Povodom sve učestalijeg najavljivanja da će uskoro biti usvojen zakon o rodnoj ravnopravnosti, nameće se logično pitanje zbog čega se mesecima o tome govori, a Predlog zakona još uvek nije stigao u Narodnu skupštinu Republike Srbije?
Javnost, žene pre svega, imaju pravo da znaju odgovor na ovo pitanje, koji je banalan i na jednostavan i jasan način oslikava politiku i licemerje SNS-a.
Predlog zakona o rodnoj ravnopravnosti nije se našao u proceduri iz jednostavnog razloga što ministarka Zorana Mihajlović insistira da ona bude predlagač tog zakona, a Ministarstvo rada, zapošljavanja, boračka i socijalna pitanja joj to osporava.
Srećom, prepiska (nadmudrivanje) Ministarke Zorane sa Ministarstvom vodi se kroz urednu pisanu korespodenciju, pa će zainteresovanim građankama i građanima biti lako da se uvere u ovu našu tvrdnju, koja u drugačijem svetlu prikazuje borbu za ravnopravnost polova u Srbiji, koja mora biti jasna i bez ičijih zadnjih namera i pokušaja sticanja ličnih političkih poena.
Interesantno je da Ministarka Mihajlović u svom autorskom tekstu predstavlja Predlog zakona o rodnoj ravnopravnosti kao revolucionaran, koji, kako ona kaže, „menja sutrašnjicu“.
Stiče se utisak da pre ministarke Mihajlović i ovog Nacrta zakona o rodnoj ravnopravnosti nije bilo u Srbiji apsolutno nijednog zakonskog rešenja na ovu temu i da će tek od ovog zakona krenuti „računanje vremena“ nekakvoj ženskoj slobodi u Srbiji.
Da joj malo osvežimo pamćenje – 2009. godine je donet Zakon o ravnopravnosti polova. On ima svoje manjkavosti, prva je ta što se ne primenjuje većim delom, ali jedna od njegovih važnih prednosti za sve žene i muškarce u Srbiji jeste usaglašenost sa Ustavom Srbije.
On reguliše ravnopravan odnos između polova. Pod polovima se podrazumevaju u srpskom jeziku žene i muškarci. Reći da je neko žena, ženskog pola ili ženskog roda je sve do ministarke Mihajlović bilo potpuno isto. Otkud sad odjednom u našem zakonodavstvu razlikovanje ravnopravnosti rodova?
Zašto Ministarka insistira da se novi zakon nazove zakonom o ravnopravnosti rodova (takozvanoj „rodnoj ravnopravnosti“)? U Srbiji ne žive nikakvi „rodovi“ niti „rodni identiteti“ već žive žene i muškarci, devojčice i dečaci, sinovi i ćerke, očevi i majke, sestre, braća, tetke, teče. Još jedna odlika tradicionalne Srbije na koju se ministarka poziva u svom autorskom tekstu.
Ženama u Srbiji nije potreban nikakav revolucionarni izum Zorane Mihajlović koji će navodno spasiti nas žene od nekakvih groznih kecelja i varjača. Ne stidimo se ni varjača ni pelena, kecelja, ali ne odstupamo ni od direktorske fotelje, profesorskog zvanja, akademske titule, sudijske, trenerske, poslaničke ili odborničke klupe.
Mi, žene u Srbiji, znamo dobro šta je ravnopravnost žena i muškaraca (tj. ravnopravnost polova) a šta je antiporodična ideologija rodne ravnopravnosti.
Nedopustivo je da ministarka potcenjuje svojim izjavama žene zbog sopstvenog izbora da budu domaćice i primarno posvećene odgajanju dece i vođenju domaćinstva. Ministarki prosto ne polazi za rukom da svoj intimni antiporodični stav, koji je po našem mišljenju omalovažavajući za žene koje biraju da budu stubovi porodice i biraju da ostanu kod kuće, a ne agent(kinje) stranih službi ili perjanice antisrpske politike. Ona prećutkuje činjenicu da Srbijom već vladaju pojedine žene, agenti stranih interesa u Srbiji i to na najvišim državničkim funkcijama.
Srpski pokret Dveri ima jasan stav prema položaju žena u društvu i odgovarajući program, koji prepoznaje sve probleme savremene srpske žene, koju posmatra kao nerazdvojni deo porodice, njene prirodne sredine.
Žena u porodici mora da ima mogućnost izbora i odlučivanja, podršku države, mogućnost intelektualnog, profesionalnog ekonomskog razvoja, pre svega pravo na usklađenost profesionalnih i roditeljskih obaveza, ukoliko se odluči da postane majka.
Sve dok joj je obezbeđeno pravo da bira, žena je ravnopravna sa muškarcem. A država koja godišnje gubi 50.000 stanovnika mora da brine o obnovi društva i pospešuje rađanje i roditeljstvo. Uloga žene je u tom smislu neprikosnovena i nezamenljiva.
Brižna ministarka Mihajlović se nije oglasila u julu ove godine, da osudi svirepa ubistava majki i deteta u Centrima za socijalni rad, nije predložila svom kolegi dr Nebojši Stefanoviću da podnese ostavku na mesto ministra unutrašnjih poslova zbog propusta u sprovođenju bezbednosnih mera.
Umesto što, kako sama navodi u „tradicionalnoj Srbiji“ obilazi gradilišta upravo na dan jednog od najvećih verskih praznika, koji građani pravoslavne veroispovesti poštuju i slave, bilo bi korisno da ministarka obiđe centre za socijalni rad i uveri se da su žene i dalje nezaštićene, kao i da velike kompanije poput Telenora, Jure, ali i mnogih drugih, porodiljama daju otkaz čim se vrate na posao sa porodiljskog odsustva.
Ministarka kritikujući poslodavce zaboravlja da postoje i žene poslodavci, čiji položaj se dodatno komplikuje kada ostanu u drugom stanju. Poslodavci su dužni da poštuju zakon. Poželjno je i da imaju empatiju prema budućim majkama, ali dugotrajnu, održivu i adekvatnu politiku prema porodiljama, starijim ženama žrtvama tranzicije, ženama na selu, mladim naučnicama, učenicama, umetnicama i uopšte rečeno – o svakoj ženi u društvu mora da brine pre svega država.
Poslodavci sve i da to žele, nisu u mogućnosti da sami finansiraju sprovođenje Porodičnog i ostalih zakona koji za cilj imaju obezbeđivanje boljeg položaja žena.
Ženska snaga Dveri veruje da žene u Srbiji žele da ih predstavljaju iskrene aktivistkinje, koje ličnim primerom i posvećenošću potvrđuju ono za šta se zalažu.
Marija Janjušević, narodni poslanik
član Predsedništva Dveri