Novosti

Podsetnik Dveri: EUtanazija - argumenti za i protiv EU  - (1. deo)

Podsetnik Dveri: EUtanazija - argumenti za i protiv EU - (1. deo)

Zbog ponovne aktuelizacije evrointegracija u svetlu statusa Kosova i Metohije, Informativna služba Srpskog pokreta Dveri u narednom periodu objaviće veći deo autorskih tekstova objavljenih u časopisu

Podsećamo da je u to vreme, 2007. godine,  glavni urednik časopisa "Dveri srpske" i jedan od autora tekstova bio sadašnji predsednik Dveri, Boško Obradović.

Vreme u kome su ovi radovi nastali su period pre samoproglašenja tzv. nezavisnog Kosova i pre potpisivanja Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju sa EU. Zato ne treba da čudi što postoji i pozitivan načelan ton prema evrointegracijama Srbije, ali je još tad pitanje Kosova i Metohije postavljeno kao crvena linija za budućnost i stabilnost odnosa naroda i država Balkana.

Zanimljivo je iz današnje perspektive videti šta se sve promenilo, a šta nije za 10 godina bespogovornog puta Srbije u EU. Takođe, imaćete priliku da zaključite koji su autori ostali dosledni svojim stavovima, a koji su ih u većoj ili manjoj meri promenili.


Posebno nam je važno da mlađi čitaoci saznaju da su tekstovi objavljeni u ovom broju časopisa Dveri Srpske praktično jedni, u to vreme, široko dostupni zbornik radova koji predstavlja jedinstvenu javnu raspravu sa argumentima za  i protiv ulaska Srbije u EU.


Nadamo se da će vam prvi ili ponovni susret sa ovim izvrsnim tekstovima biti od pomoći da u ovom smutnom vremenu saznate ili obnovite neke bitne činjenice o EU, značaju Kosova i Metohije u svetlu evrointegracija i primene međunarodnog prava.


Jugoslav Kiprijanović, direktor Informativne službe Srpskog pokreta Dveri


 


Tekst br.1 - Marko Živković: O nastanku EU


Evropske integracije u prošlosti


Sama ideja o ujedinjenu evropskih država nije nova. Ona se uvek provlačila kroz misli i ideje evropskih intelektualaca koji su stalno isticali potrebu zajedničke evropske svesti i jednog evropskog doma. Te zamisli ili su dolazile podsticane idealima pojedinaca ili posle teških i krvavih ratova kao želja da se oni nikad više ne ponove. Još u Srednjem veku primetna je svest o jedinstvenoj Evropi koju ujedinjuje hrišćanska vera. Hrišćanstvo je bilo jedini faktor koji je mogao da poveže Evropu u kojoj još nije došlo do formiranja nacionalnih država. Naročito su se na to pozivale pape prilikom podsticanja evropskih vladara na krstaške pohode i ratove protiv Turaka. Sukobi sa muslimanima na Bliskom Istoku i u Sredozemlju su itekako doprineli nastanku evropskog jedinstva. Još u to vreme primetna je podela na katolički Zapad i pravoslavni Istok, na koji se gledalo kao na nešto što nije sastavni deo evropskog identiteta.


U Novom veku pojavom protestantizma Evropa je gurnuta u mračan period krvavih ratova i verskih progona. Univerzalna svest koja je nastala u Srednjem veku se potpuno gubi u svetlu podela na katolike i protestante. Pokušaji da se stvori neko jedinstvo su išli samo dotle kada bi se pravili savezi protestantskih ili katoličkih država. U tom smislu je i razumljivo zašto je francuski kardinal Rišelje sanjao o federaciji protestantskih država pod rukovodstvom Pariza, koja bi držala katoličku Austriju pod kontrolom.


Tek u 19. veku, sa nastankom Svete Alijanse, možemo govoriti o nekakvom evropskom jedinstvu. Naime, strah od revolucija je evropske dvorove gurnuo na međusobnu saradnju i razumevanje. Uvidela se potreba za češćim diplomatskim sastancima, razgovorima i zajedničkim akcijama. Iako je koncept Svete Alijanse imao izrazito ideološki karakter i potrebu da očuva evropske države i dinastije od bilo kakvih nasilnih promena, on je doneo Evropi mir koji je trajao gotovo 50 godina. Ali taj nadnacionalni koncept nije imao šansu za preživljavanje u svetlu velikih nacionalnih revolucija, postanka nacija, ratova za oslobođenje na Balkanu i ujedinjenja Nemačke pod energičnim Bizmarkom. Kasniji savezi, kao na primer Trojecarski savez (savez tri dvora: Petrograda, Beča i Berlina) su bili samo izraz realne geopolitike u smislu odvraćanja od akcije Francuske ili Britanije.


Nedostatak neke zajedničke svesti i ideje je Evropu i gurnuo u klanicu Prvog svetskog rata. Posle 1918. nastao je Versajski sistem koji je na sve moguće načine stavio Evropu pod jaki uticaj Francuske, u svakom smislu usmeren na kontrolu Nemačke. Zanimljivo je primetiti da je tada evropska svest više prisutna u retorici novih ideologija komunizma, fašizma i nacizma. Komunizam, kao nadnacionalna ideologija, se stalno pozivao na jedinstvo proletera i radnika, radio na svetskoj revoluciji i oštro kritikovao sebičnu nacionalnu politiku evropskih država. Ni fašizam nije kaskao u svom internacionalizmu, često ističući zajedničku obavezu Evropljana da se ujedine protiv komunizma i sačuvaju evropsku civilizaciju. Paradoks je da Evropu nisu želele da ujedine demokrate i liberalni intelektualci već politički ekstremi poput Hitlera i nacionalsocijalizma. Hitler, kao nemački nacionalista, imao je itekako razvijenu svest o jednoj Evropi, ali u novom poretku, zasnovanom na rasnoj, arijevskoj pripadnosti. Ratovima i osvajanjem on je u jednom periodu i uspeo da stvori jedan novi evropski poredak.


Kao što smo videli i u prošlosti su postojali trenuci kada je Evropa bila jedinstven dom. Nekad se ujedinjujući preko hrišćanstva, nekad zbog opasnosti od svrgavanja elita i revolucija, a nekad i na verskoj i rasnoj osnovi. Primetno je da nikad nije bilo pokušaja ekonomske integracije koja bi pratila i političku. I upravo tragično iskustvo u Drugom svetskom ratu će evropske političke elite prvo usmeriti ka ekonomiji.


 


Političko ujedinjenje Evrope


Rane strašnog Drugog svetskog rata su polako zacelile. Ponovo su uspostavljene ekonomske, kulturne i političke veze između evropskih naroda. Već 1952. Nemačka je bila glavni ekonomski partner Francuske i sa jedne i druge strane je rasla svest o neophodnosti pomirenja i što čvršćih veza. Pomirenje nije bilo izraz samo dobre volje već i neophodnost usled političke dominacije Sjedinjenih Američkih Država, opasnosti od politike SSSR-a i zaoštravanja Hladnog rata.


Na početku Hladnog rata Francuska se sve više osećala izolovanom u međunarodnim odnosima. Evropa više nije bila u mogućnosti da utiče na razvoj međunarodnih odnosa i mogla je mirno da gleda kako se njene bivše kolonije oslobađaju imajući prećutnu pomoć Vašingtona ili Moskve. Pokušaji da se uspostave bliži odnosi između Velike Britanije i Francuske su naišli na neuspeh zbog kursa spoljne politike Londona koji davao prioritet odnosima sa Amerikom.


Želeći da izađe iz takve pozicije Francuska je sve više počela da se okreće svom dojučerašnjem neprijatelju – Nemcima. Godine 1948. na mesto ministra spoljnih poslova Francuske je došao Robert Šuman, koji je bio zagovornik vođenja drugačije politike prema Nemačkoj. On je smatrao da Francuska mora da odustane od svoje tradicionalne politike obuzdavanja Nemačke i stvaranja saveza na evropskom kontinentu koji će biti upotrebljivi protiv nje. To u sadašnjem odnosu snaga, na početku Hladnog rata, ne bi imalo nikakvog smisla i samo bi Francusku još više gurnulo u izolaciju i oslabilo njen položaj. Trebalo je pokrenuti drugačiju politiku prema Nemačkoj na ravnoj nozi.


Šumanova ideja je bila da buduća Evropa počiva upravo na francuskom-nemačkom jedinstvu i da će jedino na taj način uspeti da Nemačku koliko toliko kontroliše, da uspešno pregovara sa Sjedinjenim Američkim Državama, da pokuša da preko takvog jačeg uticaja na međunarodnoj sceni sačuva svoje kolonije u Indokini i severnoj Africi i da eventualno parira Sovjetskom Savezu u Evropi. Takođe, treba napomenuti da se Pariz zabrinuo zbog brzine kojom se Nemačka ekonomski obnavljala.


Godine 1950. Šuman je uputio i zvaničnu deklaraciju kojom je predlagao stvaranje Evropske zajednice za ugalj i čelik, koja bi nastala udruživanjem francuske i nemačke crne metalurgije. U ovoj ideji nije bilo nikakvih ideala: Francuska je želela da na taj način kontroliše nemačku tešku industriju stvarajući komplementarnost privreda kako bi se sprečio novi rat i eventualno nekontrolisano ponovno naoružavanje.


Nemački kancelar Adenauer je prihvatio ovaj predlog, uvidevši priliku da se nemački narod oslobodi krivice za događaje u prošlosti. Vašington je takođe bio zadovoljan ovakvim razvojem situacije, pre svega želeći da u Evropi ima stabilnost koja će im odgovarati u trenutku hladnoratovskih sukoba sa SSSR-om u Indokini.


Zajednici za ugalj i čelik su se pridružile i ostale države izvan Gvozdene zavese. To su bili politički razlozi za nastanak Evropske Unije. Pored Šumana moramo pomenuti i Žana Monea, koji je veoma uticao na svest da je pored političkog neophodno i ekonomsko ujedinjenje, i da je upravo ekonomska kriza iz 30-tih i dovela do rata. I Žan Mone i Šuman su bili zagovornici uspostavljanja nadnacionalne Evrope, gde će nacionalni državni i ekonomski suverenitet biti prevaziđen.


Kako se Hladni rat zahuktavao sa početkom Korejskog rata, u Parizu i Vašingtonu se pojavio strah da je to početak šire akcije Sovjetskog Saveza u izvozu revolucije. Događaji su nametnuli potrebu intenzivnijeg i dubljeg zbližavanja Francuske i Nemačke, pa je tako nastao projekat Evropske vojske, koji je aktuelan i danas, i Evropske odbrambene zajednice. Na taj način bi se Nemačka ponovo naoružala.


Ali ovaj predlog nije prihvaćen u francuskom parlamentu i francuskoj javnosti koja je još uvek bila antinemački raspoložena. Stav Vašingtona je bio veoma negativan na svako formiranje evropske vojske koja bi bila izvan kontrole NATO-pakta. Pritiskom na Bon, Ajzenhauer je ubedio Adenaura da bi naoružanje Nemačke bilo prihvaćeno jedino u okviru Atlantskog saveza.


Tako je u oktobru 1954. potpisan Pariski sporazum kojim se Nemačka uključila u NATO i ponovo naoružala. Od Pariskih sporazuma i počinje ozbiljna vojna i politička saradnja Francuske i Nemačke. Već 1955. došlo je do sastanka o vojnoj saradnji sa Nemačkom.


Dolaskom De Gola na mesto predsednika Francuske Republike ostvarivala se intenzivnija saradnja sa Nemačkom. Želeći da povrati ugled Francuske De Gol je tim odnosima dao prvenstvo želeći pre svega da pokuša da natera Vašington da uzme u obzir i evropske interese. On je naravno u tim odnosima želeo da omogući prvenstvo Francuske i osigura slabiji položaj Nemačke. Takođe je želeo da prekine sa tendencijom formiranja nadnacionalne Evrope za koju su bili Šuman i Mone, već je težio nastanku unije koja bi poštovala suverenitet svojih članica. Njegova politika je i dovela do značajnog Jelisejskog sporazuma 1963. godine. Sporazum je predviđao redovne sastanke francuskog predsednika i nemačkog kancelara, kontakte između ministara obrazovanja, spoljnih poslova i odbrane.


Na neki način De Gol je ovim sporazumom želeo da umanji uticaj NATO-saveza i stvori osnovu evropske samostalne bezbednosti. Nemački kancelar Adenauer je ovo prihvatio, ali su nemački političari posle njegovog odlaska odbacili predlog i svoju bezbednost nastavili da grade kroz savezništvo u NATO-paktu. To je i razumljivo, jer Francuska nije mogla da pruži garancije u slučaju napada SSSR-a.


Ipak Jelisejski sporazum je postao osnova francusko-nemačke saradnje i doprineo izgradnji Evropske ekonomske zajednice, zajedničke politike u oblasti poljoprivrede, zajedničkog evropskog monetarnog sistema i jedinstvenog evropskog zakona 1989.


U političkom ujedinjenju Evrope važnu ulogu je imalo i formiranje Saveta Evrope 1974. godine. U ovoj hladno ratovskoj fazi Evropa je mogla jedino da se na taj način ujedinjuje: približavanjem Pariza i Bona pod zaštitom i garancijom Vašingtona, uz ekonomsku integraciju i postepeno stvaranje političkih institucija Unije. Tada je i dalje u prednosti bila De Golova vizija o očuvanju nacionalnih suvereniteta.


Ujedinjenje Nemačke i krah komunizma su otvorili novu stranicu istorije Evropske Unije. Francuska je bojažljivo posmatrala kako u srcu Evrope nastaje jaka Nemačka sa 80 miliona stanovnika. Ipak, i pored sumnji i sa jedne i druge strane evropske integracije su nastavljene. Najvažniji događaj iz ovog perioda je svakako potpisivanje Mastrihtskog ugovora 1992. Ovim sporazumom je odlučeno da se sprovodi zajednička spoljna i bezbedonosna politika usklađivanjem svojih stavova na sednicama Saveta koji i sprovodi politiku.


Popuštanje međunarodne situacije prestankom Hladnog rata je itekako ubrzalo razvoj Evropske Unije i njeno proširenje. Mastrihtski ugovor je osnov savremene Evrope i dokument kojim se Evropa definitivno ujedinila u očuvanju svojih interesa. Sukobi među članicama su izbijali, na primer oko Jugoslovenske krize, ali nisu omele jedinstvo u razvoju evropskih institucija.


Naravno, danas Francuska nije više u mogućnosti da svoje želje tako lako nametne Nemačkoj i u pogledu spoljne politike i u tome kako će Evropa da se razvija. 1994. godine nemački demohrišćani su izdali dokument koji predstavlja smernice razvoja Unije i on definitivno raskida se očuvanjem suvereniteta i Evropu vuče ka federalizaciji. Sve češće se pominju evroregije kao način njenog funkcionisanja i organizovanja.


Iako je nastanak Evropske Unije bio pre svega zasnovan na saradnji Nemačke i Francuske, mnogo toga je i dalje bilo ali i danas jeste pod uticajem Vašingtona i politike dvostrukih standarda. Samo proširenje je uvek bilo isključivo iz političkih razloga, a ne zato što je neka država ispunjavala određene standarde. Primer su: Španija u kojoj su na vlasti bili fašisti, ili Grčka koja je primljena zarad interesa u periodu hladnog rata. Dominacija Vašingtona se ne ogleda samo u vojnom smislu, već i po tome kako i gde krenuti sa proširenjem Unije.


Prihvatajući ideje Hangtingtona o „zapadnoj kulturnoj sferi“, američka spoljna politika je sumnjičava u pogledu daljeg proširenja i mogućnosti da se Rusija jednom priključi Uniji. Problem predstavlja i konstantni pritisak SAD koje u formiranju zajedničke evropske vojske vide način da se umanji a kasnije i sasvim izbriše uloga NATO-saveza.


Vašington konstanto vrši pritisak na Bon, a naročito na nove države članice (Poljska, Češka), koje u američkoj politici vide sigurnijeg zaštitnika. Naročito se javlja pritisak na mogućnost saradnje Pariza i Bona u oblasti visokih tehnologija i satelita za posmatranje. I pored toga što su evropski političari toliko pompezno najavili stvaranje evropske vojske i tvrdili da je trenutak da se izmeni uloga NATO-a, sve je ostalo na lepim željama.


Evropska vojna industrija nema kapacitete koji bi se mogli nositi sa ruskim ili američkim vojnim mogućnostima. Izgleda da su i Evropljani to shvatili pa se ponovo javila ideja iz šezdesetih o uspostavljanju nekakve ravnoteže između Atlantskog saveza i evropske bezbednosti. Kako izgleda, mi, Srbi, ćemo biti i povod za ovu ravnotežu u smislu slanja evropskog korpusa na Kosovo i Metohiju.


 Ekonomsko ujedinjenje Evrope

Prvi svetski rat je pokazao slabost svetskog monetarnog sistema i upravo je njegov krah po mnogima i doveo do pojave ideologija poput fašizma i nacizma. Posle Drugog svetskog rata se krenulo u stvaranje jednog novog monetarnog sistema koji će sprečiti finansijske lomove širih razmera i uspostaviti potrebnu stabilnost u svetu. Videlo se da je pored političkog neophodno izvršiti i ekonomsko ujedinjenje Evrope kao preduslov opštem oporavku i pomirenju. Nije sve išlo kako treba.


U okviru Maršalovog plana je postignut dogovor o interevropskim plaćanjima i kompenzacijama koji nije dao rezultata zbog već pomenutog nepoverenja između Pariza i Bona. Treba reći i da su Evropljani bili nezadovoljni uticajem i moći poslovnih krugova Vašingtona koji su bili posledica Maršalovog plana. Ovaj sporazum je zamenjen 1950. godine Evropskom platnom unijom. Ovaj novi sporazum je trajao do 1958. godine i njime je bila omogućena razmena u vreme kada većina evropskih valuta nije bila konvertibilna. Kada su evropske valute postigle konvertibilnost nastao je Evropski monetarni sporazum kao osnova buduće ekonomske integracije.


Do ubrzanja integracije je došlo 1969. godine na sastanku u Hagu, kojim je predsedavao Pjer Verner koji je tada bio i premijer Luksemburga. Na osnovu dogovora na sastanku je nastao Vernerov izveštaj koji je predstavljen Savetu.


Po njemu se predviđa stvaranje monetarne unije već početkom sedamdesetih i predlaže: da se glavne odluke donose na nivou Evropske ekonomske zajednice, potpuna konvertibilnost valuta, fiksni pariteti, jedinstveno i slobodno kretanje kapitala, stvaranje jedinstvenog monetarnog mehanizma i sistema centralnih banaka na nivou Zajednice, sa zajedničkom monetarnom i kreditnom politikom.


Iako je na početku Vernerov izveštaj prihvaćen, pa je tako stvoren Evropski fond za monetarnu saradnju, sama ideja je neslavno prošla, jer su sporazum naknadno odbacile Francuska, Velika Britanija i Italija. Italija je predlog odbacila zbog svoje unutrašnje političke nestabilnosti i povećanog uticaja komunista u njenom političkom životu. Britanija, iako je prisustvovala dogovorima, i dalje je bila na pozicijama čuvanja svog suvereniteta. A Francuska se konstantno nalazila između nepoverenja prema Nemačkoj i opozicije u svom parlamentu i domaće javnosti.


I pored ovog početnog neuspeha, već 1978. godine je usvojena deklaracija o formiranju Evropskog monetarnog sistema. Deklaracija je trebalo da potvrdi rešenost o što većoj ekonomskoj saradnji između evropskih država i zajedničkoj valuti. Evropska zajednica se vremenom menjala i jačala: pa je od prevashodnih šest članova postala zajednica sa petnaest zemalja-članica.


Presudni trenutak je dolazak Žaka Delora na mesto predsednika Evropske komisije, jer je on ubrzao stvaranje Monetarne unije. Po nalogu Saveta on je formirao komisiju koja je trebalo da prouči sve probleme na koje se eventualno može naići. Mišljenje komisije je usvojeno tek 1989. godine i prihvaćeno je stvaranje Unije sa početkom od 1. jula 1990.


Stvaranje Monetarne unije je prošlo kroz tri faze. Prva faza je obuhvatala nastanak jedinstvenog tržišta i uključivanje svih članica u jedinstveni monetarni sistem. Posle uspešno izvedene prve faze, krenulo se sa drugom 1. 1. 1994. godine povećanjem saradnje u monetarnoj politici. (nastavak...)

Podeli vest: