Autorski tekstovi

dr Vladimir Dimitrijević: Profesori odlaze iz Srbije, da rade i u Kini

dr Vladimir Dimitrijević: Profesori odlaze iz Srbije, da rade i u Kini

Moj prijatelj, prosvetar, odlete, ovih dana, u Kinu. Čovek u godinama Čehovljevog Ujka Vanje (47, ko nije čitao dramu), profesor srpskog jezika i književnosti, žena, troje dece… Zašto? Zato što mu Kinezi nude da njihovoj deci predaje engleski jezik. Početna plata – 1000 evra, a može i 1500.

Biće smešten u nekom školskom stanu, hrana obezbeđena, avionska karta (naravno, ne u luksuznoj klasi) obezbeđena; ugovor na godinu dana, a posle – videće… Jedan kolega je već bio; uzeo neplaćeno odsustvo, nešto zaradio, vratio se. Kome je, u godinama Ujka Vanje, do leta u Kinu?


Ali, mora se. Kao što su, vo vremja ono, siroti Hercegovci odlazili u američke rudnike, a Aleksa Šantić uzalud pevao: „Ostajte ovdje“…


Kako, Aleksa, da ostanu ovde gde vlada siromaštvo u isti mah povezano sa neprestanim vlastodržačkim lažima i poniženjima zdravog razuma? U stvari, to nije ni siromaštvo, nego neka lepljiva, krležijanska beda, koja se uvlači u sve pore ljudskog bića i ničim se ne da oprati.


 

Kulu gradi, a kamena nema

A prosvetari su se, ako iko, borili za svoje dostojanstvo i ostanak u Srbiji. Dovoljno je setiti se višemesečnog štrajka koji je počeo 2014, a završio 2015, jer su tadašnji premijer Vučić i njegovi saradnici obećali kule i gradove. U otvorenom pismu svim prosvetnim radnicima Srbije dostavljenom medijima, premijer je, aprila te godine, a povodom prekida štrajka, istakao: „Danas, na dan kada su svi sindikati doneli odluku o obustavljanju štrajka, imam obavezu, ali i čast, da svakom prosvetnom radniku, onima koji jedu taj težak i suv učiteljski, nastavnički i profesorski hleb, u ime Srbije, u ime njene dece, kažem jedno veliko hvala. Hvala zato što razumete, hvala zbog žrtve koju ste podneli, i hvala zbog lekcije kojoj ste nas naučili“, poručio je premijer.


„Vi jeste ti koji su pokazali šta znači učiniti nešto, ne za sebe, nego za svoju zemlju i za njenu budućnost. Hvala vam na tome, i verujte mi, učiniću sve da budete prvi koji će osetiti one dobre rezultate teških mera koje smo preduzeli i koje ste vi podržali“, naveo je u pismu.


Vučić je obećao da će njegov „prvi zadatak biti da svakom učitelju, profesoru, nastavniku u Srbiji vrati i pravo i razlog za dostojanstvo, u istoj onoj meri u kojoj su ga, kako je naveo, oni danas dali svojoj zemlji. Zato ću i biti prvi koji će tražiti da baš prosvetni radnici budu prvi, kada budemo delili ono što smo, zahvaljujući i njima, uštedeli“, naveo je premijer i dodao: „Hvala vam, još jednom, na svemu čemu ste nas danas naučili“. Naravno, kao i uvek, vlast je slagala; prosvetni radnici nisu dobili obećano.


 

Kradi, kradi, kradi i nadaj se čokoladi  

Tim povodom, Sindikat obrazovanja Čačak pri Uniji sindikata prosvetnih radnika Srbije se oglasio saopštenjem pod naslovom „Ko laže, taj i krade, a ko krade, ima čokolade“:“Kada je čuveni rimokatolički teolog i filosof Toma Akvinski učio bogosloviju, drugovi su mu se podsmevali, verujući da je slaboumna naivčina. Jednom prilikom, uzviknuli su: „Tomo, Tomo, pogledaj kroz prozor – vo leti!“ Akvinski je mirno pogledao kroz prozor, a drugovi su mu se grohotom smejali kao glupaku. Toma je na taj smeh mudro odgovorio: „Pre sam spreman da poverujem da vo leti, nego da neki student teologije laže“.


