Novosti

Jovan B. Dušanić: Rusiji, s ljubavlju

Jovan B. Dušanić: Rusiji, s ljubavlju

U centru Banjaluke uskoro počinje izgradnja srpsko-ruskog pravoslavnog hrama.

Početkom aprila 2017. godine zvanično je objavljeno da će se u srcu Banjaluke (na trgu u naselju Aleja centar na Banjalučkom polju) graditi srpsko-ruski pravoslavni hram i tako otpočeti sa realizacijom ideje stare skoro stotinu godine. Njegovo Preosveštenstvo, episkop banjalučki gospodin Jefrem, izjavio je da se u julu 2018. godine navršava sto godina od stradanja ruske carske porodice Romanov, te da se nada kako će tada biti osveštani temelji hrama. 


Posle mučeničke smrti ruskog cara Nikolaja Drugog Romanova u srpskom narodu se spontano pojavilo masovno ubeđenje da Srbi ne smeju da zaborave kako je ruski car zbog bratske ljubavi naša dva naroda ušao  u rat za Srbiju 1914. godine – rat u kome je izgubio državu, krunu, porodicu i život. Kada je Kraljevina Srbija dobila ultimatum iz Beča, bilo je jasno da će Austrougarska napasti Srbiju. Mada Rusija, u tom trenutku, nije bila spremna za rat, car Nikolaj Drugi je stao na stranu male, bratske Srbije.


Ulazak Bugarske u rat na strani Beča i Berlina je izazvalo gnev kod Nikolaja Drugog. On je tada (19.10.1915) izdao manifest u kome piše: Bugarske su trupe napale našu vernu saveznicu Srbiju, okrvavljenu u borbi protiv jačeg neprijatelja... Ruski narod gleda sa bolom na izdajstvo Bugarske, koja nam je bila do poslednjih dana tako bliska, i sa krvavim srcem izvlači svoj mač protiv tebe, predajući sudbinu izdajnika slovenske stvari pravednoj kazni Božjoj!“ Zbog okolnosti na drugim frontovima, ruska vojska nije mogla da spreči bugarske trupe da napadnu Srbiju, pa je srpska armija krenula u povlačenje poznato kao „albanska Golgota“.




Kada su ostaci srpske vojske stigli na albansku obalu, gde im je zbog iznemoglosti, bolesti i gladi pretila smrt, zapadni saveznici iz Antante su odbili da ih brodovima prebace na grčku teritoriju. Tada se ruski car Nikolaj Drugi telegramom obraća saveznicima (kralju Britanije Džordžu Šestom i predsedniku Francuske Rejmonu Poenkareu). Smisao obraćanja bio je: ukoliko srpska vojska hitno ne bude prebačena sa albanske obale na ostrvo Krf, Rusija izlazi iz Antante i potpisaće separatni mir sa Nemačkom.


Pored toga, veliki broj Srba koji su živeli pod vlašću Austrougarske u Prvom svetskom ratu su mobilisani i upućeni na ruski front na kome su masovno (na desetine hiljada) prelazili na stranu braće Rusa. Na njihov zahteve i uz saglasnost srpske vlade formirana je Srpska dobrovoljačka divizija koja se prvo borila na strani Rusije, a potom biva prebačena u Grčku i učestvuje u proboju Solunskog fronta i oslobođenju otadžbine. Car Nikolaj Drugi je (23.05.1916) u Odesi, izvršio smotru Dobrovoljačke divizije, pozdravljajući ih sa Pomoz Bog, junaci! ...Srećan sam što u Vama vidim onaj deo hrabre srpske vojske, čijoj se hrabrosti divi ceo svet. Biću još srećniji da po svršteku rata vidim Srbiju veliku i snažnu!“


