Autorski tekstovi

Od Pinokija do Pinočea via (BIA?) Gebels

Od Pinokija do Pinočea via (BIA?) Gebels

Obradović, opet, na udaru

Strašno je ovo što se dešava Bošku Obradoviću, koga besomučni lažljivci u službi Klovna Bez Smisla Za Humor već godinama ne ostavljaju na miru. Ali, Boško je pravoslavni hrišćanin koji zna da je u Novom Zavetu blaženim nazvan čovek o kome lažu na pravdi Boga. Tako da Obradovića prepuštamo zaštiti Boga Pravde Kome peva naša himna, a okrećemo se, opet i opet, Klovnu Bez Smisla Za Humor u čijem „ozračju“ su, kako bi rekla bivša braća Hrvati, takve maligne „bedastoće“ postale moguće.

 


Laž plus nasilje: dobitna formula?

Aleksandar Vučić je počeo kao Pinokio, lažljivac kome se neistina odmah vidi kao Kolodijevom junaku nos – recimo, ona laž o Kinezima koji će nam, u zamenu za domaće svinjske nogice, davati „leteče automobile“. On je uvek lagao naivno i prostački, kao glumac trećerazrednog provincijskog pozorišta. Ali, pošto je shvatio da neistine, makar i beskrajno ponavljane, nisu dovoljne, rešio je, po svemu sudeći, da vlada kao čileanski diktator Pinoče.


Sada mu je cilj da ukloni opoziciju na svaki mogući način, koristeći raznolika sredstva - od besomučne propagande do ogoljenog nasilja onih koji, nadahnuti kaudiljovim TV nastupima, počinju da biju neistomišljenike, kao nedavno u Kruševcu.

 


Zašto novi stadioni?

Možda je zato u ovoj gladnoj zemlji Pinoče u pokušaju rešio da gradi ogromne stadione, da bi imao gde da smešta političke protivnike, kad zatreba.


Recimo, kad u dogovoru sa svojim partnerom u pregovorima, Hašimom Tačijem Zmijom, odluči da „napravi frku“ kako bi mogao da preda Kosovo i Metohiju, i kada mu svi mediji koje drži pod kontrolom pomognu da pokaže kako je opozicija (što da ne?) trovala beogradski vodovod, a da je Boško Obradović ljudožder koji se hrani mesom političkih protivnika (naročito protivnica). Šta? Bije žene? Nije to dovoljno za medijski nastup slugu klovnokratskog Pinočea – treba dokazati da on jede žene, kao Hanibal u filmu „Kad jaganjci utihnu“. Jer, Vučićev učitelj Gebels je lepo rekao da je jedina laž u koju će ljudi verovati ogromna laž.  

 


Načela Gebelsove propagande

Uostalom, sve ovo što se dešava oko Boška Obradovića viđeno je mnogo puta, a već pomenuti Gebels je jasno definisao načela: propagandu mora da planira i sprovodi samo jedan autoritet (pogodite, braćo Srbi, koji!); posledice propagandne akcije uzimaju se u obzir dok akcija traje (poruka Pinokija – potencijalnog Pinočea botovima: smanjićemo efekat opozicionog skupa u Beogradu, jer taj skup upozorava na obrise krvave diktature koja se sprema Srbiji ako vlast ostane u mojim rukama); ona mora da utiče na politiku i akciju neprijatelja (obrukaćemo ih tako da niko neće hteti ni da čuje njihov politički program); operativna informacija mora biti dostupna u propagandnoj kampanji (ako takve informacije nema, izmislićemo je, i naći lažne svedoke da je potvrde);  moramo izazvati zanimanje publike i učiniti da laž prenose priznati mediji (kod Pinokija – Pinočea svi mediji); bolje je koristiti crnu nego belu propagandu jer je crna uverljivija (sipajte što više verbalnih fekalija po glavi opozicionara, i to će biti pravo rijaliti uživanje za mase navinkute na „Pink“ i „Hepi“); lideri svojim ugledom treba da podržavaju propagandu (zna se ko je srbijanski Lidl Lider); mora se pažljivo tempirati (uoči protesta opozicije zbog premlaćivanja Borka Stefanovića pojavljuje se, posle dve godine ćutanja, žena kojoj je „krvavi Boško“ pretio batinama); propaganda mora biti takva da za ljude i događaje koristi karakteristične izraze i slogane (tipa „Boško ljotićevac“); mora da kod naroda stvori optimalni nivo straha (na primer, ako ne bude Vučića na vlasti, izbiće rat i biće ukinute penzije, a svi stari će umreti od gladi); propaganda mora da smanji frustracije, što bi Broz rekao, „širokih narodnih masa“ (nema veze što loše živimo, važno je da je Pinokio – Pinoče dobio nagradu Zlatni lav za mir i nanasilje, koju je ustanovio proizvođač praška za veš iz Italije). Pošto propaganda ne može odmah da promeni stav naroda, narodu treba nuditi akciju (autobus plus sendvič uz putovanje u neki grad, na kaudiljov miting).

 


Ne svemoć, nego nemoć

Ipak, propaganda nije svemoćna. Ona se troši pred osnovnim životnim činjenicama, koje kažu da je Srbija porobljena, gladna i jadna, i da će sa Klovnom Bez Smisla Za Humor na vlasti biti još porobljenija, još gladnija i još jadnija. Zato sekta Vučićevih svedoka, koja veruje u hiljadugodišnje carstvo Vučićevo u Beogradu na vodi i šire, poseže za sve besomučnijim lažima i prevarama.