Nešto slično se desilo i sa nama, prosvetarima, članovima SOČ-a i USPRS, kojima od 2015. godine predstavnici Vlade Srbije i Ministarstva prosvete pričaju bajke o platnim razredima i poboljšanju materijalnog položaja i misle da smo glupi i naivni, pa ćemo im zauvek verovati, ne dočekavši onu zelenu travu o kojoj sanja magarac. U stvari, mi se sve vreme trudimo da verujemo nadležnima samo iz moralnih razloga: nas je, naime, sramota da kažemo sebi i drugima da živimo u državi čiji čelnici lažu i obmanjuju one koji, između ostalih, čine stub jednog društva – učitelje i vaspitače mladih pokolenja. Sramota nas je da svojim đacima kažemo: “Deco, u Srbiji najobrazovaniji sloj stanovništva ne samo da živi ispod granice dostojanstva, nego mu se oni koji vode Srbiju neprestano podsmevaju, lažući ga i obmanjujući“. Ipak, pošto za sve postoji čas, došao je čas da, urbi et orbi, objavimo ovu tragičnu istinu.“ Za koju, ako ćemo iskreno, vlastodršce „boli uvo“. 

 


Kantov imperativ – šta to beše?

Profesor filosofije i etičar, dr Katarina Majstorović je, tim povodom, a u ime USPRS i SOČ, zapisala:


“Dostojanstvo nije na prodaju, nije predmet nikakvog transfera, pijačne razmene i cenkanja; bez dostojanstva čovek ne zna za slobodu, odluku, odgovornost, moralni zakon, čast. /…/


Ne postoji garancija da će čovek bez dostojanstva raditi u korist svojih „bližnjih“, jer svakako neće kod njih ceniti ono što kod sebe ne neguje i ne ceni; sujeta ne donosi nosiocu monopol na intelektualnost (a može da ima znanje) ili čast, naprotiv, udaljava ga od ljudske suštine koja mu je imanentna; na kraju-LAŽ, tako nesebično tolerisana, harizmatična i beskrupulozno koketna, LAŽ. Laž ne prestaje da bude nešto loše, nepoželjno i zlo samo zato što su neki, koji sa njom koketiraju, tako odlučili. /…/


Nije nam dužnost da lažemo, čak ni iz čovekoljublja! Razlog je snažan, koliko i jednostavan: „Najveća povreda dužnosti čoveka prema sebi, posmatranog samo kao moralno biće(ljudskost u njegovoj osobi), jeste suprotnost istini: laž” (Ovo je Kantov diktum iz Metafizike morala, koji on decidno brani u čuvenoj raspravi koju je vodio protiv kompromisnosti lagnja, belih laži i sl. sa Bendžaminom Konstanom. Rezultat te rasprave je Kantov tekst „O navodnom pravu da se laže iz čovekolublja“, na koji u naslovu ovog teksta aludiram). A zamislite, tek, koliko nam nikako nije dužnost da lažemo, kako bismo krali!? Pridobiti za sebe nešto, prigrabiti jer nam ne pripada više nego drugima, prevariti - ništa od toga nema veze sa časnim ponašanjem, sem što ga obesmišljava. To mogu da rade samo oni koji dostojanstvo zaista nemaju. Mnogo im je truda bilo potrebno da ga u sebi uguše, jer je dostojanstvo sila, najvažnija dužnost prema sebi samom. Tako iscrpljen čovek tuđe dostojanstvo ni ne primećuje, a nema ni osnov za dužnosti prema drugima, naročito ne nesavršene. To znači da poriva čiste blagonaklonosti i dobre volje prema drugom čoveku ne može da bude, ako ne haješ za svoje dostojanstvo, ako bludiš na pijačnim razmenama u potrazi za boljom ponudom, jer tu „žetoni vrednosti nemaju“, kao na Titaniku.“


Srbija je, već odavno, Titanik, bez obzira što lažljivci koji upravljaju brodom tvrde da je najmoderniji kruzer na svetu.


 

Siromaštvo i beda

Dok ovo pišem, moj prijatelj i kolega, koji nije mogao da podnese ne samo bedu, nego ni laž, leti u Kinu, zemlju u usponu, u kojoj se korupcija povremeno kažnjava i smrću, ali koja drži do svoje budućnosti, i poziva stručnjake iz celog sveta da njenoj deci ponude ono najbolje. Za to vreme, prosveta u Srbiji umire, kao što izumire i srpski narod, čija himna peva Bogu pravde i koji je rekao da „pravda drži zemlju i gradove“. A izumiremo jer više nismo kadri da od lopova odbranimo ne samo svoje džepove, nego ni svoje dostojanstvo. Jer, kako je govorio Dostojevski, dostojanstvo se može sačuvati u siromaštvu, ali ne i u bedi. Naša beda je prvo moralna, pa tek onda materijalna. A najveći bednici (makar da imaju i po 24 stana u nekoj od susednih zemalja ) sede, po svemu sudeći, u Vladi Srbije.  

 


Vladimir Dimitrijević

Izvor: Srbin.info



 

Uputnice (Internetu pristupljeno 24. decembra 2018.godine)     

-          Unija sindikata prosvetnih radnika Srbije: Budžet za prosvetu 2019 (pdf)

-          Unija sindikata prosvetnih radnika Srbije: Zabrinjavajuća statistika (pdf)

-          Sindikat obrazovanja Čačak: Retrospektiva SOČ (pdf)

-          Sindikat obrazovanja Čačak: Ko laže, taj i krade, a ko krade, ima čokolade (pdf)

-          Sindikat obrazovanja Čačak: O navodnom pravu da se laže, kako bi se kralo (pdf)

Podeli vest:

Komentari (1)

  1. Недељко Никитовић

    Свака част Владу Димитријевићу! Увек треба говорити истину и борити се за њу. Велика је одговорност политичара. Свак од њих треба да се запита: Кад сам дошао на власт, затекао сам у једном селу или граду одређен број становника. Кад оду са власти, њихов главни "успех" ће бити да је становника много, много мање, а нормално би било да их је много, много више. Надам се да ће нас Бог сачувати, а да ће се политичари који су били власти постидети...

Napomena:

Коментари који у свом садржају буду имали говор мржње, вређање, непристојне речи, клевету, као и расну, националну или верску мржњу и нетрпељивост неће бити објављени на нашем сајту.
Уредник сајта има право избора коментара који ће бити објављени.

Ostavite komentar

Vaš komentar je uspešno poslat. Nakon pregleda administratora vaš komentar će biti odobren ukoliko je u skladu sa pravilnikom.

Biografija : Vladimir Dimitrijević

Vladimir Dimitrijević rođen je 1969. godine u Čačku, gde je završio osnovnu školu i gimnaziju. Diplomirao je, sa prosekom 9,37 na grupi za Srpski jezik i književnost sa opštom književnošću Filološkog fakulteta Univerziteta u Beogradu 1994. godine (kod mentora profesora dr Novice Petkovića, sa temom o esejistici Momčila Nastasijevića), a magistrirao na Katedri za srpsku književnost 20. veka 2010. godine (kod mentora profesora dr Jovana Delića, sa temom o prvom izdanju sabranih dela Momčila Nastasijevića, njihovoj ranoj recepciji i ulozi Stanislava Vinavera i Milutina Devrnje u objavljivanju tzv. „izdanja prijatelja”: „Svetac srpskog jezika i njegovi hagiografi / Stanislav Vinaver i Milutin Devrnja kao izdavači i tumači Momčila Nastasijevića”; članovi komisije su bili prof. Dr Aleksandar Jerkov i dr Bojan Jović).


Doktorirao je 2016. godine, ca radom pod naslovom „Vladimir Vujić kao književnik, kritičar i polemičar u kontekstu književnih procesa između dva svetska rata”, pred komisijom u sastavu: prof. dr Jovan Delić (mentor), prof. dr Milan Radulović, dr Dragan Hamović.
Kao student, dobio je nagradu „Vladan Nedić”, za seminarski rad iz narodne književnosti (o hrišćanskim elementima u Kosovskom ciklusu naše epike) i drugu „Brankovu nagradu” za seminarski rad iz srpske književnosti 20. veka (o ranom stvaralaštvu Svetislava Basare).
Stalni je saradnik sedmičnika „Pečat”, u kome objavljuje, između ostalog, i književnu kritiku, kao i mesečnika „Geopolitika”, a izvesno vreme je, u toku 2011, po pozivu bio kolumnista rubrike „Levo-desno” u NIN-u. Godine 2011. bio je član žirija za nagradu „Pečat vremena” u oblasti društvenih nauka, a od 2012. godine član je žirija ove nagrade, koju dodeljuje nedeljnik „Pečat”, za književnost. Te iste godine bio je član žirija za dodelu nagrade „Nebojša M. Krstić” koju za nacionalnu publicistiku uručuje časopis „Zbilja”.


Redovan je učesnik naučnih skupova o našim pesnicima koje organizuje, povodom nagrade „Žička hrisovulja”, Narodna biblioteka u Kraljevu, pa je svoje priloge objavljivao u zbornicima o Milovanu Danojliću, Petru Pajiću, Ivanu Negrišorcu, Gojku Đogu i Ranku Jovoviću. Veliki broj ogleda objavio je u književnoj periodici i na internetu, a ogled o kritici evropocentrizma na srpskoj „književnoj desnici” izašao mu je u zborniku „Srpski kulturni obrazac u svetlu književne srpske književne kritike” koji je priredio dr Milan Radulović (Institut za književnost i umetnost, Beograd, 2015).


[Pročitajte još...]