Autorski tekstovi

Saša Ilijić: Kako rešiti probleme porodica koje žive na selu

Saša Ilijić: Kako rešiti probleme porodica koje žive na selu

Ja sam dete sa sela. Živeo sam na selu od rođenja ali ne mogu reći da sam rođen na selu. Svi smo se rađali u bolnicama u gradovima i to navodimo kao mesto rođenja. Onih koji su rođeni na selu je sve manje a sa njima se polako gase i sela u Srbiji. To naravno nije glavni niti jedin razlog, ali je zanimljiva koincidencija.

U isto vreme, u zvaničnoj popisnoj i zakonodavnoj terminologiji se i sam termin „sela“ i „seoskog naselja“ gubi iz upotrebe. Tako da danas u Srbiji postoje „gradska i ostala naselja“.  U prevodu to bi značilo – gradska naselja i ono što je još uvek „ostalo“ od seoskih naselja.


Da li je sve to slučajno?

U današnjoj Srbiji oko 40% stanovništva živi u „vangradskim“ naseljima, tj. selima. Zbog aktuelnog izbornog zakona, gde se biraju partijski a ne narodni predstavnici, godinama unazad gotovo da nema autentičnih zastupnika ljudi sa sela u parlamentu.  Čak više od polovine opština nema svog predstavnika u parlamentu.


Da li je i to slučajno?

Po aktuelnom zakonu o lokalnoj samoupravi seooska naselja nemaju svoju upravu a saveti mesnih zajednica i mesne zajednice su funkcionalno obesmišljene i u potpunoj zavisnosti od opštinske vlasti, bez svojih finansija i garantovanog izvora prihoda. I tamo gde je potrebna saglasnost lokalne mesne zajednice, to se svodi na formalno objavljivanje javne rasprave na oglasnoj tabli u opštini ili nekim niskotiražnim novinama. Ta praksa je potvrđena i u aktuelnim dešavanjima oko izgradnje mini hidrocentrala.


Da li je i to slučajno?

Od drugog svetskog rata na ovamo, u periodu komunizma, čitava industrijalizacija i izgradnja države je izvedena zahvaljujući „prelivanju dohotka“ iz poljoprivrede u industriju i „makazama cena“ koje su držale socijalni mir. Zemljišni maksimum od 10 hektara je ograničavao mogućnost seoskih gazdinastava u širenju proizvodnje ali su u isto vreme stvorena uspešna društvena poljoprivredna preduzeća. Rad „za platu“ je postajao sve primamljiviji i popularniji od rada na sopstvenom imanju. Sve pod budnim okom vlasti „da se neko ne obogati“ i sa tretmanom seljaka kao relikta prošlosti koga treba držati pod kontrolom.


To se u suštini nastavilo i posle pada komunizma samo uz puno lepih reči i obećanja ali bez valjane realizacije. I dalje se „pazilo“ da se seljak ne obogati ali umesto uspešnih poljoprivrednih kombinata pojavili su se pojedinci, bliski vlasti, koji su preuzimali biznis u poljoprivredi. Zatim se uključuju i strani investitori koji uz sve privilegije države počinju da „investiraju“ u poljoprivredu.. Zakonske mere i podsticaji su odgovarali manjem broju privilegovanih a sela su se i dalje praznila iako i u gradovima više nije bilo posla. Više niko ne traži posla ni u industriji već preko partijskih veza „na državna jasla“. Enormno se uvećava broj zaposlenih u državnoj administraciji a nedostatak privredne aktivnosti nadomešta novim zaduživanjima i rasprodajom državne i društvene (podržavljene) imovine.


Da li je to slučajno?

I pored svega toga, bez isplative ekonomske računice, ljudi i dalje pokušavju da ostanu na svojim imanjima ali je to sve teže. Društveni i kulturni život na selu zamire i selo se svodi na poljoprivredu za sopstvene potrebe i staračko stanovništvo. Trenutno u Srbiji ima oko 260 000 neoženjenih momaka i oko 100 000 neudatih devojaka od preko 40 godina starosti.  Prosečna starost stanovništva se više ne povećava jer je došla do biološkog maksimuma, tako da predstoji samo izumiranje sela. Prazni se „teren“, a u isto vreme prirodni resursi u atarima već skoro „bivših“ sela,  se izdaju ili prodaju raznim investitorima, priprema se zakonska osnova za dalju uzurpaciju i prirodnih resursa suprotno potrebama lokalnog stanovništva i uz degradaciju životne stredine.


Slučajno?

U selima Srbije ima oko 50 000 napuštenih kuća i još 150 000 kuća u kojima trenutno niko ne živi. Svedoci smo zagovaranja rešavanja demografskih problema u Srbiji naseljavanjem migranata. Već se i u planovima Svetske banke planira i posredno spominje povećanje broja stanovnika u Srbiji i pojavljuje se novi termin u upotrebi – „demografski inženjering“.


I to je sve slučajno?

 


Koji zaključak iz svega ovoga izvesti i šta nam je činiti?

·         Ništa nije slučajno i imamo jako sposobnu vlast koja odlično radi svoj posao ali to što radi nije u interesu naroda u Srbiji. Sve što rade rade u svoju ličnu korist i u korist stranih mentora koji podržavaju i održavaju ih na vlasti.

·         Dakle, nemoguće ih je nešto ubediti da promene u svojoj politici jer to ne rade iz neznanja već sa namerom.

·         Paradoks je da seosko stanovnišvo ima izraženu državotvornu svest, da vlast poistovećuje sa državom  i da u velikoj meri održava na vlasti one koji rade protiv njegovog interesa.

·         Rešenje je prosto i krije se u gore iznetim činjenicama. Treba raditi sve suprotno od onoga što je dovelo do ovakve situacije.

·         Selo je napušteno iz ekonomskih motiva. Treba dati novi ekonomski motiv i ljudi će ga pratiti.

·         Selo možda i neće nestati, ali srpsko selo svakako hoće ako se ništa ne promeni i ako se ne stane na put planiranoj migraciji stanovništva.

·         Nije selo = poljoprivreda. Ali je poljoprivreda osnovna delatnost seoskih stanovnika i u poljoprivredi ne zaostajemo za svetom. Imamo svoje stručnjake, fakultete, institute, semenski i sadni materijal i plodno zemljište kao osnovni resurs. Pod uslovom da ne dozvolimo uzgoj i promet GMO, uz usmeravanje ka zdravstveno bezbednoj, biološki vrednoj i organskoj proizvodnji, uz carinsku zaštitu od nelojalne konkurencije i podsticajna sredstva, za kratko vreme poljoprivreda može preporoditi, ne selo, već celu Srbiju.

·         Zakonom o lokalnoj samoupravi dati status selu kakav zaslužuje. Pre svega mu vratiti ime “selo”, imovinu, upravu nad svojim atarom, saglasnost lokalne zajednice na sve promene u njihovom ataru koje utiču na njihov život i prirodu, zajedničko upravljanje i deo prihoda od državnih javnih preduzeća koja raspolažu i gazduju prirodnim resursima u ataru sela. Dakle, seoska zajednica mora da se pita, raspolaže i upravlja svojim sredstvima.

·         Stvaranjem ekonomskih uslova, vraćanjem dostojanstva seljaku i stvaranjem ambijenta popularnog i zdravog načina života u prirodi dovodi do prirodne potrebe, a uslove već imamo, da se širi porodica i rađaju deca.

·         Ljudima koji su do danas ostali i preživljavaju na selu pored svih negativnih okolnosti, dodeliti orden za hrabrost i izdržljivost a starim osobama bez ikakvog primanja minimalnu nacionalnu penziju zbog održavanja socijalnog mira u državi u najtežim trenucima.

·         Onima koji imaju dugovanja za penzijsko i invalidsko osiguranje, koje im je svojevremeno država nametnula, ponuditi izbor: izmirenje dugova ili brisanje duga na lični zahtev. Ko izabere brisanje duga, nema radni staž za taj period. Ne sme se doći u situaciju da se ljudima oduzima imovina i zemlja zbog neizmirenog nametnutog duga od strane države.

·         Donošenje novog zakona o zadrugama i podzakonskih akata koji bi bili funkcionlni i u interesu običnog čoveka.  Podsticaj i pomoć države, jer je to ljudska potreba i očekivanje seljaka. Vreme je da država uzvrati na poverenje koje seljaci imaju u nju a ne da ih nespremne prepušta tržištu kao “svetoj kravi” u koju ne sme da se dira.

·         Uslov svih uslova je da na vlast dođe neko ko je spreman da sve ovo, i još mnogo toga što nije ušlo u ovaj tekst, sprovede u delo.


Kada smo 2011. odlučili da sa Dverima uđemo na političku scenu Srbije, javno sam pričao da je moj lični motiv ulaska u politiku da uredimo sistem u državi da ne bih morao da se bavim politikom. Iako nisam planirao da se u životu bavim politikom, shvatio sam da ću ostati bez svoje zemlje, bez svoje kuće, bez svoje dece, bez svojih snova, ako se nastavi ovaj „bezalternativni“ put u propast. Ovde više nema šta da se izgubi. Osuđeni smo na smrt ili izgnanstvo iz svoje države. Možemo samo da uspemo da sve preokrenemo i uspostavimo vlast po meri običnog čoveka. Neuspeh je samo ako ne pokušamo. U ovoj fazi ogoljene izdaje nacionalnih interesa i otvorenog kršenja Zakona i gaženja Ustava, svako neprotivljenje, ćutanje i dalja saradnja i podrška aktuelnom sistemu i režimu je ravna saradnji sa okupatorom.


Ako i vi želite sigurnost i miran život, ako želite da se bavite svojim poslom u svojoj profesiji a ne politikom, ako se slažete sa nečim od ovoga što sam izneo u ovom tekstu, pridružite nam se u ovoj borbi za oslobođenje Srbije.


 

Saša Ilijić, član Saveta za selo i poljoprivredu

(foto: Pixabay)

Podeli vest:

Napomena:

Коментари који у свом садржају буду имали говор мржње, вређање, непристојне речи, клевету, као и расну, националну или верску мржњу и нетрпељивост неће бити објављени на нашем сајту.
Уредник сајта има право избора коментара који ће бити објављени.

Ostavite komentar

Vaš komentar je uspešno poslat. Nakon pregleda administratora vaš komentar će biti odobren ukoliko je u skladu sa pravilnikom.

Biografija : Saša Ilijić