Pri čemu to, naravno, nije izraz moći, nego nemoći, što se zna i iz novije istorije Srbadije.  Recimo, Slobodan Milošević je bio na vrhuncu moći kad je dopuštao da na RTSu ide opoziciona serija „Otvorena vrata“, a videlo se da je gotov kad su njegovi poslušnici uhapsili aforističara Bapsija. A Klovnu Bez Smisla Za Humor od samog početka smeta svaki satirični izazov – od karikatura u novinama do Nušićijade u Ivanjici. I to je znak nemoći maskirane u svemoć.

 


Pouke iz ovog slučaja

Sloboda mora doći. I za nju se treba boriti. Ali mirno, bez nasilja, strpljivo, tako da Klovnova agresivna nemoć postane što očitija, a njegove priče o sopstvenom hiljadugodišnjem carstvu u Srbiji i šire potpuno jadne i ništavne. Vrlo je važno shvatiti da će propagandni udarci u leđa opozicije biti sve snažniji, ali i sve prazniji, jer bedu, glad i siromaštvo nikakva propaganda ne može sakriti. Najvažnije je, međutim, spremati se za ono posle: pretvaranje Srbije u pravno uređenu državu u kojoj Pinokio koji bi da je Pinoče neće biti moguć. To će biti Srbija dijaloga, istinske trpeljivosti, prava na izbor i slobodnu reč, u kojoj niko neće ići krvav zato što drugačije misli.


Kako bi rekao Fortinbras u „Hamletu“: „Go softly on“.


 

Vladimir Dimitrijević

(foto: Zoran Jevtić)

Podeli vest:

Napomena:

Коментари који у свом садржају буду имали говор мржње, вређање, непристојне речи, клевету, као и расну, националну или верску мржњу и нетрпељивост неће бити објављени на нашем сајту.
Уредник сајта има право избора коментара који ће бити објављени.

Ostavite komentar

Vaš komentar je uspešno poslat. Nakon pregleda administratora vaš komentar će biti odobren ukoliko je u skladu sa pravilnikom.

Biografija : Vladimir Dimitrijević

Vladimir Dimitrijević rođen je 1969. godine u Čačku, gde je završio osnovnu školu i gimnaziju. Diplomirao je, sa prosekom 9,37 na grupi za Srpski jezik i književnost sa opštom književnošću Filološkog fakulteta Univerziteta u Beogradu 1994. godine (kod mentora profesora dr Novice Petkovića, sa temom o esejistici Momčila Nastasijevića), a magistrirao na Katedri za srpsku književnost 20. veka 2010. godine (kod mentora profesora dr Jovana Delića, sa temom o prvom izdanju sabranih dela Momčila Nastasijevića, njihovoj ranoj recepciji i ulozi Stanislava Vinavera i Milutina Devrnje u objavljivanju tzv. „izdanja prijatelja”: „Svetac srpskog jezika i njegovi hagiografi / Stanislav Vinaver i Milutin Devrnja kao izdavači i tumači Momčila Nastasijevića”; članovi komisije su bili prof. Dr Aleksandar Jerkov i dr Bojan Jović).


Doktorirao je 2016. godine, ca radom pod naslovom „Vladimir Vujić kao književnik, kritičar i polemičar u kontekstu književnih procesa između dva svetska rata”, pred komisijom u sastavu: prof. dr Jovan Delić (mentor), prof. dr Milan Radulović, dr Dragan Hamović.
Kao student, dobio je nagradu „Vladan Nedić”, za seminarski rad iz narodne književnosti (o hrišćanskim elementima u Kosovskom ciklusu naše epike) i drugu „Brankovu nagradu” za seminarski rad iz srpske književnosti 20. veka (o ranom stvaralaštvu Svetislava Basare).
Stalni je saradnik sedmičnika „Pečat”, u kome objavljuje, između ostalog, i književnu kritiku, kao i mesečnika „Geopolitika”, a izvesno vreme je, u toku 2011, po pozivu bio kolumnista rubrike „Levo-desno” u NIN-u. Godine 2011. bio je član žirija za nagradu „Pečat vremena” u oblasti društvenih nauka, a od 2012. godine član je žirija ove nagrade, koju dodeljuje nedeljnik „Pečat”, za književnost. Te iste godine bio je član žirija za dodelu nagrade „Nebojša M. Krstić” koju za nacionalnu publicistiku uručuje časopis „Zbilja”.


Redovan je učesnik naučnih skupova o našim pesnicima koje organizuje, povodom nagrade „Žička hrisovulja”, Narodna biblioteka u Kraljevu, pa je svoje priloge objavljivao u zbornicima o Milovanu Danojliću, Petru Pajiću, Ivanu Negrišorcu, Gojku Đogu i Ranku Jovoviću. Veliki broj ogleda objavio je u književnoj periodici i na internetu, a ogled o kritici evropocentrizma na srpskoj „književnoj desnici” izašao mu je u zborniku „Srpski kulturni obrazac u svetlu književne srpske književne kritike” koji je priredio dr Milan Radulović (Institut za književnost i umetnost, Beograd, 2015).


[Pročitajte još...]