Na najbolji način žrtvovanje Nikolaja Drugog Romanova i osećanje srpskog naroda iskazao je vladika Nikolaj Velimirović (u Beogradu, 15/28.07.1932, na Svetog Ravnoapostolskog Kneza Vladimira Ruskog). Savest naša nas primorava da plačemo, kada Rusi plaču, i da se radujemo, kada se Rusi raduju. Veliki je dug naš pred Rusijom. Može čovek biti dužan čoveku, može i narod – narodu. Ali dug, kojim je Rusija obavezala srpski narod 1914. godine, tako je ogroman, da njega ne mogu vratiti ni vekovi ni pokoljenja. To je dug ljubavi, koja svezanih očiju ide u smrt, spasavajući svog bližnjeg. Nema veće ljubavi, nego da ko položi dušu svoju za drugove svoje – to su reči Hrista. Ruski Car i ruski narod, nepripremljeni stupivši u rat za odbranu Srbije, nisu mogli ne znati, da idu u smrt. Ali ljubav Rusa prema braći svojoj nije odstupila pred opasnošću i nije se uplašila smrti.




Smemo li mi ikada zaboraviti, da je Ruski Car sa decom svojom i milionima braće svoje pošao u smrt za pravdu srpskog naroda? Smemo li prećutati pred Nebom i zemljom, da je naša sloboda i državnost koštala Rusiju više nego nas? Moral svetskog rata, nejasan, sumnjiv i sa raznih strana osporavan, ispoljava se u ruskoj žrtvi za Srbe u evanđelskoj jasnosti, nesumnjivosti i neosporivosti. A motiv samoodricanja, nezemno moralni osećaj pri žrtvovanju za drugog – nije li to prilepljenje k Carstvu Nebesnom?


Rusi su u naše dane ponovili Kosovsku dramu. Da se Car Nikolaj prilepio k carstvu zemnom, carstvu egoističnih motiva i sitnih računica, on bi, najverovatnije, i danas sedeo na svom Prestolu u Petrogradu. Ali on se prilepio k Carstvu Nebesnom, k Carstvu nebesnih žrtava i evangelskog morala; zbog toga se lišio glave i on sam i njegova čada, i milioni sabraće njegove. Još jedan Lazar i još jedno Kosovo! Ta nova Kosovska epopeja otkriva novo moralno bogatstvo Slovena. Ako je neko na svetu sposoban i dužan to da razume, to Srbi mogu, i obavezni su da razumeju. Blaženi vi, plačući u te dane sa Rusijom, jer ćete se sa njom utešiti! Blaženi vi, tugujući sada sa Rusijom, jer ćete se sa njom uskoro i radovati.


Car Nikolaj Drugi je bio izuzetno omiljen u našem narodu, a posle njegove smrti Srbi su ga obožavali i smatrali svetim. Za Srbe je Nikolaj Romanov bio sveti mnogo pre nego što je došlo do njegove zvanične kanonizacije – 2000. godine. Tako, protojerej-stavrofor Stevan K. Dušanić – koji je, posle školovanja u Banjaluci, završio Beogradsku bogosloviju, a potom u Rusiji Duhovnu akademiju i 1901. godine stekao zvanje kandidata bogoslovskih nauka – u pismu koje je zvanično uputio (19.10.1956) Preosvećenom arhiepiskopu banjalučko-bihaćkom Vasiliju (Kostić), predlaže da se u Banjaluci u znak zahvalnosti srpskog naroda prema Rusiji i njenom poslednjem caru podigne crkva – manastir na Banjalučkom polju pokraj izvora Bogoslavčeva vrela u ime svetih slavjanskih mučenika Nikolaja Drugog i njegove porodice Romanov, koji 1914. godine stupiše u rat, te u gradu Jekaterinburgu dadoše svoje mučeničke živote za spas i slobodu srpskog naroda.




U srpskom narodu se ideja o podizanju ruskog hrama rodila odmah posle mučeničke smrti cara Nikolaja Drugog i nju su naročito javno zagovarali srpski sveštenici koji su se školovali u Rusiji (banjalučki vladika Platon Jovanović, protojerej-stavrofor Svetislav Davidović, protojerej-stavrofor Stevan K. Dušanić, arhimandrit Konstantin Čavić i drugi), te intelektualaca toga doba bez obzira da li su bili školovani u Rusiji ili na Zapadu. U srpskom narodu, tokom dugotrajne borbe za slobodu i ujedinjenje, stalno se govorio da Srbi mogu da se uzdaju jedino u Boga, u se i u braću Ruse.


Osećajući stremljenja svoga naroda oslonac Rusije u spoljnoj politici traži srpska politička i intelektualna elita Kraljevine Srbije, kao i bosanskohercegovački  Srbi u borbi za slobodu i ujedinjenje. Miloš Ković, jedan od najboljih savremenih srpskih istoričara, piše da je politička i intelektualna elita u Srbiji početkom HH veka (od vođe radikala Nikole Pašića, prvaka samostalaca Ljube Stojanovića, vođe naprednjaka Stojana Novakovića, do prvih ljudi liberala Vojislava Veljkovića i Stojana Ribarca, odnosno od socijaliste-radikala i frankofila Jovana Skerlića, do konzervativnog liberala i anglofila Slobodana Jovanovića), bila  uglavnom školovana u Zapadnoj Evropi, i svoje ideale počela je da traži u francuskom i britanskom liberalizmu i republikanstvu. Međutim, bili su odlično obrazovani i patriotski vaspitani, te poučeni praktičnim iskustvima iz bliže i dalje prošlosti znali su da razlikuju želje od realnosti i odvoje ideološke naklonjenosti od praktičnih ciljeva i zahteva spoljne politike. Zbog toga su se svi oni, skoro bez izuzetka, u spoljnoj politici zalagala za oslanjanje i tesnu saradnju sa carskom Rusijom.


Takva situacija je bila i sa novostasalom mladom srpskom inteligencijom iz Bosne i Hercegovine (Petar Kočić, Aleksa Šantić, Vladimir Ćorović, Vasilj Grđić, Pero Slijepčević, Atanasije Šola, Nikola M. Stojanović, Milan Srškić, Vaso Glušac i drugi)  koja je uglavnom školovana na Zapadu, ali su znali da pomoć, u borbi za nacionalna prava i oslobođenje od austrougarske okupacije, mogu dobiti jedino od carske Rusije.


Pored srpsko-ruskog hrama na trgu u naselju Aleja centar bi se gradio i srpsko-ruski kulturni centar, a ovim verskim i kulturnim kompleksom (na zemljištu površine od 6.500 kvadratnih metara) upravljala bi banjalučka eparhija. Izgradnja pravoslavnog hrama i srpsko-ruskog kulturnog centra u srcu Banjaluke sigurno će doprineti  daljem učvršćivanju duhovnih i kulturnih veze i bliskosti srpskog i ruskog naroda koje imaju milenijumsku istoriju.


Susret jednog ruskog duhovnika i srpskog princa Rastka – trećeg sina Stefana Nemanjića pre skoro hiljadu godina, te njihov odlazak (1185. godine) na Atos gde se srpski princ zamonašio u ruskom svetogorskom manastiru Sveti Pantelejmon (Rusik), predodredio je srpsko-ruske odnose i bliske veze ova dva bratska slovenska naroda u duhovnom životu. Tome je doprinelo isto slovensko poreklo, sličnost jezika i vezanost za pravoslavlje. 


Srpski i ruski narod su vekovima jedan prema drugom gajila najiskrenija bratska osećanja, a i njihove vladajuće dinastije priskakali su u pomoć, naročito u vremenima kada je neko od ova dva naroda bio u teškom položaju. To je bilo najizrazitije kada je ruski narod bio pod mongolsko-tatarskim jarmom (srpska vladarska porodica Nemanjića svojim poveljama bogato je darivala ruske manastire na Svetoj Gori, kojima je izostajala pomoć iz otadžbine), a srpski narod u turskom ropstvu (ruski carevi pomagali su opstanak srpskih manastira, a naročito svetogorski Hilandar, te imali veliku ulogu u izbavljenju srpskog naroda iz turskog ropstva). Tokom vekova, mnogi srpski i ruski dobrovoljci priskakali su jedni drugima u pomoć kada su bila teška vremena na jednoj ili drugoj strani.


Srbi širom srpskih zemalja i u rasejanju s velikom radošću će primiti odluku koja je sazrevala decenijama i svesrdno podržati da se u srcu Banjaluke podigne srpsko-ruski hram i pored njega kulturni centar i tako pokazati da su dostojni naslednici predaka.


 


Jovan B. Dušanić – Lipljanski

Izvor: Pečat


Podeli vest: