Autorski tekstovi

Kako pomoći srpskom selu?

Kako pomoći srpskom selu?

Pored urbane Srbije koja živi online, u postovima, komentarima, statusima i porukama, postoji, zamislite, još uvek i ona ruralna, među starim šljivicima, kojoj malo ili ništa ne znače isti ti statusi, sviđanja, komentari. Ponegde se doduše i prepliću, ovako ili onako, ali je jaz, čini se, sve dublji.

Decembar 2018. godine. Putevi me vode me po dragačevskim selima. U početku radoznalost, neverica. A onda utisci kreću, jedan za drugim.


Seljak je u Srbiji, uvek težio da bude svoj na svom. Da pored stare pradedovske kuće u dvorištu, sagradi novu, moderniju, udobniju. Da zasadi voćnjak, zaseje njivu, ispeče rakiju, da dočeka i isprati, pokaže da je domaćin kakvog na daleko nema. Čuvenu gostoljubivost našeg seljaka zapamtili su i opisali mnogi putnici namernici. Odrasla sam na selu i sve to nosim u genima. Ili je to prosto utkano u podsvest, posle svih dedinih priča o prelasku Albanije peške, o proboju Solunskog fronta i povratku kući, u selo, kada je trebalo zasukati rukave i krčiti zarasle njive i livade, stvarati i prehraniti porodicu. Kuća je bila domaćinska, tim je više truda i rada trebalo uložiti.


No u to doba ljudi su mnogo više bili upućeni jedni na druge. Većina stanovništva je bila seoska i u našim krajevima živelo se od ekstenzivne poljoprivrede. Od ručnog rada. Ovako ili onako. Ipak, zemlja je značila sigurnost, opstanak porodice. Na pleća seljaka uvek se naslanjala država, uzimajući svoje kroz poreze i prireze. I uvek se seljak borio na svoj način, da bude bolje. Da živi i preživi, da ima hleba i sa hlebom. Za sebe, i druge.


Mnogo toga se izdogađalo u međuvremenu. Nekad idiličnu sliku sela zamenila je jedna, nažalost potpuno drugačija. Bar u dragačevskim selima, a mislim da se ne razlikuje mnogo, ako nije i gora, u nekim drugim delovima zemlje nam, Srbije. Dok lošim putevima prilazimo centrima sela, u oči prvo upadaju opustele ne retko urušene škole i stanovi za učiteljske porodice, naherene zgrade oštećenih krovova, nekadašnjih Domova kulture, ostataka socijalizma koji je na kratko doneo nadu, a onda je oduzeo. Brojne napuštene i zarasle kuće, svedoci nekadašnjeg života, tuge i radosti, sada nemo čekaju da zub vremena uradi svoje. Ljudi, izuzev u centrima većih sela, bliže putu, kao da nema. Tu i tamo se pojavi neka starica ili domaćin u godinama, obradovani da nekog vide, da popričaju. Jer, ljudi su iz sela masovno otišli, u potrazi za boljim životom. Činilo se da je tako bolje. Hvale se starine dokle su stigli njihovi potomci i kakve su sve škole pozavršavali. Pametan je i sposoban naš narod, vazda bio, da se svuda snađe. Priča ima raznih, lepih i ružnih, ali, sve je to život. One koji su ostajali da čekaju, stiglo je vreme. Selo je polako ostarilo, mladih i dece ima veoma malo. U selo je, u očekivanju boljeg života, stigla tragedija, a da niko nije primetio, dok nije postala sasvim očigledna.


„Vidiš sine, onu šumu gore iznad puta?”, kaže mi jedan sagovornik iz Donje Kravarice. „Za dvadeset godina će stići do puta, a nas više neće biti. Moj sin se neće vratiti da živi ovde. Niko ko je otišao neće se vratiti. Od čega bi živeli? Od malina? Ni od toga više ne može da se živi. Propala država. A možda će i ovde doći neki Muhamedi i Halili, migranti, za njih će se naći pomoć od države. Samo da ne budem živ, da ne gledam”. Pogledi ugašeni, očekivanja presahla, poučeni brojnim lošim iskustvima, ne veruju više nikom. Od dva zla biraju manje.


Tamo gde ima ljudi, nekoliko generacija zajedno u domaćinstvu, u vazduhu visi borba sa prirodom, za život. Porodica još uvek znači sigurnost, daje snagu. Za usev, za letinu, za dinar. Jer, to je život. U državu se ne nadaju mnogo, razočarani su jer toliko je toga godinama, a i trenutno, uskraćeno i onemogućeno seljaku. Kažu, sve je smišljeno tako da, ako bi neko i hteo da konkuriše za beneficije u poljoprivredi, na kraju će odustati jer se ne isplati. Jer je sve suviše iskomplikovano. Jer su davanja drastično smanjena. I na kraju, takozvane beneficije se dobijaju retroaktivno. Tako, paradoksalno, pomoć će najpre dobiti oni koji su već imali dovoljno da ulože. I tako se stvara jaz. A seljak gleda u nebo, jer na kraju mu to jedino preostaje.


Stočni fond je opusteo, tu i tamo vidimo po neko stado ovaca, svinje i krave su raritet. Zašto? Opet zato što se „ne isplati”. Mnogo rada i znoja, mnogo vremena i novca treba za stoku, a kad se sve stavi na papir, bolje je ne držati. Nekada je bilo drugačije. Kupovali su seljaci rasne krave iz uvoza, gajili ih i prodavali telad i mleko sa svojih mini farmi. Sejali su hektare krompira, kukuruza, pšenice, ovsa. Lepo se živelo, danas se toga sa nostalgijom sećamo. Danas, nemajući čemu da se nadaju na rodnom pragu, mladi odlaze da rade kod Kineza, Italijana, po stranim firmama za bedne novce, preko granice za bilo šta, što je i u najgorem slučaju mnogo veće nego naš bedni minimalac. Danas je uspeo onaj koji je otišao, kažu, spasao se bede.


Ljudi odlaze sa vekovnih ognjišta, napuštaju svoje, tražeći spas za sebe i svoje bližnje, da bi obezbedili i sačuvali nekako one koji su im najbliži i najdraži. Jer, kako detetu reći – nema? Porodice se raspadaju ili razdvajaju, majke po svetu čuvaju tuđu decu da bi svoju prehranile. Ima li toga još negde? Je li to onaj „bolji život” kome smo se nadali?


Dovela je pogrešna politika, zemlju i prosečnog čoveka do ivice bede, do granice gole egzistencije. I što je najgore, neki ljudi i pored svega očiglednog, zatvaraju oči pred istinom. Ponekad, u zlu, čovek postaje sebičan.


Srpski pokret Dveri smatra da nešto hitno mora da se menja!


Treba zaustaviti propadanje društva u kome živimo, propadanje sela koja imaju sve potencijale da nas hrane, a ne da jedemo krompir iz Holandije, pasulj iz Kine, i ostale životne namirnice iz uvoza. Logično bi bilo ograničiti ili zabraniti uvoz stoke i nekih poljoprivrednih proizvoda i kultura, podržati i pomoći njihovo gajenje i proizvodnju kod nas.


Obezbediti seljaku stručnu pomoć, posete i savete agronoma i veterinara, kako bi sa mrtve tačke krenuli poljoprivreda i stočarstvo. Podržati organsku proizvodnju kako se zemljište ne bi više kontaminiralo hemikalijama iz đubriva i raznih preparata. Olakšati nabavku mehanizacije koja je neophodna, ali trenutno prosečnom čoveku praktično nedostupna. Ulagati u budućnost.


Srpski pokret Dveri se zalaže za pomoć poljoprivrednicima u plasmanu proizvoda, za uređenje konfuznih propisa i pravednu asistenciju države u pitanjima uvoza i izvoza poljoprivrednih kultura.


Takođe, smatramo da je neophodno na selu obezbediti normalno funkcionisanje i zadovoljavanje potreba stanovništva, kako ne bi za najmanje sitnice morali da odlaze do grada: prodavnice, pošte, ambulante, apoteke. I pre svega, kao najvažnije, pomoći rad seoskih škola, koliko god da je mali broj đaka. Pomoći stvaranje, razvoj i održanje porodice stimulativnim socijalnim davanjima. Jer, porodica je osnov svega. Jednom rečju, raditi na stvaranju sigurnosti za život.


Mi u Dverima mislimo da je mnogo toga još što bi moglo da se uradi i unapredi, da treba planirati, raditi i pronalaziti dostupne načine i sredstva da se pomogne. Pameti nam nikad nije nedostajalo, ali nažalost i ona sada odlazi preko granice, ubrzano. Zaustavimo odliv mozgova, odlazak najvrednijeg resursa – ljudskog, jer pustoj zemlji ništa nije potrebno. Ne dozvolimo da neko drugi, na potpuno drugačiji način iskoristi naše (ne)prilike.


Jer, kako narod davno reče: „čije su ovce, tog je i livada…“



Snežana Vratonjić Radulović,

Savet za selo i poljoprivredu Dveri

(foto: Pixabay)

Podeli vest:

Komentari (1)

  1. MALI MILOJICA

    E SNEZANA , VALJDA NIJE BOG DIGAO RUKE OD NAS ? ! AL MORAMO MU I MI POMOCI ZATO NE KLONITE , NAPRED U BOLJU BUDUCNOST !!! ZA NOVU USTAVOTVORNU SKUPSTINU , ZA NAS NAROD ,ZA SRBIJU,ZA KRALJA I OTADZBINU !!!

Napomena:

Коментари који у свом садржају буду имали говор мржње, вређање, непристојне речи, клевету, као и расну, националну или верску мржњу и нетрпељивост неће бити објављени на нашем сајту.
Уредник сајта има право избора коментара који ће бити објављени.

Ostavite komentar

Vaš komentar je uspešno poslat. Nakon pregleda administratora vaš komentar će biti odobren ukoliko je u skladu sa pravilnikom.

Biografija : Snežana Vratonjić-Radulović