Odnos države prema određenim društvenim i državnim temama i problemima može se u izvesnoj meri posmatrati i prema zastupljenosti koju izvesna oblast ima u njenoj izvršnoj vlasti.
Dakle, ukoliko je za određenu državu pored dominantnih tema iz oblasti unutrašnjih i spoljnih poslova, značajna recimo tema porodice i demografskog razvoja, onda bi ta država, kao jedan vid izvršne vlasti imala i Ministarstvo za porodicu; ukoliko je za neku zemlju ključna tema evroatlantskih integracija, onda će ona u svojoj Vladi imati i ministarstvo za tu oblast; ukoliko neka država smatra da je u njenoj promociji najbitnija oblast sporta, ona će u svojoj Vladi imati i Ministarstvo za sport i druge srodne aktivnosti.
Što se određena društvena tema niže kotira, to se njeno razmatranje i bavljenje njome spušta na niže instance, kakve su u slučaju naše države, recimo, instanca Kancelarije, odnosno instanca Uprave. U funkcionisanju Republike Srbije imamo nekoliko primera za to.
Takvo je recimo Ministarstvo za Kosovo i Metohiju: kada je ova tema bila u društvenom i državnom fokusu, ministarstvo je postojalo; danas, kada se polako i očigledno tema secesije južne srpske pokrajine stavlja ad acta, njeno razmatranje je na nižem nivou – nivou Kancelarije za Kosovo i Metohiju.
Slično je i sa Ministarstvom za dijasporu – dok je postojala potreba za povezivanjem i umrežavanjem sa našim sunarodnicima koji žive van otadžbine, postojalo je i nadležno ministarstvo; kada je ova tema bivala dalje iz vidokruga vlasti, ministarstvo se spustilo na nivo kancelarije, da bi danas egzistiralo simbolično na nivou Uprave za saradnju sa dijasporom i Srbima u regionu.
*****
Prema popisu iz 2011. godine u Republici Srbiji kao ateisti izjasnilo se 1,11% stanovništva, što bi uvećano za kategoriju „neizjašnjeni i ostali“ (koja nikako ne može automatski da se pridoda prethodnoj kategoriji jer obuhvata, recimo i judaiste, pripadnike istočnjačkih religija i agnostike) koja iznosi 5,24%, činilo ukupno 6,35% stanovništva.
Prema tome, barem nominalno, pripadnika različitih tradicionalnih veroispovesti u Republici Srbiji ima u apsolutnoj većini od 93,65%. (U tom smislu zanimljiva bi bila komparacija sa recimo stavom o evroatlanskim integracijama. Kao što je poznato, Ministarstvo za evropske integracije postoji – „uzdignuto“ sa instance Kancelarije 2017. godine, ali je veliko pitanje koliki broj stanovnika Srbije bi se na potencijalnom referendumu izjasnio „ZA“ pristupanje Evropskoj uniji, a u sklopu toga i NATO-u.)
Bez obzira na sve rečeno, može se konstatovati da se tek dolaskom na vlast Srpske napredne stranke i njenih koalicionih partnera, ukida Ministarstvo vera, koje je imalo standardan resor u svih prethodnih šest vlada od „demokratskih promena“ 2000. godine.
Svakako je veliko pitanje u pogledu iskrenosti i ubeđenja stranaka proisteklih iz DOS-ovog šinjela, da li je baš njihova želja i volja bila da Ministarstvo vera postoji i funkcioniše, ali činjenice su neumoljive – nekadašnje Ministarstvo vera spušta se na nivo Kancelarije za saradnju sa crkvama i verskim zajednicama 2012. godine, da bi se, zatim, 2014. godine spustilo na nivo Uprave pri Ministarstvu pravde Republike Srbije.
Sa smanjivanjem instance sa koje se participira u izvršnoj vlasti, neminovno se smanjuje i sam njen značaj, a kasnije sužavaju ingerencije i mogućnost za rad u okviru dotične oblasti.
*****
Jedan od pokazatelja zainteresovanosti vlasti za određene oblasti jeste i budžet koji se za tu oblast i temu planira na godišnjem nivou. Deo budžeta koji se opredeljuje za aktivnosti po određenim temama izdvaja se po osnovu konkursa koji se raspisuju da bi podržali inicijative koje osnažuju i promovišu tu oblast. Ne ulazeći sada u delikatnu temu sastava komisija koje opredeljuju izvesna sredstva za organizacije i pojedince, temu trajanja konkursa, koji su često relativno kratki i iziskuju unapred spremnu aplikaciju onog koji konkuriše, moramo napomenuti da bi oni, po definiciji, trebalo da budu transparentni: dakle, pored objave na sajtu Ministarstva, Kancelarije ili Uprave, trebalo bi da budu objavljeni i u barem jednom dnevnom listu ili časopisu sa većim tiražom.
Kao izrazito negativan primer u pogledu nedovoljnih sredstava, navešćemo ovde ukupan iznos koji je Uprava za saradnju sa dijasporom i Srbima u regionu izdvojila za 2019. godinu za saradnju sa Srbima u regionu. Smatrali su da je ukupan iznos od 5 miliona dinara (nešto preko 40.000 evra) na konkursu dovoljan da bi se podržali egzistencijalni, ekonomski, kulturni i drugi napori naših sunarodnika u Bosni i Hercegovini, Crnoj Gori, Severnoj Makedoniji, Hrvatskoj, Rumuniji, Mađarskoj, Bugarskoj, Albaniji.
Sa druge strane imamo primer Orbanove Mađarske, koja za nižerazredni fudbalski klub TSC iz Bačke Topole, dakle sportsko društvo na teritoriji Republike Srbije izdvaja, prema informacijama iz naših medija, čak 9,5 miliona evra!
*****
Aktivnost Uprave za saradnju sa crkvama i verskim zajednicama mogla bi se pohvaliti u svom protokolarnom delu: višegodišnji v.d. direktora Uprave dr Mileta Radojević prisustvuje svim bitnijim obredima tradicionalnih verskih zajednica, šalje čestitke povodom važnijih verskih praznika, i slično. Međutim, situacija sa konkursima u okviru Uprave za saradnju s(a) crkvama i verskim zajednicama je sledeća: na zvaničnom sajtu ovog tela na adresi: vere.gov.rs poslednjih nekoliko godina objavljuje se jedino i isključivo konkurs za dodelu stipendija studentima visokih verskih škola za određenu godinu.
Istine radi, postoji i konkurs Uprave za saradnju s(a) crkvama i verskim zajednicama, ali koji se realizuje potpuno netransparentno i koji je centralizovan na sledeći način: konkurs se šalje poglavarima tradicionalnih verskih zajednica u Srbiji, koji zatim šalju dopis svima (ili većini) zainteresovanih subjekata – crkvenih parohija, biskupija itd. koji bi hteli i mogli da apliciraju na ovaj konkurs.
Konkurs je podeljen na dve oblasti: graditeljstvo („Podrška za gradnju i obnovu verskih objekata“) i kultura („Unapređenje verske kulture, verskih sloboda i tolerancije“), među kojima nema zajedničkih elemenata. Po dostavljanju predloga od nižih instanci, poglavari tradicionalnih verskih zajednica prave selekciju koji od predloga će biti prosleđeni Upravi, a koji ne, kao i koja sredstva bi im se za određenu svrhu imala opredeliti. Uprava za saradnju sa crkvama i verskim zajednicama te predloge prima, u načelu ih i prihvata, a zatim opredeljena sredstva uplaćuje na centralne račune tradicionalnih verskih zajednica, koji ih dalje distribuiraju na niže instance.
Nedostaci ovakvog funkcionisanja konkursa su brojni:
Prvo, ne poštuje se osnovni demokratski princip institucije konkursa – da bude javan i dostupan svima, ili barem većini zainteresovanih, koji bi mogli da apliciraju na njega.
Drugo, predlog za (su)finansiranje prolazi barem kroz jedan centralni „filter“ od čije naklonosti zavisi da li će i u kojoj formi i meri predlog uopšte biti prosleđen dalje Upravi.
Treće, čak i u slučaju dobijanja sredstava od nadležne državne institucije, postoji završna prepreka – da li će aplikant biti isplaćen u punom iznosu sa kojim se konkurisalo, odnosno, hipotetički, da li će uopšte i biti isplaćen.
Još jedna od nepreciznosti ovog konkursa jeste što se nigde ne navodi koliki je njegov ukupan budžet, kao i koji bi bili limiti za određene aplikacije, što ostavlja makar kao pretpostavku mogućnost za finansijske malverzacije.
*****
Kao zaključke ove analize mogli bismo izvući sledeće teze:
1. Nekadašnje Ministarstvo vera, koje bi se očekivalo kao stalni resor u Vladi Republike Srbije, zemlje sa deklarisanih 94% verujućih stanovnika, degradirano je od dolaska Srpske napredne stranke na instancu Kancelarije (2012), a zatim i Uprave za saradnju sa crkvama i verskim zajednicama (2014). Time je suženo polje delovanja njegovih činovnika u suštinskom, a posebno finansijskom smislu.
2. Finansiranje različitih projekata u okviru Uprave za saradnju sa crkvama i verskim zajednicama krajnje je netransparentno i centralizovano.
Savet za kulturu Srpskog pokreta Dveri