Саобраћајне незгоде и несреће које су малтене редовне, а у последње време и учестале на такозваној обилазница око Горњег Милановца, разлог су да неке ствари покушамо да поставимо на своје место и питамо надлежне.
Обилазница око Горњег Милановца део је Ибарске магистрале, државног пута првог реда број 22 Београд – Чачак – Краљево. Дужине је 5,5 километара од Невада до Бруснице, а изграђена још давних седамдесетих година прошлог века. На страну то што је по неким причама изграђена по пројекту који је био дипломски рад перспективног студента, у то време је била пун погодак. Не због тога што је тада била нужно потребна, већ зато што је своју оправданост показала у годинама које су следиле.
Међутим, проблем је што ни тада није била у потпуности довршена. Тада су постојале три званичне приступнице које нису урађене по пропису, а данас их има барем још толико и све представљају црне тачке ове деонице.
У међувремену и град се ширио. Са обе стране обилазнице сада имамо велики број приватних домаћинстава, бензинских пумпи, тржних центара, продавница, привредних и угоститељских објеката, спортских терена и објеката и паралелних и споредних путева. На жалост, очигледно је да је све рађено неплански и без јасне идеје. Дошли смо у ситуацију да обилазница више не обилази град већ га дели на два дела. То не треба сматрати неком катастрофом и нерешивим проблемом. Једно од решење имамо у суседном Чачку и тамо обилазница одавно то више није.
Ову саобраћајницу треба једноставно „присвојити“, прогласити је делом локалне путне инфраструктуре. Јер она то и јесте, поготову након изградње дела аутопута Милош Велики, а тек ће бити изражено када се заврше сви планирани коридори у овом делу државе, па и наша приступна саобраћајница. То подразумева и да локална самоуправа преузме све надлежности по питању уређења и регулисања саобраћаја на њој.
Зашто не би наше раскрснице биле регулисане семафорима као на обилазници око Чачка, или још боље кружним токовима као у Прељини? Зашто немамо тротоаре, пешачке и бициклистичке стазе? Зашто немамо лежеће полицајце и пешачке прелазе као на истој магистрали у Прељини, Љигу, Ћелијама и Степојевцу?
Агенција за безбедност саобраћаја је 2016. године издала „Приручник за унапређење безбедности путева са предлогом мера и могућностима локалног управљача пута и земљишта за смањење утицаја пута и путне околине на настанак саобраћајних незгода“. Између осталог у овом приручнику је дато и шта све треба да има оваква савремена саобраћајница. Па се набрајају: сабирне саобраћајнице, денивелисана укрштења, додатне саобраћајне траке, централна острва у склопу пешачких прелаза, проширења за привремено склањање спорих возила, тротоари и пешачке стазе, бициклистичке стазе и траке, пешачке пасареле, траке за отресање блата са пољопривредних машина…
Обзиром да се ради о мерама које подразумевају веће грађевинске радове, а посебно на деоници која је још увек део државног пута то би требало да уради ЈП „Путеви Србије“ . Међутим, пошто из тог предузећа кажу да могу и хоће да ураде све што локална самоуправа предложи и тражи, логичан је закључак где је запело и ко кочи.
Да ли се ради о нестручности, нераду или бахатости локалне самоуправе, почев од Председника општине и његовог надлежног помоћника, па до Начелника Општинске управе и људи који треба да се у тој управи баве овим пословима? А можда они једноставно не смеју да предложе и покрену било шта ако им није наређено одозго? Лако је писати пројекте за предприступне и сличне фондове и извршавати наређења претпостављених. Због тога их питамо, а и све суграђне: где је ту самоиницијатива, где је предузимљивост за интересе шире популације локалног становништва?
Медијски тим
ОО Двери Горњи Милановац