Novosti

Ivan Grbić: Smisao i zloupotreba ljudskih prava

Ivan Grbić: Smisao i zloupotreba ljudskih prava

Potreba savremenog društva, civilizacije i njenog pravnog poretka, za pravnom ustanovom koja bi u osnovi trebalo da obezbedi dostojanstven život svakog čoveka, nužna je posledica ideologije, koja je svojom rasnom netrpeljivošću i ozakonjenim šovinizmom, dovela do preko pedeset miliona ubijenih i poginulih tokom Drugog svetskog rata.

Teza, da nisu svi ljudi jednaki i da ne-arijevci moraju biti istrebljeni, iziskivala je, prilikom stvaranja novog društveno-svetskog uređenja, tu potrebu, da osnovna prava svakog čoveka moraju zakonom biti zaštićena i omogućena. Tako, nakon konstituisanja najviše međunarodne organizacije, Ujedinjenih nacija, 1948. godine doneta je Univerzalna deklaracija o ljudskim pravima. Premda su osnovni principi Deklaracije o ljudskim pravima načelno prihvaćeni od strane velikog broja savremenih država, mahom evropskih, danas istovetna načela, u najvećem predstavljaju mrtvo slovo na papiru, a nedostatak njihove praktične primene, nadomešćuje se jeftinom manipulacijom i uspešnom indoktrinacijom ljudi u postojeći sistem, kako vrednosni, tako i kvazi-institucionalni. Takođe, paralelno sa procesom marginalizacije osnovnih principa Deklaracije, vrši se strukturalno obesmišljavanje i iskrivljenje pravog smisla istih, te se svakakva kvazi-prava i individualne ljudske sklonosti proglašavaju „neotuđivim ljudskim pravima“. Stoga, više je nego neophodno zaustaviti političko medijski trend zatiranja ove pravne oblasti, koji predstavlja samo sredstvo nešto većih činilaca, profita i geopolitičkih težnji određenih faktora.  

Deklaracija OUN-a

Univerzalna deklaracija o ljudskim pravima, usvojena 10. decembra 1948. godine u Generalnoj skupštini UN-a, nije postala sastavni deo međunarodnog prava, no ipak, njena osnovna načela deklarativno su bila poštovana. Takođe, bez obzira na činjenicu, da nije pronašla svoj potpuni oslonac u pozitivnim zakonodavstvima, sam sadržaj Deklaracije je od neprocenjivog značaja, između ostalog i kao sredstvo argumentacije usmereno protiv izopačenih normi, nastalih navodnom „evolucijom“ pravne nauke i civilizacije uopšte. Te kvazi-norme, danas su izgleda skoro u potpunosti zadobile karakter ljudskih prava, nasuprot samom tekstu Povelje, koji se više i ne spominje, a koji je praktično zaslužan za nastanak ove nove oblasti prava. Pored preambule, Deklaracija sadrži trideset članova, od kojih ćemo izdvojiti one najzanemarenije, možda najvažnije. Tako, možemo početi od člana 1, u kome stoji sledeća konstatacija: Sva ljudska bića rađaju se slobodna i jednaka u dostojanstvu i pravima. Ona su obdarena razumom i svešću i treba jedni prema drugima da postupaju u duhu bratstva. Ni hrišćansko poimanje čoveka ne odudara mnogo od ovih tvrdnji, no da li su ljudska bića zaista slobodna, i što je takođe važno, jednaka?

Naravno da nisu, a verovatno više i nema čoveka na svetu, koji sa imalo znanja i informacija o sistemu u kojem živi i radi, veruje u poštovanje člana 1 ove Deklaracije. Sledeći član Deklaracije, koji bi mogli da izdvojimo, a koji na neki način izvire iz prethodno citiranog člana, jeste član 7 koji kaže: Svi su pred zakonom jednaki i imaju pravo bez ikakve razlike na podjednaku zaštitu zakona. Svi imaju pravo na jednaku zaštitu protiv bilo kakve diskriminacije kojom se krši ova Deklaracija i protiv podsticaja na ovu diskriminaciju. Drugačije rečeno, bez obzira kojoj partiji pripadate ili ne pripadate, bez obzira da li ste bogati ili siromašni, bez obzira jeste li bliski vlasti ili ne, imate pravo na jednaku zaštitu zakona i zaštitu od svakog vida diskriminacije. I opet možemo postaviti pitanje, da li to funkcioniše u praksi na ovakav način, i nažalost, odgovor će opet biti negativan. Veoma je važan i zanimljiv stav 3. člana 16 ove Deklaracije, koji govori o suštinskom smislu iste, a tiče se porodice: Porodica je prirodna i osnovna ćelija društva i ima pravo na zaštitu države i društva. Ova konstatacija nam daje odgovor na pitanje, koja su to ljudska prava istinska i smislena, a koja lažna i besmislena.

U vremenu, u kojem se nekakva kvazi-prava upravo koriste, kako bi porodica izgubila svoje značenje i funkciju u društvu, očigledno je, da zapravo najsvrsishodnija argumentacija, koja bi trebalo da odbrani ustanovu porodice od ovih napada, leži u Deklaraciji o ljudskim pravima. Stoga, ukoliko se lažni pobornici ljudskih prava koriste svojim mantrama i neistinitim tvrdnjama, neka se zagovornici porodičnog i tradicionalnog modela društva samo pozivaju na konkretan dokument, koji se tiče ove pravne oblasti, pa će se videti ko će biti uspešniji. Laži, za razliku od istine, ipak nisu dugog veka. Mada bi mnogi o članu 19 Deklaracije o ljudskim pravima više govorili kao normi koja se bavi političkim i građanskim pravima i slobodama, ovaj član, sastavni je deo oblasti ljudskih prava. U njemu piše sledeće:

Svako ima pravo na slobodu mišljenja i izražavanja, što obuhvata i pravo da ne bude uznemiravan zbog svog mišljenja, kao i pravo da traži, prima i širi obaveštenja i ideje bilo kojim sredstvima i bez obzira na granice. Dakle, osim slobode mišljenja i izražavanja, ovaj član se može odnositi i na pitanje cenzure u nekom društvu, državi i sistemu. Stoga, bez potrebe za posebnim objašnjenjem, fenomen cenzure, medija, izražavanja i slobode misli, predstavlja jedan od eklatantnih primera zanemarivanja, marginalizacije i nepoštovanja normi ove Deklaracije, samim tim i ljudskih prava, te je svaki pomen i pozivanje na zaštitu i odbranu ljudskih prava od strane vladajućih elita, samo prosto licemerje i manipulacija. Članovi Deklaracije, koje smo do sada izdvojili, uglavnom se barem deklarativno poštuju. No, sledeći koje ćemo predstaviti, čini se da ne zauzimaju više nikakvo mesto u pravu i društvu, budući da udaraju na temelje liberalnog kapitalizma (neoliberalizma) kao vladajuće doktrine.Stoga ćemo ih integralno predstaviti, a čitaocima će biti jasno, zbog čega je pojam ljudskih prava ujedno toliko i marginalizovan, ali i zloupotrebljavan u razne dnevno-političke svrhe:

  • Svako ima pravo na rad, na slobodan izbor zaposlenja, na pravične i zadovoljavajućeuslove rada i na zaštitu od nezaposlenosti( stav 1. člana 23);
  • Svako, bez ikakve razlike, ima pravo na jednaku platu, za jednaki rad(stav 2. člana 23);
  • Svako ko radi ima pravo na pravednu i zadovoljavajuću naknadu koja njemu i njegovoj porodici obezbeđuje egzistenciju, koja odgovara ljudskom dostojanstvu i koja će, ako bude potrebno, biti upotpunjena drugim sredstvima socijalne zaštite (stav 3. člana 23);
  • Svako ima pravo na odmor i razonodu, uključujući i razumno ograničenje radnog vremena i povremeni plaćeni odmor(član 24);
  • Svako ima pravo na standard života koji obezbeđuje zdravlje i blagostanje, njegovo i njegove porodice, uključujući hranu, odeću, stan i lekarsku negu i potrebne socijalne pomoći, kao i pravo na osiguranje u slučaju nezaposlenosti, bolesti, onesposobljenja, udovišta, starosti, ili drugih slučajeva gubljenja sredstava za izdržavanje usled okolnosti nezavisnih od njegove volje(stav 1. člana 25).
Ovo su prava svakoga čoveka, koja moraju biti zaštićena, a koja se danas, verovatno više ni ne smatraju ljudskim pravima. Danas, kada bi običan čovek pročitao Univerzalnu deklaraciju o ljudskim pravima OUN-a, video bi da u njoj ne stoje pravila, koja nam se u ovo vreme predstavljaju kao ljudska prava, a proces povratka smisla istih i obesmišljavanja laži i izopačenosti, mogao bi da ima i pozitivan epilog. Možda je samo potrebno da malo više čitamo i obraćamo pažnju na konkretna dokumenta, nasuprot političko-medijskoj propagandi.

Zloupotreba termina ljudska prava

Kako u sferi promocije izopačenih vrednosti, tako i u vojnoj agresiji na suverene države širom sveta, ljudska prava do danas su ostala najzloupotrebljavaniji termin, kojim se manipuliše u najvećoj mogućoj meri. Osnivanje nevladinih organizacija i medija, koji će da promovišu nakaradne vrednosti, i agresivna politika Stejt-departmenta, koja ide za tim da poništi suverenitet svake države sveta, kako smo i spomenuli na početku, samo su sredstvo u funkciji profita i geopolitičkih interesa, prevashodno krupnog kapitala, pri čemu se pojam ljudskih prava zloupotrebljava na dva različita načina, ne zbog različitih ciljeva, već zbog svrsishodnosti ostvarenja jednog cilja, a koji bi se ogledao u ponovnom uspostavljanju robovlasničkog društvenog uređenja, sa vidnom razlikom u odnosu na klasični robovlasnički sistem, u kome rob ipak zna da je rob. Danas, sa ovom novom metodologijom, on to ne bi mogao da zna. Štaviše, to ga ne bi ni zanimalo, dokle god ima ekran sa kojim može da živi do kraja života. No, ukoliko pokušamo da analiziramo konkretne primere, ali i posledice zloupotrebe ljudskih prava, doći ćemo do podataka, koji nimalo nisu za potcenjivanje. Kao nezaobilazan primer navešćemo pitanje seksualnosti u kontekstu ljudskih prava. Naime, vi možete upražnjavati odnose i sa drvetom recimo, ukoliko eventualno to poželite i ukoliko zakon isto ne zabranjuje. Tako recimo, u nemačkom zakonodavstvu možete pronaći normu, koja dozvoljava seksualni odnos sa životinjama, ukoliko se dotična životinja ne povređuje.

Takođe, javnosti će biti zanimljiva i činjenica, da u političkom životu jedne Holandije deluje slobodno i Stranka pedofila. Dalje, nedavno je u javnost dospela informacija, da bi i pedofili mogli da usvajaju decu u Velikoj Britaniji, budući da je premijerka Velike Britanije predložila preispitivanje odredaba koje zabranjuju seksualnim prestupnicima usvajanje dece, a pod izgovorom da se krše njihova (obratite pažnju) ljudska prava. Jasno je da sve ove norme, kao i pojavni oblici nečije individualne sklonosti, nisu sastavni deo Deklaracije o ljudskim pravima. Kada govorimo o pravu i sferi koju ono uređuje, seksualnost i njene različite varijante nisu predmet njegovog interesovanja, ni određenja. Stoga, ukoliko pojedini pojavni oblici seksualnosti nisu striktno zabranjeni, oni će samo biti deo jednog vida slobodnog prostora, koji kao takvi ne podležu pravnim ograničenjima, ali ni pravnoj zaštiti.

U tom smislu, stvar je jasna. Seksualnost de iure nije ljudsko pravo, jer da jeste, bilo bi bar na neki način uređeno pozitivnim propisima, a s obzirom da su samo pedofilija i još neki izopačeni pojavni oblici seksualnosti podložni pravnoj sankciji (ne zbog nečije sklonosti ka pedofiliji kao takvoj, već zbog činjenice da nužno predpostavlja i povređivanje i zlostavljanje dece), sa sigurnošću možemo reći da homoseksualnost, pa i heteroseksualnost (kako se to danas popularno kaže), zasigurno ne mogu biti deo pravne oblasti ljudskih prava. Stoga je svaka rasprava po ovom pitanju izlišna, i ne zadire u sferu prava, već manipulacije i propagande. Sa druge strane, kao što smo rekli, terminom ljudska prava opravdavaju se vojne intervencije Sjedinjenih Američkih Država ili, nešto šire, NATO-a širom sveta, pri čemu licemerje istih činilaca ide do te mere, da se zbog navodnog kršenja ljudskih prava, od strane pojedinih režima u svetu, krše i dovode u pitanja ona najosnovnija ljudska prava svakoga čoveka, građanina države u kojoj taj režim vlada, poput prava na život ili prava na slobodu. Pa ćemo tako i mi, i Iračani, i Libijci, i Avganistanci, i mnogi drugi, biti definisani kao kolateralna šteta.

Naravno, ne smemo ni zanemariti činjenicu da je, pozivajući se na Deklaraciju o ljudskim pravima, međunarodna zajednica, od donošenja Deklaracije, vršila pritisak na autoritarne režime u svetu, koji su zaista bili poznati po kršenju čak i osnovnih ljudskih prava sopstvenih građana. No, upotreba te Deklaracije je, nakon pada Berlinskog zida i uspostavljanja unipolarnog sveta, prerasla u zloupotrebu neviđenih razmera, te se medijska slika, tendenciozno stvarana u javnosti, o ljudskim pravima uopšte, i stvarna slika, oličena prevashodno u sadržaju Deklaracije, skoro više ni najmanje ne podudaraju. Bez obzira na analize konkretnih pravnih normi, dokumenata i samu pravnu nauku, pitanje ljudskih prava ostaće verovatno još dugi niz godina otvoreno, a različite odgovore ćemo pronalaziti na svakom koraku. Krupni kapital, u simbiozi sa medijskom mašinerijom, odavno je pokazao da mu potiskivanje činjenica i argumenata nije slabija strana. Pametni ljudi bi rekli: „Samo pratite tokove novca i doći ćete do istinitih i nedvosmislenih odgovora“. Možda bi ovaj način i mogao da bude najuspešniji. Dakle, pratite tokove novca, iz pravca onih, koji poseduju medije, korporacije, banke i praktično sve u svetu, ka onim pojedincima i organizacijama, koji promovišu nakaradne sisteme vrednosti i lažnu sliku o smislu ljudskih prava, pa će neka pitanja možda i dobiti odgovor. Ovaj argument ni oni nisu u stanju da potisnu ili marginalizuju.  


Ivan Grbić Izvor: Dveri Zvezdara

Podeli vest:

Napomena:

Коментари који у свом садржају буду имали говор мржње, вређање, непристојне речи, клевету, као и расну, националну или верску мржњу и нетрпељивост неће бити објављени на нашем сајту.
Уредник сајта има право избора коментара који ће бити објављени.

Ostavite komentar

Vaš komentar je uspešno poslat. Nakon pregleda administratora vaš komentar će biti odobren ukoliko je u skladu sa pravilnikom.