše. Međutim, valjalo bi na vreme prepoznati opasnost koju ovi trendovi generišu, jer je tanka linija između razboritog suđenja u sudnicama, po Ustavu i zakonu i „U ime naroda“, i presuđenja i izvršenja kazni na ulicama, po potrebi koju diktira emotivna, nekotrolisana pravda laičke javnosti. Stroga krivičnopravna represija koju naš zakonodavac sve više forsira, uz podršku laičke javnosti koja je sklona manipulacijama u političke svrhe, neće ispuniti svoju svrhu. [33] Naprotiv, na opisani način će celokupno krivično pravosuđe biti diskreditovano i rezultati njegovog rada dovedeni u sumnju. Ovo se naročito odnosi na javno tužilaštvo, koje će bez samostalnosti u radu postati još jedan servis izvršne vlasti zadužen za hapšenja političkih neistomoišljenika i onih koji iz nekih drugih razloga nisu po meri koju konkretna politička opcija zastupa. Stvarna samostalnost javnog tužilaštva u svojoj organizacionoj i funkcionalnoj ravni predstavlja garantiju da će se krivično gonjenje sprovoditi na osnovu Ustava i zakona, a mimo bilo čijeg političkog interesa i nezavisno od svake politike. Na početku ovog rada smo pokušali da ustanovimo negativna kretanja u domaćoj kriminalnoj politici i prikažemo kako krivično pravo kao krajnje sredstvo postaje krivično pravo kao primarno sredstvo zaštite vlasti. Zatim smo ukazali i na očiglednu zloupotrebu sredstava javnog informisanja i laičke javnosti radi ostvarenja političkih ciljeva izvršne vlasti, uklanjanjem posebnosti javnog tužilaštva, da bi na kraju kroz analizu Izveštaja Saveta za borbu protiv korupcije i Kodeksa o ponašanju članova Vlade na nesumnjiv način dokazali postojanje ovog problema i istakli sve nedostatke koji prate njegovo rešavanje. Svaki vid ugrožavanja samostalnosti javnog tužilaštva kao njegove osnovne karakteristike, dovodi u pitanje i postojanje javnog tužilaštva kao posebnog državnog organa koji goni učinioce krivičnih dela. U suprotnom, ukoliko javno tužilaštvo bude lišeno samostalnosti u radu, postoji opasnost da politika u ruhu izvršne i zakonodavne vlasti uzurpira funkcije i javnog tužilaštva i suda.  

Marko Z. Pušica advokat iz Smedereva    

Literatura:

  1. Volkov Vladimir, Dezinformacija, Od trojanskog konja do interneta, Naš dom, Beograd, 2005.
  2. Grubač Momčilo, Vasiljević Tihomir, Komentar zakonika o krivičnom postupku, Projuris, Beograd, 2014.
  3. Izveštaj Saveta za borbu protiv korupcije 72 broj 021-00-3296∕2016 od 22.03.2016. godine, str.14.
  4. Ilić P. Goran, Pravosudno organizaciono pravo, Pravni fakultet Univerziteta u Beogradu i JP Službeni glasnik, Beograd, 2009.
  1. Marković Ratko, Ustavno pravo i političke institucije, Pravni fakultet Univerziteta u Beogradu i JP Službeni glasnik, Beograd, 2008.
  2. Pajvančić Marijana, Komentar Ustava Republike Srbije, Fondacija Konrad Adenauer, Beograd, 2009.
  3. Ristivojević Branislav, „Negativna kriminalno-politička kretanja u materijalnom krivičnom zakonodavstvu Srbije od donošenja KZ : temeljno opredeljenje zakonodavca ili incident“, CRIMEN broj 2, Beograd, 2012.
  4. Stojanović Zoran, „Krivično pravo u doba krize“, Branič 1-2, Beograd, 2011.
  5. Ćirić Jovan, Društveni uticaji na kaznenu politiku sudova, Vojnoizdavački zavod i Institut za uporedno pravo, Beograd, 2001.
 

Propisi:

  1. Zakon o izmenama i dopunama Krivičnog zakonika, Službeni glasnik RS, broj 72∕2009 i 111∕2009.
  2. Zakon o javnom tužilaštvu, Službeni glasnik RS broj 116/2008, 104/2009, 101/2010, 78/2011 – dr zakon, 101/2011, 38/2012 – odluka US, 121/2012, 101/2013, 111/2014 – odluka US, 117/2014 i 106/2015.
  3. Zakonik o krivičnom postupku, Službeni glasnik RS br. 72/2011, 101/2011, 121/2012, 32/2013 i 45/2013.
  4. Kodeks ponašanja članova Vlade o granicama dozvoljenosti komentarisanja sudkih odluka i postupaka, usvojen zaključkom Vlade Srbije, Službeni glasnik RS broj 6∕2016.
  5. Ustav Republike Srbije, „Sl. glasnik RS“, br.98∕06.
 

Uputnice:

  • [1] Zakon o izmenama i dopunama Krivičnog zakonika, Službeni glasnik RS, broj 72∕2009 i 111∕2009.
  • [2] Z. Stojanović, „Krivično pravo u doba krize“, Branič 1-2, AKS, Beograd, 2011, str.28.
  • [3] Pod krivičnim pravosuđem podrazumevamo postupanje sudova i javnih tužilaštava u krivičnoj materiji.
  • [4] U praksi je čest slučaj da javna tužilaštva preduzimaju krivično gonjenje u situacijama koje su sporne sa stanovišta bitnih obeležja bića određenih krivičnih dela, pa se tako pod krivičnopravnu normu podvode i situacije koje zakonodavac nije imao na umu prilikom propisivanja konkretne inkriminacije. Posebno je interesantan slučaj sa praksom javnog tužilaštva kod gonjenja za krivično delo izdavanje čeka i korišćenje platnih kartica bez pokrića, jer je u tom slučaju, kod korišćenja kartica koje je izdao Diners club international Belgrade, preduzeće za pružanje finansijskih usluga doo, faktički proširena zona krivičnog progona i kažnjavanja. Šire o tome: M.Pušica, Zloupotreba inkriminacije iz čl.228 st.1 i 3 Krivičnog zakonika u praksi javnog tužilaštva, u: Trinaesti međunarodni naučni skup: Zloupotreba moći, Udruženje za međunarodno krivično pravo i „Intermeh“, Tara, 2014, str.358-375.
  • [5] Čl.156 Ustava, čl.2 Zakona o javnom tužilaštvu i čl.43 Zakonika o krivičnom postupku.
  • [6] G.P.Ilić, Pravosudno organizaciono pravo, Pravni fakultet Univerziteta u Beogradu i JP Službeni glasnik, Beograd, 2009, str.61-62.
  • [7] R. Marković, Ustavno pravo i političke institucije, Pravni fakultet Univerziteta u Beogradu i JP Službeni glasnik, Beograd, 2008, str.519.
  • [8] G.P.Ilić, navedeno delo, str.62.
  • [9] R. Marković, navedeno delo, str.519.
  • [10] M.Pajvančić, Komentar Ustava Republike Srbije, Fondacija Konrad Adenauer, Beograd, 2009. (komentar uz čl.156 Ustava).
  • [11] M.Grubač, T.Vasiljević, Komentar zakonika o krivičnom postupku, Projuris, Beograd, 2014. (komentar uz čl.43 ZKP).
  • [12] Zakon o javnom tužilaštvu, Službeni glasnik RS broj 116/2008, 104/2009, 101/2010, 78/2011 – dr zakon, 101/2011, 38/2012 – odluka US, 121/2012, 101/2013, 111/2014 – odluka US, 117/2014 i 106/2015.
  • [13] Smatramo da se samostalnost u radu javnog tužilaštva na drugi način podriva upravo aktivizmom laičke javnosti.
  • [14] Kao dobre primere praćenja krivičnog postupka navodimo trilogiju autorki A.Petrović, D.Čarnić, Proces KP 5∕03 ubistvo Zorana Đinđića, DIN Sedma sila i Multinacionalni fond kulture, Beograd 2008, koja je nastala na osnovu beleški koje su autorke vodile kao novinari „Politike“ tokom redovnog izveštavanja sa suđenja optuženima za ubistvo Zorana Đinđića i koja ima deskriptivni karakter. Takođe, kao ozbiljno analitičko i kritičko štivo koje prati isti kritični događaj možemo navesti knjigu autora M.Veruovića, N.Vrzića, Treći metak Politička pozadina ubistva Zorana Đinđića, Moja knjiga, Pirot, 2014. Ova knjiga sadrži i svedočanstvo o još jednom problemu srodnom predmetu ovog rada - neprimerenom uticaju Ambasade SAD u Beogradu na srpsko pravosuđe, koja je preko stalnog pravnog savetnika Sem Nazara vršila pritisak na srpsko pravosuđe i nosioce pravosudnih funkcija, a u određenim predmetima se ovaj nedopušteni i skandalozni pritisak manifestovao i manipulisanjem dokaznim gradivom i direktnim uplivom u rad javnih tužilaštava i sudova. Ovo se posebno odnosilo na tužilaštva i sudove posebne namene.
  • [15] Ovim Izveštajem Saveta za borbu protiv korupcije 72 broj 021-00-3296∕2016 od 22.03.2016. godine, na detaljan način je izvršena kritička i stručna analiza stanja u srpskom pravosuđu, u svim njegovim segmentima, sa zaključcima i preporukama.
  • [16] Izveštaj Saveta za borbu protiv korupcije 72 broj 021-00-3296∕2016 od 22.03.2016. godine, str.14.
  • [17] Isto.
  • [18] Isto, str.15.
  • [19] Isto.
  • [20] Isto, str.17.
  • [21] B. Ristivojević, „ Negativna kriminalno - politička kretanja u materijalnom krivičnom zakonodavstvu Srbije od donošenja KZ : temeljno opredeljenje zakonodavca ili incident“, CRIMEN broj 2, Beograd, 2012, str. 188.
  • [22] Z.Stojanović, navedeno delo, str.31.
  • [23] J.Ćirić, Društveni uticaji na kaznenu politiku sudova, Vojnoizdavački zavod i Institut za uporedno pravo, Beograd, 2001, str.106.
  • [24] Isto, str.107.
  • [25] Isto.
  • [26] V.Volkov, Dezinformacija, Od trojanskog konja do interneta, Naš dom, Beograd, 2005, str.161.
  • [27] Isto.
  • [28] J.Ćirić, navedeno delo, str.111.
  • [29] Ovaj Kodeks je usvojen zaključkom Vlade Srbije, Službeni glasnik RS broj 6∕2016.
  • [30] Tačka 1. Kodeksa ponašanja članova Vlade o granicama dozvoljenosti komentarisanja sudkih odluka i postupaka. Ovde je zančajno dati komentar na dužnost člana Vlade da poštuje pretpostavku nevinosti i u slučaju da istu ne poštuju mediji, jer je ovde zapostavljen domašaj odredaba Zakona o javnom informisanju i medijima koji takođe propisuje poštovanje pretpostavke nevinosti od strane medija, pa je nejasno da li je ovo slučajna greška, ili je time priznata realnost da sredstva javnog informisanja imaju manir nepoštovanja bazičnog ustavnog i zakonskog načela krivične procedure, odnosno da će sa time nastaviti iako članovima Vlade to ne dozvoljava Kodeks.
  • [31] Tačka 2. Kodeksa ponašanja članova Vlade o granicama dozvoljenosti komentarisanja sudkih odluka i postupaka. Ovde je od značaja ukazati na okolnost da autoritet javnog tužilaštva kao samostalnog državnog organa krivičnog progona ne zaslužuje da bude zaštićen, ali članovi Vlade imaju pravo da iznose ideje, informacije ili mišljenja o radu drugih pravosudnih organa, dakle i javnog tužilaštva, te se očigledno radi o diskriminatornoj odredbi.
  • [32] Tačka 3. Kodeksa ponašanja članova Vlade o granicama dozvoljenosti komentarisanja sudkih odluka i postupaka. Ovde je javno tužilaštvo takođe diskriminisano, imajući u vidu da je i u drugim postupcima i materijama ili stranka u postupku ili učesnik u postupku.
  • [33] Z.Stojanović, navedeno delo, str.46-47.
 

Podeli vest:

Napomena:

Коментари који у свом садржају буду имали говор мржње, вређање, непристојне речи, клевету, као и расну, националну или верску мржњу и нетрпељивост неће бити објављени на нашем сајту.
Уредник сајта има право избора коментара који ће бити објављени.

Ostavite komentar

Vaš komentar je uspešno poslat. Nakon pregleda administratora vaš komentar će biti odobren ukoliko je u skladu sa pravilnikom.