Autorski tekstovi

Obeležavanje međunarodnog dana osoba sa invaliditetom ili lična promocija i korist?

Obeležavanje međunarodnog dana osoba sa invaliditetom ili lična promocija i korist?

Osoba koja je, na primer, u kolicima i živi u stanu, kod nas, u većini slučajeva, nema čak ni mogućnost da izađe iz stana u kom živi i prošeta svojom ulicom, dok naš predsednik ima vizit kartu na Brajevom pismu.

U palati Srbije je početkom nedelje obeležen Međunarodni dan osoba sa invaliditetom, predviđeno je da te osobe mogu da kažu ono što ih muči i predlože rešenja. Da li se to ipak pretvorilo u nešto drugo? Manifestacija je organizovana pod pokroviteljstvom predsednika Srbije Aleksandra Vučića, kojeg je pri dolasku pesmom dočekao hor, angažovan valjda u čast osoba sa invaliditetom. Postavlja se dakle pitanje, da li je ovaj dan zaista bio posvećen osobama sa invaliditetom ili, kao i svaki drugi dan u Srbiji, jednoj te istoj osobi.


Zašto su pozivi za manifestaciju poslati samo određenim “za režim podobnim organizacijama", a nisu uvaženi svi aktivisti koji se svakodnevno trude da unaprede položaj OSI?  Sprečeno je prisustvo svim organizacijama koje realno predstavljaju položaj i perspektivu osoba sa invaliditetom ( razume se, pri tome nezaobilazno kritikuju režim kao najodgovorniji, ali i one organizacije koje služe režimu da održava privid kako je sve sjajno i kako su OSI poštovane i zbrinute). Zašto ljude deliti na podobne i nepodobne?


Iznad svega, manifestacija je koristila isljučivo za političku igru, za loš položaj osoba sa invaliditetom kritikovan je prethodni režim, onaj koji je nestao pre punih pet godina, čije je kadrove preuzela SNS. Teško je očekivati da nas, osobe sa invaliditetom Aleksandar Vučić pogleda u oči i preuzme jednom u životu odgovornost za nešto. Da prekine praksu da ktitikuje prethodni režim, a čini sve isto i još gore i još bezočnije od njih.


Predsednik organizacije osoba sa invaliditetom, Milan Stošić, nije mogao da otvori ovu manifestaciju bez hvalospeva predsedniku države, rekavši da je on po njegovoj proceni, „najuspešniji predsednik u istoriji srpske državnosti“! Isti taj Vučić, kao i njegova politička partija, blago rečeno, prstom nisu mrdnuli za potrebe osoba sa invaliditetom. Pitam se, da li zaista do te mer nemate obraza? Da li vam je neophodno da i na ovaj dan skupljate političke poene?


Posebno me je zgrozila njegova rečenica:“ Biti invalid i živeti nije lako, ali biti invalid i živeti u Srbiji nije tako teško“. E pa, dragi predsedniče organizacije osoba sa invaliditetom, da ste imalo upoznati sa poslom koji radite i da ga radite s ljubavlju i željom da nešto promenite, a ne iz nekih svojih ličnih pobuda, znali biste da veliki broj osoba sa invaliditetom, pored toga što prolaze prvenstveno kroz diskriminaciju jer su tretirani kao anomalija društva, veliki broj njih čak ne može da dobije prava koje im Ustav, kao najviši pravni akt, garantuje. Uvek se izgovori traže u tvrdnji da postoje „ teži slučajevi“. Ovde se po mišljenju nas, osoba sa invaliditetom koji žele da se zna istina, zaista radi o „teškom slučaju“. Zakon o zapošljavanju osoba sa invaliditetom je mrtvo slovo na papiru, jer se u praksi kao takav ne primenjuje, a licemerni odnos države prema osobama sa invaliditetom, samo dodatno pogoršava naš položaj.


U većini razvijenih zemalja gde se ovaj društveni problem smatra primarnim, a ne sporednom kao kod nas, osobe sa invaliditetom imaju mogućnost da odu gde god požele i ništa im, bez obzira na njihov problem, nije onemogućeno kao što je to u Vučićevoj Srbiji. Osoba koja je, na primer, u kolicima i živi u stanu, kod nas, u većini slučajeva, nema čak ni mogućnost da izađe iz stana u kom živi i prošeta svojom ulicom, dok naš predsednik ima vizit kartu na Brajevom pismu. To samo govori koliko dobro i predano radite vaš posao. Staze za slepe po beogradskim ulicama završavaju se banderom, jamom, ili ih neuki radnici postavljaju i raspoređuju po poločnicima kao ukrasne ploče. Uzaludne su sprdnje na račun SNS-a, javnosti nema ko da ukaže na svakodnevne probleme u osnovnom funkcionisanju, mediji ćute, građani su uglavnom opterećeni sopstvenim mukama. 


Zašto su pozivi za manifestaciju poslati samo određenim „podobnim za režim organizacijama", a ne svim, kao što je to trebalo učiniti.  Pre svega, nije dozvoljeno prisustvo svim organizacijama koje realno pričaju o situaciji (istovremeno, opravdano, kritikujući vlast  u tom polju i one organizacije koje su uz vlast). Zašto ljude deliti na podobne i nepodobne?


Pored toga, manifestacija se koristila isljučivo za političku igru, tako što se za loš položaj osoba sa invaliditetom kritikovao prethodni režim, umesto da se jednom pogledaju u oči i priznaju da su i oni krivi jer nastavljaju  da rade ono što su radili i ovi pre njih.


Postoje političke organizacije i pojedinci koji se aktivno i na pravi način bave problemima osoba sa invalititetom, ali im je teško da dobiju pažnju medija, nisu atraktivni, ne poveđavaju gledanost i tiraž. Iskreno se nadam da ćete jednom skupiti hrabrost, preuzeti odgovornost, i energiju usmeriti ka rešavanju problema koji je i više nego ozbiljan, jer kako sejete tako ćete i žnjeti.


Nemanja Mihajlović

Student Pravnog fakulteta


Podeli vest:

Biografija : Nemanja Mihajlović