Odazvala sam se pozivu dverjana iz Merošine da obiđem ovu divnu opštinu, jedinu na svetu koja ima oblačinsku višnju. Ono po čemu se ne razlikuje od ostalih mesta u Srbiji jeste da ima divne ljude i korumpiranu vlast.
Domaćin, predsednik OO Dveri Merošina je bio savestan, obavestio je nadležne o mom dolasku i našim planiranim aktivnostima. Neposredno pred moj dolazak je javljeno da je zabranjen skup Dveri u parku ispred opštinske zgrade. Preduzimljivi čelnici opštine doduše nisu imali ni hrabrosti ni časti da nam to saopšte pismenim putem, baš kao što su i obavešteni s naše strane, već nezvanično, usmeno, da ne kažem stidljivo, bez traga i bez svedoka.
Domaćin me dočekuje uz izvinjenje zbog zabrane skupa. Kad sam čula da je Merošina, koja ima oko 12.000 stanovnika samo za poslednjih godinu dana izgubila 1610 stanovnika, da nema seoske zadruge, da je hladnjača upropaštena a naspram nje se gradi nova, bilo mi je jasno zašto se lokalna vlast plaši Dveri. Razumem ih, imaju šta da kriju i čega da se stide.
Okupili smo se ipak ispred Doma zdravlja gde sam mogla da čujem da već godinama nema ginekologa, interniste, kardiologa… Trudnice su čak i pred sam porođaj prinuđene da čekaju kombi, koji ih sa bolesnicima koji boluju od najrazličitijih oboljenja, prevoze do Doljevca gde im se pruža potrebna zdravstvena usluga i kontroliše zdravlje bebe. Savesne buduće majke su prinuđene da se svakodnevno maltretiraju i u toj neudobnoj vožnji rizikuju svoje i bebino zdravlje, kako bi obavile rutinske kontrole, neophodne u toj fazi trudnoće.
Podsetila sam prisutne žene da je ministarka Dejanović- Đukić najavila da će i opštine koje imaju manje od 20.000 stanovnika dobiti ginekologa u svojim Domovima zdravlja i da treba iskoristiti tu priliku i da ću je podsetiti na obećanje. U međuvremenu nam se priključilo nekoliko znatiželjnika, SNS i SPS kadrova, od kojih me jedan obaveštava (citat sa autentičnim greškama u izgovoru): „Doveđen je pre 15 dana ginekolog.“ Saznala sam naknadno da je nedavno zaista došao ginekolog u Dom zdravlja Merošina, ali da nema pečat RFZO-a, ne može da prepiše terapiju. Svima je poznata mangupska dosetka: „Nisam ginekolog, ali…“ U slučaju Merošine ima ko da pogleda, ali nema čime da leči! Saznali smo i da je lekarima dozvoljeno da po jednom pacijentu mogu tokom jedne godine da prepišu lekove u ukupnoj vrednosti do maksimalno 300€!?
Druga tema bila je odnos zaposlenih u Centru za socijalni rad i ugrožavanje bezbednosti korisnika. Upoznata sam sa konkretnim slučajem da je veoma mlada žena sa bebom prinuđena da viđa bivšeg supruga, nasilnika i trpi njegove fizičke i verbalne napade, a da pri tom ni policajac ni osoblje Centra ne reaguju, uprkos tragedijama koje je Srbija doživela upravo u ovim institucijama. Ponavlja se jeziva praksa da niko ni za šta nije odgovoran, niti ima nameru da preuzme odgovornost.
Upoznala sam i devojčicu koja je đak generacije u turističkoj školi, pobednik na takmičenju iz stručnih predmeta, jedina iz opštine koja nije nagrađena. Kriterijum nije bio uspeh, već partijska podobnost roditelja. Devojčica je hrabra i odvažna, nije propustila priliku da od predsednice opštine zatraži objašnjenje za takvu sramotu. Predsednica je kratko rekla: „Drugi put“. Ista ona predsednica, koja se tokom poslednje izborne kampanje na izbornom mestu fotografisala sa članovima proširenog sastava izborne komisije, podsmevajući se dverjanima: „ Ja idem tamo gde mogu da kupim! Ko je tebi kriv što vi nemate pare da kupite.“ Deo njene slavne biografije dostavljamo u prilogu. Loša vest za predsednicu opštine Merošina- Dveri ne trguju obrazom, a ni novcem građana.
Šta sam još mogla da vidim obilazeći opštinu? Divne ljude koji rade svoj posao najbolje što mogu, spremne da menjaju stanje na bolje. Odvezli smo se do nekadašnje hladnjače, ruinirane, bez razloga zapuštene u ovom kraju prebogatom voćem i povrćem. Samo oblačinska višnja je dovoljan razlog za njeno postojanje i rad. Za najkvalitetnije bečke torte, na primer, koristi se isključivo oblačinska višnja, jedinstvena u svetu. Preko puta napuštene hladnjače, gradi se novi objekat iste namene. Meštani nagađaju da je to investicija ministra Krkobabića, nisam se upuštala u proveru istinitosti ovih nagađanja. Za sada.
Na putu do Oblačine zastajemo kod škole. Sramota na javnoj izložbi! Deca u oblačinskoj školi nemaju rešeno pitanje pijaće vode, ali je važno da se zamene prozori… Sasvim novi i funkcionalni prozori, folija na njima još stoji kao dokaz da nije prošlo mnogo vremena od promene stolarije. Renovira se i krov, ali tako što se na stare, već trule drvene nosače zakivaju nove daske.
Bacanje novca na sve strane. A vode za decu nema. A ovo pitanje bi moglo da se reši, jer je odavno sagrađena brana i pregrađena Krajkovačka reka, koja se ulivala u Oblačinsko jezero. Novostvoreno veštačko, Krajkovačko jezero trebalo je da snabdeva opštinu pijaćom vodom, ali je nekom naknadnom mudrošću, kada je brana već sagrađena, zaključeno da se ne isplati investirati u vodovod, jer Merošina ima samo 12.000 stanovnika.
Bojim se da pomislim šta je zadnja namera ovog režima, ako se zna da je Vučić nedavno izjavio da Kosovo i Metohija nije srpsko, ali zato Niš jeste. Ako se zna da auto- put za Drač treba da počinje u Merošini!? Da li to neko razgraničava jug Srbije i zatire srpski živalj na jugu, kako je i obećao stranim nalogodavcima?
Da li zato gore šume, a niko ih ne gasi? Naime, obilazeći staru crkvu, posvećenu Svetom Nikolaju, nailazimo na požar. Vatrogasci nose vodu na brdo u mehovima, kao da ga gase kafenom kašičicom. Ponudili smo pomoć, ali rekoše nam da je beskorisno, da nema efekta. Nemoćno gledamo u vatru koja se širi i prekriva brdo iznad sela. Sveštenik je obećao da će doći da nam pokaže crkvu, ali je iz nekog razloga bio sprečen da dođe. Uviđajan čovek, ostavio je otključanu crkvu. Objekat je pod zaštitom UNESKO-a, a fotografije crkve same za sebe najbolje oslikavaju odnos države prema ovom blagu.
Spuštamo se zatim do samog Oblačinskog jezera, odakle se bolje vidi kako gori šuma. Radi se o rezervati lovišta u vlasništvu Srbijašuma. Objašnjavaju mi da su avioni koji mogu da zahvate vodu – kanaderi, prodati Grcima dok je Šutanovac bio ministar vojni.
Oblačinsko jezero, neiskorišten turistički dragulj, gradnjom neupotrebljene krajkovačke brane je pretvoreno u baru. Nedaleko od njega u žabokrečini i rastinju nekadašnji olimpijski bazen. I na samom kraju našeg obilaska – famozna krajkovačka brana. Beton neumoljivo stoji kao spomenik ljudskoj gluposti, nemaru i lopovluku.
Bila bih nepoštena da ne spomenem da mi gostoprimstvo nisu priredili samo prijatelji iz Dveri. Nikako ne mogu da zanemarim i celodnevnu pratnju i prismotru koju su nam priredili lokalni naprednjačko-dačićevski kadrovi. „Nezainteresovano“ sunčanje jednog pripadnika bezbednosnih snaga na krajkovačkom jezeru je najkomičniji trenutak koji smo doživeli, ako izuzmemo automobil koji je „neupadljivo“ za nama vozio kroz merošinske atare. Ni sada ne mogu da se odlučim da li je akcija tog dana više podsećala na radnju filma „Profesionalac“ ili „Balkanski špijun“
Nažalost, tragikomično ponašanje vlasti u Merošini nije ni najmanje bezazleno. Dveri smatraju da je ključ rešenja u brizi o građanima, podrška rađanju, obnova postojeće hladnjače, podizanje proizvodnje. Rešenje prosto ko pasulj. Pod uslovom da narod kazni nesposobnu i nedomaćinsku vlast u Merošini, koja nema viziju i nema dobru nameru.
Marija Janjušević, narodni poslanik Dveri
