Autorski tekstovi

Ivan Grbić: Uplašeni diktator

Ivan Grbić: Uplašeni diktator

Da li se u istoriji može naći primer objedinjavanja funkcije predsednika države i predsednika vlade i ako može, kako se naziva takva, jedinstvena funkcija? Odgovor je: može. Takva funkcija se već jednom pojavila u istoriji, a naziv te funkcije bio je: firer.


Strah, kao pojava, jeste prirodno osećanje čoveka sa kojim se, iz različitih razloga, suočava gotovo celoga života. A s obzirom na vrste uzroka koji izazivaju strah, mogli bismo ga označiti dvojako: kao objektivni, s jedne strane, pri čemu se mogu izdvojiti, primera radi, strah od smrti, strah od bolesti i slično, i subjektivni, s druge, kod koga kao bitna činjenica figurira nečista savest, uz više drugih uzroka istog.


Međutim, ukoliko je „nečista savest“ uzrokovala osećanje straha kod nekog čoveka, u tom slučaju strah će biti mnogo izraženijeg intenziteta, a biće i dugotrajniji. Kod običnog čoveka, pri takvom „stanju duha“, nažalost možemo očekivati i neke iracionalne reakcije, kojima bi dotični naudio sebi ili nekom drugom licu. No, mnogo opasnija situacija jeste ona, u kojoj ne običan čovek, građanin, nego vladar, posebno onaj sklon diktaturi, oseti strah zbog sopstvene nečiste savesti.


Sam problem nečiste savesti se može rešiti na različite načine, bez većih ili čak nikakvih posledica, ukoliko je u pitanju običan čovek. No, strah jednog diktatora, nužno je uzrokovan i mogućnošću da svoju vlast izgubi. Tada se može očekivati, da posledice njegovih iracionalnih reakcija budu strašne.


Naravno, u tom slučaju se isključuje mogućnost da diktator naudi sebi. To se gotovo nikada neće dogoditi. Suviše je on nadmen, egocentričan, sebičan i samoljubiv, da bi se tako nešto moglo desiti. Ono što se pak može očekivati, jeste mogućnost, da svojim iracionalnim potezima nanese štetu svima oko sebe, čak i celokupnom narodu i samoj državi naravno, koju u tom trenutku predstavlja. I to nije ništa novo.


U istoriji su ovakve situacije već označene kao pravilo. Čovek nečiste savesti i diktatorskih sklonosti, koji bi mogao izgubiti vlast, zaista je u stanju i ceo svet da sruši, ne bi li sačuvao vladarsku stolicu.


Razlog zbog čega govorimo o fenomenu „uplašenog diktatora“ koji je „izgubio kompas“ jeste činjenica, da se danas upravo mi nalazimo u situaciji koju smo prethodno opisali. Doduše, još uvek nismo izloženi teroru u klasičnom smislu, ali tendencije ka istom i potezi ovog diktatora koje vuče jedan za drugim, u potpunosti opravdavaju našu zabrinutost u tom smislu.


Stoga je neophodno da ovoj činjenici posvetimo ozbiljnu pažnju, da situaciju u kojoj se trenutno nalazimo podrobno analiziramo i da našu svest, svest celokupne nacije, podignemo na jedan viši nivo, jer događaji koji bi eventualno usledili, a za čije ostvarenje imamo veoma opravdane sumnje, mogu nam doneti, po ko zna koji put, veoma teška vremena, u kojima će pitanje samog našeg opstanka i gole egzistencije, postati jedino merilo određivanja sudbine naših života i naše smrti.


Situacija, u kojoj jedan oholi, prevrtljivi i beskrupulozni pojedinac prigrabi vlast, misleći da „sve i svako“ samo zbog njega postoje, vremenom se nužno preobražava u nove momente, u kojima se polako gubi i država i sistem i sve ostalo za šta je diktator odgovoran, a ono što ostaje jeste njegov strah, koji se sastoji u činjenici da će eventualno, nekada izgubiti vlast koju trenutno ima, a posebno mogućnost, da će ga sam narod svrgnuti sa iste, pri čemu mu je uvek na umu sudbina svih ostalih pojedinaca u istoriji, koji su se ponašali i živeli kao on.


 


Uplašeni diktator i izbori


Za razliku od država koje se s pravom nazivaju demokratske, u kojima funkcija članova vlade, narodnih poslanika, najviših državnih i lokalnih funkcionera, traje do isteka njihovih mandata, uglavnom određenih periodom od četiri godine, u našoj državi građani moraju da izlaze na izbore svake godine, ne bi li uplašeni diktator zadovoljio svoje bolesne porive, koji se ogledaju u osvajanju (otimanju) što većeg broja glasova birača, zatim produžetku mandata, kako lično njegovog, tako i njegovih poslušnika, a takođe i u mogućnosti, da pomoću prostog uživanja u izbornim kampanjama (sopstvenim lažima, prevarama, manipulaciji…) iznova pronađe smisao svoga života i jedini razlog sopstvenog postojanja. Tako da se izborna kampanja u našoj zemlji nikada i ne završava. Logično pitanje jeste: ko se bavi državnim poslovima, organizacijom uprave, vođenjem politike naše države, ukoliko se prvi čovek iste, neprestano bavi izbornom kampanjom?


Odgovor je: stranci. Ekonomiju zemlje, kulturu, politiku u užem smislu, kao i sve ostale segmente državne politike, vode i organizuju stranci, prema sopstvenim interesima i sopstvenom nahođenju.


Diktatoru je važno samo to, da bude voljen i slavljen danonoćno, od strane svojih podanika. Međutim, u tom bolesnom porivu mogao je da uživa samo u početku. Vremenom, njegovo veliko „NIŠTA“ postaje vidljivo sve većem broju ljudi. I tada nastupa strah. Strah od svih i od svega što ga okružuje. Strah od samog naroda. Tada, uplašeni diktator počinje da raspisuje izbore sve češće.


Manipulacija, potkrepljivana sve većim lažima postaje sve izraženija. A na samim izborima dolazi do krađe sve većeg broja glasova, iz godine u godinu, od izbora do izbora. No, iz toga se ne može izaći. Želja za vlašću i njegovi strahovi postaju sve snažniji, utoliko što i poslednju trunku njegovog zdravog razuma, polako ali sigurno uništavaju. I šta nam nakon toga ostaje?


Uplašeni diktator bez razuma. Vlastodržac koji proganja neistomišljenike, koji blati političke protivnike na najmonstruoznije načine i koji umišlja da sve drži u svojim rukama, a ne vidi da mu se tlo ubrzano izmiče pod nogama.


Ukoliko govorimo o samom izbornom procesu pod ovim režimom, njegove odlike nam govore da se radi, u najmanju ruku, o neregularnim izborima, a moglo bi se reći da je na delu i izrugivanje demokratiji i njenim načelima, da su izborni procesi samo maska i da se pukom formom, na silu obezbeđuje demokratski legitimitet ove vlasti, dok je zapravo njena suština izražena u totalitarnom načinu vladanja, što se jasno može videti u metodama političke borbe tog „uplašenog diktatora“, kao i njegove partije i njenih organa.


 


Te metode jesu:


Manipulacija, na prvom mestu; odsustvo političkog pluralizma ili njegovo svođenje na minimum i tendencija ka potpunom isključivanju istog.


Kontrola, u jednom specifičnom smislu, pod kojim se podrazumeva kontrola svakog segmenta društva, ne samo političkog života i državne administracije, već i života samih pojedinaca, građana.


Takođe, tvrdnju da je na delu totalitarna vladavina, potkrepljuje činjenica postojanja tzv. partijske mašinerije, s jasnom tendencijom prerastanja iste u partijsku vojsku, pojavu koja je poznata u istoriji prošloga veka, a koja se može primetiti u postojanju svojevrsnih jurišnih odreda, popularnih batinaša, koji „obilaze“ lokalne sredine u danu izbora, kao i strukturama vladajuće stranke, koje im pružaju logističku podršku pri organizovanju svih „akcija“ koje bi sprovodili.


I na kraju, jedna zanimljivost, koja ide u prilog raskrinkavanja ovog režima kao totalitarnog, a koja se sastoji u odgovoru na pitanje: da li se u istoriji može naći primer objedinjavanja funkcije predsednika države i predsednika vlade i ako može, kako se naziva takva, jedinstvena funkcija? Odgovor je: može. Takva funkcija se već jednom pojavila u istoriji, a naziv te funkcije bio je: firer.


 


Tehnike izborne krađe


Pored totalitarnih mera, koje diktator u kontinuitetu, od dolaska na vlast, sprovodi, postoje i tehnike kojima se namenski služi u svrhu izbora i izborne kampanje. U pitanju su metode koje se mogu podvesti pod jedinstveni pojam, popularan kao izborna krađa.


Naime, sam pojam izborne krađe svoju praktičnu dimenziju nalazi u više različitih metoda, koje služe istom cilju, osvajanju (otimanju) što većeg broja glasova birača. U tom smislu, na prvom mestu moramo govoriti o medijskoj okupaciji. Najveći broj medija i van izborne kampanje (ukoliko je taj period uopšte i postojao prethodnih pet i više godina) služi interesima vladajuće stranke i samog diktatora.


No, u periodu izborne kampanje medijski prostor je apsolutno rezervisan samo za jednog čoveka. Ukoliko bi neko sa strane, samo na osnovu izveštavanja televizija sa nacionalnom frekvencijom, pokušao nešto da sazna, što bi se ticalo ovogodišnjih predsedničkih izbora, vrlo lako bi mogao da izvede zaključak, da je na ovim izborima učestvovao samo jedan predsednički kandidat. 


I samo ta činjenica je dovoljna, da bi se na osnovu nje govorilo o neregularnim izborima, odnosno specifičnom vidu izborne krađe. Takođe, u sklopu pitanja medija u toku izbornog procesa, osim problematične situacije, koja se tiče medijskog prostora dodeljenog kandidatima (odnosno, gotovo isključivo jednom kandidatu, kandidatu diktatoru), nalazi se i sam subjektivan način posmatranja predsedničkih kandidata, od strane tih okupiranih medija, koji se gotovo redovno svodi na uzdizanje „jednog“ kandidata i napadanje svih ostalih.


Na drugom mestu, pod pojmom izborne krađe, podrazumevaju se i sve ostale organizaciono-tehničke smetnje, sa kojima se suočavaju opozicioni kandidati, a koje konstruiše kandidat-diktator. U pitanju su novčana sredstva, koja se najvećem delom dodeljuju samo „jednom“ kandidatu, zatim fenomen „notara“, s kojim smo se prvi put suočili ove godine, koji nisu bili u stanju da ravnopravno izađu u susret svim kandidatima, a u vezi sa prikupljanjem potpisa potrebnih za kandidaturu i još mnogo drugih problema u organizaciono-tehničkom smislu, koji su se javljali, voljom režima, isključivo u izbornim štabovima opozicionih kandidata.


Tek na trećem mestu možemo govoriti o klasičnom vidu izborne krađe, odnosno izborne krađe u užem smislu, koja se odigrava na dan izbora i koja takođe ima više pravaca svoga delovanja. Osnovni i najjednostavniji postupci krađe glasova birača jesu:


Direktna krađa glasova na biračkim mestima gde opozicija nema svoje predstavnike, kakav je slučaj sa biračkim mestima na teritoriji Kosova i Metohije, gde opozicija nema ni pravo da pošalje svoje predstavnike, a naravno i na ostaloj teritoriji Republike Srbije, gde opozicija ili njen deo, nema kapacitet da pokrije određena biračka mesta svojim predstavnicima, iz objektivnih razloga; prepravljanje zapisnika sa biračkih mesta i eventualno poništavanje rezultata glasanja na pojedinim biračkim mestima, na kojima diktator nije prošao onako kako je to želeo;


Indirektna kupovina glasova, oslikana u situaciji da lica kojima je obećan posao ili šta drugo, imaju obavezu da glasaju za diktatora; direktna kupovina glasova, u slučaju koje birači daju svoj glas vladajućoj partiji u zamenu za određeni novčani iznos; ucenjivanje većine lica, zaposlenih u državnoj administraciji i uopšte javnom sektoru, da moraju da glasaju za diktatora, kao uslov za ostanak na radnom mestu na kome se trenutno nalaze.


Osim ovih slučajeva, postoje i mnoge druge tehnike izborne krađe, poput čuvenog „bugarskog voza“ ili „izlazak na izbore umrlih lica“, koja se još uvek nalaze u biračkim spiskovima, kao i nekih drugih metoda, pomoću kojih diktator osvaja toliki broj glasova, na  svim izborima do sada, od kada je na vlasti.


Međutim, uplašeni diktator i pored svih obmana, laži, totalitarnih mera i izbornih krađa, o kojima smo govorili, više je nego svestan,  da njegova vlast neće trajati večno. I to je nešto što ga dovodi do ludila, što ga čini uplašenim, a što sve nas ohrabruje. Činjenica, da je sve veći broj ljudi spreman da javno iskaže nezadovoljstvo protiv njegove vlasti i da nikakve metode kojima bi se na nekim narednim izborima koristio, ne mogu mu doneti željeni rezultat, pokazuje tendenciju ka njegovom padu sa vlasti, a prethodno porazima koje će doživeti na svakim narednim izborima.


Vreme će sve manje raditi za njega, dok i u potpunosti ne izgubi vlast i ne nađe se na optuženičkoj, umesto vladarske stolice, koja je izvor svih njegovih strahova i zbog čega sve više pokazuje da nije ništa drugo, do jedan uplašeni diktator.


 


Ivan Grbić


Izvor: Dveri Zvezdara


Podeli vest:

Napomena:

Коментари који у свом садржају буду имали говор мржње, вређање, непристојне речи, клевету, као и расну, националну или верску мржњу и нетрпељивост неће бити објављени на нашем сајту.
Уредник сајта има право избора коментара који ће бити објављени.

Ostavite komentar

Vaš komentar je uspešno poslat. Nakon pregleda administratora vaš komentar će biti odobren ukoliko je u skladu sa pravilnikom.

Biografija : Ivan Grbić