Autorski tekstovi

Ivan Grbić: Pojam totalitarizma (1. deo)

Ivan Grbić: Pojam totalitarizma (1. deo)

U današnje vreme pojam totalitarizma prevashodno nalazi uporište u dvema ideologijama, koje su najvećim delom obeležile prošli vek, boljševizmu (komunizmu) i fašizmu (ili znatno surovijem obliku: nacizmu).

Premda se po logici stvari sam pojam totalitarizma može shvatiti kao jedna od mogućih „tehnika vladanja“, bez obzira na ideološko određenje i istovetnu pripadnost nekog režima, državne vlasti i političke elite ovaj daleko opštiji pojam ograničavaju na prethodna dva činioca. No, ukoliko analiziramo svojstva vladajućeg sistema današnjice, sistema „liberalnog totalitarizma“, biće nam mnogo jasniji razlog ograničene upotrebe ovog pojma.[1] Biće nam jasno, da ni jedan režim nema interes da sebe predstavi u potpunom i istinitom svetlu. Uvek je bolje „sakriti se iza demokratije“.


Izvori totalitarnog modela vladanja mogu se pronaći još kod antičkih država, na primerima antičke tiranije ili rimskog cezarizma, zatim preko srednjevekovnih državnih tvorevina i nakon Francuske revolucije u novom veku.[2] Iako se ovi, nadasve autoritarni oblici vlasti ne mogu u potpunosti poistovetiti sa samim totalitarizmom i svim njegovim svojstvima, bar u teoriji, jedan značajan element prisutan kod svih pomenutih režima ili poredaka, predstavlja takođe jedan od najznačajnijih temelja totalitarnih režima dvadesetog veka, sa kojim se nekada i sam totalitarizam, kao takav, u praktičnom smislu poistovećuje.


Reč je o „neprijatelju“, ideološki označenom subjektu, koji bi se, u nešto užem smislu, mogao predstaviti i kao svojevrsni „unutrašnji neprijatelj“. Nešto više o ovom fenomenu nalazimo kod akademika Koste Čavoškog, u njegovom delu koje „O neprijatelju“.[3] Akademik Čavoški piše: „Progoni neprijatelja u totalitarnim državama imali su mnoga obeležja koja su podsećala na davnašnje primere iz minulih vremena. Tako su, poput grčkih tirana i rimskih careva, i totalitarni vladari koristili lukavstvo i nasilje, da bi se oslobodili svojih neposrednih suparnika. Pri tom su imali na umu uobičajeno strahovanje svakog samodršca da će oni koji su im najbliži i koji su, držeći se istih uverenja i predrasuda, prevalili sa njima isti put, prvi doći na pomisao da ih istisnu ili ubiju. Otuda i veliko podozrenje totalitarnih vladara prema svojim najbližim saborcima i saradnicima. Veoma pronicljiv u ovoj stvari, Hitler je dao dokaza za svoju tiransku lukavnost kada se oslobodio Rema (Ernst Rome), jedinog čoveka koji mu je govorio „ti“, i nekolicine svojih prvobitnih saboraca. A ni Staljin nije nimalo zaostajao u tome, što najbolje potvrđuju moskovski procesi iz tridesetih godina.


Ono što, međutim, progon političkih protivnika u totalitarnim režimima bitno razlikuje od sličnih primera iz davnina, to su najpre njegove ogromne razmere. Ovi režimi nastali su u masovnim društvima današnjice u kojima se politička igra i borba ne odvijaju samo u uskom krugu elite, već su u njih, zbog prodora masa na političku scenu, u manjoj ili većoj meri uključeni i najširi delovi stanovništva. Stoga se totalitarni ciljevi mogu ostvariti samo uz upotrebu daleko sveobuhvatnijih i delotvornijih sredstava vladanja, kao što su učestale čistke i masovni teror, koji u načelu mogu da pogode svakog, pa čak i najneznatnijeg podanika. A ovi ciljevi


predpostavljaju uspostavljanje potpunog političkog monizma, koji isključuje bilo kakvo nezavisno mišljenje i istupanje, a kamoli neku mogućnost neslaganja i delovanja izvan zvanično priznatih ustanova i organizacija. Uz to se, za razliku od uobičajenih autoritarnih režima, u načelu smatraju nepoželjnim puka pasivna poslušnost i ostajanje izvan zvanične politike, pa se smera aktivnom mobilisanju svih građana i njihovom, često ritualnom, učešću u tekućim političkim akcijama.“[1]


Takođe, o još jednoj veoma važnoj i lako uočljivoj karakteristici totalitarizma i istovetnih režima, posebno zanimljivoj iz perspektive upravo današnjih režima i poredaka uopšte, akademik Čavoški piše u nastavku: „Ova sveobuhvatnost progona unutrašnjih neprijatelja takođe ukazuje i na jednu drugu odredbu totalitarizma -  nastojanje da se satre svaka, pa i najmanja opozicija. Dok se u starijim autoritarnim režimima manje-više tolerišu izvesni oblici umerene opozicije, a suzbija samo radikalna opozicija koja smera ukidanje postojećeg poretka stvari, u totalitarizmu se u korenu zatire svaka opozicija. A to je posledica drugačije procene opasnosti po režim koju opozicija sa sobom nosi. Totalitarni vlastodršci zapravo smatraju da je svaka opozicija potencijalno opasna i da se stoga ne može praviti razlika između lojalne i nelojalne, prihvatljive i neprihvatljive opozicije, opozicije koja se može tolerisati i opozicije koja se mora suzbiti i satrti. Upravo zbog toga totalitarizam na delu znači ukidanje svih autonomnih grupa i udruženja, fizičko i moralno uništenje ne samo aktuelnih, već i potencijalnih suparnika, stvaranje atomizovanog društva u kome niko nije kadar da veruje drugome i razaranje najelementarnijih oblika solidarnosti, kao što su porodica i prijateljstvo“.[2]


 U tekstu akademika Čavoškog možemo označiti tri važna mesta, koja nam nude činjenice, značajne za uspešnu demistifikaciju fenomena totalitarizma kao ekskluzivne karakteristike fašizma i boljševizma, s jedne strane, i određivanja istog kao mogućeg metoda vladanja svake vlasti, nezavisno od vremena, prostora ili ideološko-političkog predznaka tih vlasti, s druge strane.


 Na prvom mestu izdvajamo ideju o uspostavljanju potpunog političkog monizma. Ta ideja je zasigurno mnogo šira i univerzalnija, te ne bi mogli da je svedemo samo na totalitarne režime prošloga veka. Ona je nesumnjivo bila dominantna u gotovo svim vekovima, pre pojave totalitarnih režima i ideologija dvadesetog veka. No, to je razumljivo, s obzirom na političke sisteme i državna uređenja koja nisu demokratska po svojoj biti. Međutim, zanimljivo bi bilo objasniti njeno prisustvo u periodu nakon nestanka tih režima i pojave demokratije, kao „jedinog mogućeg državnog uređenja današnjice“.


Više je nego očigledno, da ideja političkog monizma i pokušaji uspostavljanja istog nisu potpuno zamrli, već se intenzivno radi na tome da se suština jednog društveno-političkog uređenja današnjice, nezavisno od države, prostora ili vremena, ispuni idejom političkog monizma, odnosno da dođe do uspostavljanja istog, dok bi se demokratija i istovetni način vladanja sveo na puku formu, potrebnu za opravdanje legitimiteta i legaliteta neke vlasti in concreto. U praktičnom smislu ova ideja se ne uspostavlja pukom silom, kakav je bio slučaj sa totalitarnim režimima prošloga veka.


Osnovno oruđe savremenih režima, koji teže totalitarizmu, jeste specifični pravac delovanja svrsishodne kulturne politike. Pomoću ovog oruđa, ostvaruje se isključenje bilo kakvog nezavisnog mišljenja i istupanja, prvenstveno uspostavljanjem zadatih političkih, a pre svega kulturno-političkih koordinata u medijskom prostoru, izvan kojih se ne može delovati, a s tendencijom uspostavljanja istovetnih „ustanova i organizacija“ unutar kojih bi se jedino i moglo politički delovati, ali u okviru jasnih i unapred određenih pravila igre. Time bi došlo do uspostavljanja potpunog političkog monizma, kako je to akademik Čavoški opisao.


Na drugom mestu nalazi se „nastojanje da se satre svaka, pa i najmanja opozicija“. Da li se ova karakteristika može pripisati isključivo totalitarnim režimima dvadesetog veka, ili je pak možemo uočiti u različitim istorijskim epohama, pa i u savremenom društvu i režimima koji proizilaze iz njega?


Ova karakteristika totalitarnih režima nalazi se u neraskidivoj vezi sa prethodnim obeležjem: uspostavljanje potpunog političkog monizma, na način da mera, u kojoj je ostvareno suzbijanje opozicionog delovanja i same opozicije kao takve, označava stepen, u kojem je ostvarena ideja političkog monizma. Tako, ukoliko je opozicija suzbijena i „satrta“ u potpunosti, politički monizam je ostvaren u najvećoj mogućoj meri i kao takav je potpun. S druge strane, ukoliko vlast nije u stanju da ostvari svoju ambiciju ka potpunom eliminisanju opozicije, te isključivo zbog toga opoziciona misao i njeno faktičko postojanje egzistiraju u društvu i političkom sistemu, pa se stoga i politički monizam ne može u potpunosti ostvariti, već se politički sistem i dalje ogleda u političkom pluralizmu, ali samo u pravno-formalnom smislu i političkom monizmu (ali ne potpunim), kao faktičkim stanjem, - da li se u tom slučaju može govoriti o netotalitarnom režimu?


U ovom slučaju, nesumnjivo je da faktičkom stanju moramo dati prednost, u odnosu na formalno-pravni jer je jasno da politički pluralizam u ovakvim okolnostima, nije ništa drugo do „mrtvo slovo na papiru“, te iz tih razloga dolazimo do zaključka da politički monizam, s tendencijom prerastanja istog u potpuni politički monizam, može biti i odlika režima koji su u pravno-formalnom smislu demokratski. Na ovaj način došli smo do odgovora na prvobitno postavljeno pitanje, a koji se sastoji u činjenici da ova karakteristika može biti svojstvena svim režimima, nezavisno od istorijske epohe u kojoj na njih nailazimo ili kakvog ideološkog predznaka, te zbog svoje univerzalnosti s jedne strane, i pojmovnog značenja s druge, može biti mera prema kojoj ćemo i sam pojam totalitarizma odrediti kao tehniku vladanja i time odbaciti neistinitu sliku i predstavu o njemu, kao prevaziđenom obliku vladanja, bez mogućnosti da se isti može primetiti, a time i pronaći, u sadašnjem ili nekim budućim vremenima.


Na trećem mestu izdvajamo možda najvažniju konstataciju o kojoj se mora raspraviti: „stvaranje atomizovanog društva u kome niko nije kadar da veruje drugome i razaranje najelementarnijih oblika solidarnosti kao što su porodica i prijateljstvo“. Naime, kao osnovno sredstvo za nastanak ili nestanak ova dva temelja jednog društva, porodice i prijateljstva, međuljudski odnosi koji vladaju u društvu uslovljavaju i njihov položaj i njihov opstanak. Stoga će, pri postojanju pozitivnih međuljudskih odnosa doći do nastanka, opstanka i razvoja institucija porodice i prijateljstva, dok će u suprotnom slučaju, pri postojanju negativnih međuljudskih odnosa, doći do urušavanja ili čak nestanka i jedne i druge.


Veoma je važno predstaviti odnos posledica pozitivnih i negativnih međuljudskih odnosa u društvu, s jedne, i pojma totalitarizma, kao tehnike vladanja,  s druge strane. Dve tačke u kojima se susreću fenomen međuljudskih odnosa i pojam totalitarizma, jesu pojmovi: individualizam i kolektivizam. I jedan i drugi pojam, u praktičnom smislu, mogu imati po dva, međusobno suprotstavljena pojavna oblika. Individualizam se u slučaju postojanja pozitivnih međuljudskih odnosa ispoljava kroz fenomen „svesnih pojedinaca“, društveno i moralno odgovornih članova zajednice, dok se pri postojanju negativnih međuljudskih odnosa, ogleda u fenomenu „otuđenih pojedinaca“, koji ne mare za društvenu i društveno-političku zajednicu u kojoj žive i rade, posvećujući pažnju, u svom društvenom i političkom delovanju isključivo sopstvenim interesima (idiotes – starogrčki; onaj koji ne mari za zajednicu = onaj koji ne učestvuje u bilo kakvim društveno-političkim aktivnostima).


 Pojam kolektivizam, takođe se može izraziti kroz dva pojavna oblika. Prvi se, nalazeći se u koorelaciji sa pozitivnim međuljudskim odnosima, ogleda u „zajednici“, društvu koje počiva na solidarnosti njegovih članova i porodici kao osnovnoj ćeliji društva. Drugi pojavni oblik pojma kolektivizam, korespondirajući sa negativnim međuljudskim odnosima, svoje uporište nalazi u fenomenu „beslovesna masa“ (grupacija masovnog karaktera koja će uvek bespogovorno slušati „vođu“ i zvaničnu doktrinu).


 Nakon izloženog, možemo predstaviti i odnos ovih pojmova koji određuju fenomen međuljudskih odnosa sa pojmom totalitarizma. U tom smislu, pojam totalitarizam je sociološki i pravno zanimljiv, ali i opasan zbog toga, što svoju egzistenciju obezbeđuje uspostavljanjem tesne veze sa postojanjem negativnih međuljudskih odnosa, te se nalazi u neprestanom ratu s fenomenom „svesnih pojedinaca“ i savezu s fenomenom „otuđenih pojedinaca“, s jedne strane, kao i ratu s fenomenom „zajednice“ i savezu s fenomenom „beslovesne mase“, s druge strane. Kao takav, on se u potpunosti oslanja i pospešuje razvoje tih negativnih međuljudskih odnosa u društvu i razara društvene odnose koji počivaju na zdravom moralu, blisko povezanim sa tradicionalnim vrednostima jednog društva, koji, kao što smo i napomenuli,  predstavljaju pozitivnu stranu tih međuljudskih odnosa, odnosno pozitivnu stranu pojmova individualizma i kolektivizma.


Ivan Grbić,

nastaviće se…


Podeli vest:

Napomena:

Коментари који у свом садржају буду имали говор мржње, вређање, непристојне речи, клевету, као и расну, националну или верску мржњу и нетрпељивост неће бити објављени на нашем сајту.
Уредник сајта има право избора коментара који ће бити објављени.

Ostavite komentar

Vaš komentar je uspešno poslat. Nakon pregleda administratora vaš komentar će biti odobren ukoliko je u skladu sa pravilnikom.

Biografija : Ivan Grbić