Таман кад човек помисли да су међунационални односи у Пријепољу релаксирани и да је, у тешким временима, комшијска солидарност достигла највиши ниво, однекуд се појави Бошњачко национално вијеће (БНВ) са својим фикс идејама и све поквари. Као да нам свима није било довољно стреса у ове две године, због болести која је однела многе нама драге особе, него сад треба да стрепимо и од нарушавања складног међунационалног суживота и свега што може да проистекне из тога.
У години кад манастир Милешева обележава 800. годишњицу свог постојања, БНВ предлаже да реконструисани мост понесе име човека који је рушио и палио овај манастир. Провокација је блага реч да опише поруку коју овим чином БНВ шаље српском народу. Ово је класично „гурање прста у око“. Како треба Срби да протумаче овај поступак? Да ли као жал за прошлим или визију будућих времена?
Никако нам није јасно, чему ова иницијатива и зашто БНВ инсистира на њој кад зна да је, у самој најави, овај потез на друштвеним мрежама већ изазвао проблеме и прети да „пусти духа из боце“? Какве везе има Фатих са Бошњацима у Пријепољу, па су неки њихови представници изнели овакав предлог? Да није и он био Бошњак, или се, можда, родио овде, на обали Лима?
Крајње је време да господа из БНВ објасне јавности шта је њихова улога у овом друштву и држави. Да ли се њихова организација бави побољшањем статуса Бошњака у Србији, као сви национални савети мањина, или заступа интересе Турске, присваја тековине и „достигнућа“ Отоманске империје или, можда, пропагира неоосманизам?
Оригиналне историјске чињенице су непобитне, а фалсификати се лако препознају, без обзира колико је труда у њих уложено. Наиме, некада давно, мост је направљен од дрвета и служио је за потребе окупаторске фатихове војске, а касније је, на приближној локацији, од камена и бетона, обнављан у време владавине Краља Александра и Јосипа Броза Тита и нико не тражи да се мост назове по њима.
По логици, којом се води предлагач ове иницијативе, и Техничка школа би могла да добије име Франца Јозефа, јер је ова зграда направљена као касарна аустроугарске војске. И тако би могло у недоглед или, бар, док се променом назива свих битних културно-историјских споменика и архитектонских објеката не стекне утисак да Срби, овде, нису никад ни постојали, нити какав траг оставили.
Веома је симтоматичино што се локална власт не оглашава по овом питању. Такође, све странке и сви одборници пријепољског парламента ћуте. Ако слободарско Пријепоље, у време прославе дана општине, дозволи да му се један мост назове по окупатору биће то својеврстан преседан, али и вечна срамота за све оне који су у томе учествовали. Власт ће, ако дозволи ову срамоту, потпуно изгубити легитимитет да представља било кога, а посебно српски народ.
Мостови би, ваљда, требало да спајају људе а не да их раздвајају. Размислите о томе.
Видео прилог можете погледати овде: