Професор Правног факултета у Крагујевцу и одборник Двери у Скупштини града Краљева проф. др Зоран Чворовић дао је интервју за интернет портал Глас западне Србије.
Интервју преносимо у целости:
Господине Чворовићу, како оцењујете актуелну политичку ситуацију у Србији у светлу скорих избора у Републици Србији, нарочито кад су у питању изборни услови и могућностима равноправне медијске заступљености свих политичких субјеката?
„Ако се суштина истинске парламентарне демократије, по речима чувеног немачког правника Карла Шмита, састоји у могућности да се у једној земљи води озбиљна и непристрасна јавна дискусија о свим питањима која су предмет законског регулисања, онда је јасно да у Србији одавно не постоје услови за слободне и фер изборе на свим нивоима. У Србији само номинално постоји вишестраначка демократија, јер се, парафразирамо Слободана Јовановића, на јавно мњење не утиче путем слободне штампе и слободне страначке јавне препирке, већ путем једноставне пропаганде, која личи на свеопшту хипнозу, у којој се само чује мишљење владе, а не и мишљење опозиције.
Ако се основна одлика тоталитаризма састоји у томе да се људи држе у сталној у сталној неизвесности и ишчекивању и ако се људима непрестано усађује вера у непогрешивост вође, онда је данашња Србија пример земље којом влада један аутократски режим”.
Усвојене су одређене измене у изборном законодавству. Да ли оне и у којој мери доприносе демократичности изборног процеса ?
„Имајући у виду изречено, никаквим променама изборног законодавства неколико месеци пре избора, не може се у Србији створити амбијент за отворену, озбиљну, стручну и национално одговорну јавну расправу о свим темама, нити се таква вишемесечна расправа може надоместити са 10 минута или сат времена предизборног нaступа на РТС-у.
Да би добили истинске слободне изборе на којима ће бирачи дати мандат одређеним политичким програмима, а не личностима, Србији је потребна једна изборна влада општег поверења, која би била кадра да отвори сталну, најмање шестомесечну јавну дискусију, кроз сучељавање различитих ставова о најбитнијим националним питањима, од статуса Косова и Метохије до оправданости придруживања Србије ЕУ. Једном речју, српској јавности је потребно озбиљно, јавно и стручно преиспитивање свих до сада реализованих националних, безбедносних, економских, образовних, културних и других политика”.
И на десници и на левици појављују се странке, покрети и разна удружења, који се декларишу као опозиција, али с различитим ставовима и у погледу учешћа на изборима али и према власти? Шта је разлог томе?
„Ако једна влада може добити легитимитет путем слободних избора којима претходи озбиљна јавна дебата на слободним медијима, онда суштина изборног прага, козметичка промена изборног зконодавства, предизборно формирање комби-странака лажне левице и деснице, не може будућем скупштинском сазиву и целокупном Србијином политичком систему обезбедити истински легитимитет. Парламент мора да представља слику у малом различитих политичких ставова српског јавног мњења, а да ти ставови не могу да добију своје репрезенте, а самим тим ни српска Скупштина легитимитет, тиме што у њу ући они који су већ пословично познати као људи без икаквих политичких ставова, од Драгољуба Мићуновића и Зорана Живковића, преко Веља Илића до Гордане Чомић”.
Шта је последица таквог деловања?
„Када на дужи рок имате нелегитимне институције представничке демократије, отуда се конфликт нелегитимних институција и народа као носиоца изворне, суверене власти мора, на жалост, решити на улици. Пошто су, како је показао 5. октобар, улични немири и противуставна промена власти идеална прилика за страни фактор да служећи се реалним незадовољством народа дође доведе на власт своју екипу, они који данас не желе формирање изборне владе, која би расписала слободне и фер изборе, заправо ради све да Србија у блиској будућности има репризу уличне промене власти”.
Мислите ли да у свему томе и страни фактор има своју улогу и колику, и шта је по Вама крајњи циљ?
„Имајући све то у виду, није чудо што онима којима одговара слаба и политички нестабилна Србија, са институцијама чији је легитимитет упитан, па је стога подложан страном утицају, чини све да Србија и даље има, уместо истинског, један фингирани парламентаризам. Зато нови комесар ЕУ за проширење Оливер Вархељи, пре неки дан позива опозицију, а пре свега опозицион СзС, да учествује на изборима. При том САД и ЕУ је потребно да нови сазив Народне скупштине има какав-такав легитимитет због улоге коју су му наменили.
Наиме, Вашингтон и Брисел очекују од новог скупштинског сазива да донесе одлуку о тзв. разграничењу, односно признању тзв. Републике Косово, па се због политичке одрживости такве олдлуке у будућности заинтересовани да сазив нове Скупштине има што већу подршку у бирачком телу. Зато се као по команди у антибојкот кампању укључила сва она менажерија политичких актера који промптно реагују на миг страних амбасада, скривајући колонијални карактер своје политике иза квазиидеолошких флоскула о заштити европских вредности. Иако неки од њих, као Драгољуб Мићуновић и Гордана Чомић, представљају праве примере људи са тоталитарним начином размишљања, а постоје и појединци који се у јавности доживљавају као оличење коруптивне природе постпетооктобарских, „жутих влада”.
Извор: Глас западне Србије
Фото: СРНА