Autorski tekstovi

Ivan Grbić: Pojam totalitarizma (2.deo)

Ivan Grbić: Pojam totalitarizma (2.deo)

Pored tri važne (ali nekada i ne sasvim nužne, što ćemo u nastavku i izložiti) karakteristike pojma „totalitarizam“, koje smo prethodno objasnili, oslanjajući se na tekst akademika Čavoškog, čime smo pokušali da dokažemo univerzalnost ovog pojma, kao i činjenicu, da je isti jedna od mogućih „tehnika vladanja“ i da je upravo to njegova suštinska priroda, našu analizu proširićemo pojmom, izvedenim iz pojma totalitarizam, koji ćemo izraziti kroz termin: totalitarna diktatura.

Sam ovaj termin, odnosno značenje istog, za nas je važno iz dva razloga. Prvi se ogleda u činjenici, da se upotrebom ovog termina vrši distinkcija u određenoj meri u odnosu na sam termin totalitarizma, te se stoga o totalitarnoj diktaturi sada može govoriti kao zasebnom pojmu, izvedenim iz pojma totalitarizma, ali ne tako opštim kao on, već konkretizovanim i to na totalitarne oblike vladavine prošloga veka: boljševizam i fašizam. Izvođenje ovog zaključka nam dalje daje za pravo da sam pojam totalitarizma označimo, kako smo i ranije navodili, kao metod, tehniku vladanja, ne vezujući ga a priori za neki konkretan državni poredak, režim, ideologiju.


Drugi razlog zbog čega je važan termin totalitarne diktature jeste činjenica, da se ovaj termin u potpunosti poistovećuje s terminom totalitarizma, od strane većine main-stream intelektualaca i političara, koji vidi samo pojam totalitarizma, kao odrednicu isključivo pomenutih režima i ideologija dvadesetog veka, dok sam pojam totalitarne diktature uopšte ne uočavaju, niti vrše distinkciju u gore pomenutom smislu, već i pri eventualnoj upotrebi termina totalitarne diktature služe se njime samo kao sinonimom za pojam totalitarizma, naravno u njihovom uskom shvatanju ovog pojma. Nije potrebno posebno naglašavati, da je prvi način posmatranja i određivanja pojmova „totalitarizam“ i „totalitarna diktatura“ tačan i istinit, a da je drugi pogrešan, netačan i neistinit.


Ukoliko govorimo o pojmu totalitarne diktature, ne možemo a da ne navedemo, možda i najznačajniju definiciju istog, ne bi li u potpunosti objasnili ovaj pojam. Istu definiciju, čiji je autor Karl Ditrih Braher, naveo je i akademik Kosta Čavoški u njegovom ranije pomenutom delu „O neprijatelju“. Svojstva totalitarne diktature su sledeća: „apsolutna, ekskluzivna ideologija sa revolucionarnim pretenzijama; legalizovanje nekontrolisanog, odozgo usmerenog terora shodno načelu prijatelj- neprijatelj i glorifikovanje sile u službi hilijastički zamišljenog budućeg poretka; monopolistička „kontrola“ vlasti i istovremeno totalno usmeravanje društva radi stvaranja „novog čoveka“ za ovaj budući poredak; negiranje svih društvenih sukoba i suzbijanje svake opozicije u službi tehnološki zamišljenog i ideološki sankcionisanog rukovodnog načela; i konačno, grubo, iracionalno poistovećivanje vladavine jednog čoveka, diktatora ili klike - sa interesima „svih“, postulirane narodne zajednice ili postulirane klase koja polaže pravo na apsolutnu vrednost u odnosu na pojedince i grupe“.[1]


U ovoj definiciji nailazimo i na opšte karakteristike samog pojma „totalitarizam“, među kojima najznačajnije mesto zauzimaju „kontrola“, „novi čovek“ (u nešto blažem obliku se može govoriti i o „podobnom čoveku“), „ suzbijanje opozicije“ i „poistovećivanje vladajuće klase, elite, sa interesima svih“, ali naravno i na posebne karakteristike svojstvene samo pojmu totalitarne diktature, što bi bili „glorifikovanje sile“, „teror masovnih razmera“ i „ideološki sankcionisano rukovodno načelo“ (u smislu suzbijanja svake opozicije, postupka koji se ne mora nužno vršiti primenom ovog standarda, već se može pribeći i nekim drugim metodama, a koje opet nisu karakteristika svojstvena totalitarnoj diktaturi).


Mada su i posebne karakteristike, svojstvene samom pojmu totalitarne diktature, značajne za analizu jednog ovakvog načina vladanja, centar naše pažnje moraju zauzimati opšte karakteristike pojma „totalitarizam“, jer su zajedničke svim izvedenim oblicima ovog pojma, kako totalitarnoj diktaturi, tako i drugim oblicima. Stoga se pre svega mora govoriti o „kontroli“, u jednom specifičnom značenju ovog pojma. U praktičnom smislu sam pojam kontrole ima dva pravca svog delovanja. Prvi je usmeren na samu vlast i sve njene poluge koje ona podrazumeva, uključujući i ceo politički sistem, te se pojam kontrole u ovom slučaju označava kao „kontrola vlasti“, „kontrola političkog sistema“ ili popularnije „monopol nad vlašću“. Drugi jeste izražen kroz odnos prema društvu i svim pojedincima koji ga čine, pri čemu sam pojam kontrole poprima oblik „kontrole društva i pojedinaca“. Ovo je važno razumeti iz tog razloga, što se pojam totalitarizma i pojam kontrole, gotovo u potpunosti poklapaju, posmatrajući ih kroz njihovu praktičnu dimenziju.


Zaključak, koji se može izvesti, možda nepotpun sasvim, ali u najvećoj meri tačan i istinit, jeste da se svaki režim, koji pribegne postupku kontrole svakog pojedinca u društvu, može nazvati totalitarnim, naravno u većoj ili manjoj meri, što opet zavisi od intenziteta te kontrole, u specifičnom smislu u kontekstu koga i govorimo o njoj. Ostale karakteristike pojma totalitarizma, a u praktičnom smislu i totalitarnih režima, više su ili manje značajne, no samo se postojanjem „kontrole“ kao karakteristike, može govoriti o totalitarizmu, dok je sam totalitarizam, kao takav, u odsustvu te „kontrole društva i svih pojedinaca“ u potpunosti isključen u datom slučaju.


Jedan od mnogobrojnih primera za razumevanje odnosa između pojma „kontrola“ i pojma totalitarizma, bio bi sledeći: ukoliko zamislimo (što nije teško, s obzirom na iskustva, kako istorijska, tako i neka sadašnja kojima raspolažemo) da jedan režim proganja političke protivnike ili čak sve političke neistomišljenike, a da drugi režim nema prvenstveno tu nameru, već želju da „kontroliše“ svakog pojedinca (njegov privatni život, poslovni, ekonomsku nezavisnost, istovetni uspeh ili neuspeh, praćenje kretanja, praćenje telefonskih poziva, snimanje i „prisluškivanje“ svakog pojedinca...itd.), kom bi režimu od ova dva mogli da pripišemo karakter totalitarnog? Isključivo drugom. Prvi se može nazvati i autoritarnim i despotskim, a čak i sa svim bitnim obeležjima totalitarizma, bez te „kontrole“ kao karakteristike, u specifičnom smislu koji smo prethodno objasnili, ne možemo govoriti o totalitarnom režimu pa i samom pojmu totalitarizma, kao takvom. A ukoliko stvari postavimo na takav način i sam pojam totalitarizma odredimo u skladu sa tim, možemo doći do zaključka da je totalitarni karakter, u većoj ili manjoj meri, odrednica gotovo svih režima, iole važnijih država u današnje vreme.


Istina o nekom sistemu ili poretku, kao i istinitost i preciznost pri definisanju i određivanju nekog pojma, nikada ne bi trebalo da budu žrtvovani zarad puke političke korektnosti. Uostalom, već mnogo njih je reklo do sada, da je poluistina možda gora i od same laži. To važi i za teorijske postavke vezane za sam pojam totalitarizma, ali i za praktično ispoljavanje ovog fenomena, na koga nailazimo posmatrajući i analizirajući savremene režime.


Ivan Grbić


Podeli vest:

Biografija : Ivan Grbić