Autorski tekstovi

Poremećeni sistem vrednosti

Poremećeni sistem vrednosti

Davno je rečeno da ljudi koji ne znaju svoju prošlost ili još gore znaju, ali ne izvlače pouke iz nje, zaslužuju da im se negativne stvari iz prošlosti ponove.

Kada je Nikola Tesla napisao molbu kraljevskoj vladi, u kojoj je naveo da želi svim ljudima da uvede po jedno sunce u kuću, a da mu vlada odobri novac za taj projekat, dobio je negativan odgovor… Razočaran, ubrzo je napustio zemlju i otišao u Ameriku. Istim povodom obratio se njihovoj administraciji. Ovdašnji Srbi su ga diskreditovali  i savetovali ih da „puste tog osobenjaka“, a kada su videli o kakvom se nenadmašnom geniju radi, Amerikanci su odgovorili – pošaljite nam još ovakvih osobenjaka, znamo šta ćemo sa njima… Na brodu antipametnih  i nedovoljno pametnih jedan vanserijski intelektualac  i genijalac se proglašava ludim.


Za vreme albanske golgote srpske vojske, među zarobljenim vojnicima nalazio se i Mile Budak, koji će nakon stvaranja takozvane NDH, postati njen ministar inostranih poslova. Poslednji zalogaj hleba Srbi su delili sa njim. U znak „zahvalnosti“, pomogao je Anti Paveliću da tokom drugog svetskog rata sprovede ideju da se -  trećina Srba pobije, trećina protera, a trećina pokatoliči.


Čovek, koji je 1914. godine uzviknuo krilaticu „Srbe na vrbe“, voljom pobedničkog  Beograda postavljen je za prvog bana Dravske banovine. Na hiljade austrougarskih oficira – Slovenaca i Hrvata, koji su se u velikom ratu borili protiv Srba, po oslobođenju dobili su jedan čin više. Sa druge strane, Solunci, junaci sa Cera  i Kajmakčalana su prosili ulicama.


U državi, u kojoj se duhovno blato  i talog, tretira kao zlato, a duhovno zlato kao blato, logična posledica je da liferanti, prevaranti, zabušanti i slični, koji su se bogatili na tuđoj muci  i nesrećim (današnjim rečnikom - tajkuni), vode glavnu reč u državi, a oni najbolji koje je Srbija imala budu na dnu, ostavljeni i zaboravljeni od svih…


 

Da li se danas nešto promenilo...

Naravno da nije. I dalje se duhovno blato i talog, tretira kao zlato, a duhovno zlato kao blato. Zbog toga je  logično, da se od časnih moralnih gromada prave kriminalci, a od kriminalaca heroji. Pišem logično, zato što je u poremećenom sistemu vrednosti, normalno nenormalno, a abnormalno normalno.


U poremećenom pravnom sistemu, kada se izrekne oslobađajuća presuda Gotovini, Oriću, Haradinaju i sličnima, tragično je, ali nažalost, logično i očekivano da jedan častan i pošten oficir, poput generala Ratka Mladića, posebno zato što je Srbin - bude osuđen. Čak je i haški tužilac Serž Bramerc naveo da je tužilaštvo obezbedilo dovoljno dokaza protiv Orića, Gotovine i Haradinaja, ali ih je sud oslobodio.


Nekadašnji predsednik tribunala Fausto Pokar, član apelacionog veća suda koje je odlučivalo o žalbi na prvostepenu presudu „hrvatskoj trojci“ (Gotovina, Čermak i Markač), u svom izdvojenom mišljenju naveo da je pravnosnažna osuđujuća presuda „protivna svakom osećaju za pravdu“.


Opšte poznata je činjenica, da su pripadnici hrvatske paravojske pored ubistva oko 2000 Srba (od toga najviše civila), izvršili i najveći zločin etničkog čišćenja posle drugog svetskog rata. Sa druge strane, vojno i političko rukovodstvo Srbije i SR Jugoslavije osuđeno je na višedecenijske kazne, između ostalog i zbog zločina etničkog čišćenja albanskog stanovništva...


 

Srebrenica - Zločin uzrok i zločin posledica

Jedno od boljih svedočanstava o raznim negativnim stvarima unutar partizanskog pokreta i komunističke partije dao je Milovan Đilas (bio je jedan od kreatora crnogorske nacije, učestvovao u zločinima za vreme tzv. „levih skretanja“). Bio je fanatičan „vernik“ nove „komunističke vere“, a kasnije njen najistaknutiji otpadnik.


Pedesetih godina počeo je da piše o „eroziji partizanskog morala“ i izneverenoj revoluciji... Pri kraju života priznao je da crnogorska nacija ne postoji, da je veštački projekat, te da on to najbolje zna, jer je u njegovom stvaranju učestvovao.


Još pametniju rečenicu izrekao je njegov otac, koji je tvrdio: „Ako Crnogorci nisu Srbi, onda Srba nema.“ Tako su pravu sliku o Naseru Oriću predočili ne samo Srbi koji su sticajem okolnosti izbegli njegov nož i kuršum - nego i njegovi saborci. Dva najistaknutija su Hakija Meholjić i Ibran Mustafić.


Ibran Mustafić, jedan od osnivača SDA, a za vreme rata predsednik izvršnog odbora SO Srebrenice, u nizu intervjua naveo je da je Orić ratni zločinac, te da bi mu on izrekao kaznu od 20 godina za zločine prema Srbima, a za zločine nad Muslimanima čak 20.000 godina. Zatim, da je „jedna jajara“ i profiter, koja umesto da ostane i brani muslimanski narod u Srebrenici, beži  i ostavlja narod na cedilu, kako 1993., tako i 1995. godine (kada je pobegao helikopterom).


Za vreme rata ubijao je sve one muslimane koji su se konfrontirali njemu i njegovoj bandi, a uz to, silovao je neke muslimanke... Posle rata napisao je knjigu „Planirani haos“, u kojoj navodi da su se Alija Izetbegović i Bil Klinton dogovorili o potrebi jednog većeg zločina, kako bi se opravdala intervencija NATO pakta. Time bi svet dobio predstavu o narodu žrtvi i narodu dželatu...


Elem, Mustafiću je više puta prećeno da prestane sa navedenim, da bi na kraju bio i žrtva fizičkog napada.


Hakija Meholjić, tokom rata komandir policije u Srebrenici, Orića takođe predstavlja kao običnog kriminalca i ratnog profitera.


Veliki deo humanitarne pomoći koja je bila namenjena muslimanima, Orić je zloupotrebio za sebe i svoje ljude. Pored toga što iznosi dokaze o švercu nafte i ostalog, optužuje ga i da je sa predsednikom opštine Srebrenica, još na početku rata, iz fabrike „Prvi mart“ uzeo oko 28 kilograma zlata.


Na kraju, tvrdi da je odgovoran i za oko 20 ubistava u Srebrenici (žrtve su muslimani), a za pojedina navodi i dokaze o umešanosti Orića i njegovih ljudi, ali i dalje nema nijedne podignute optužnice. Na kraju, treba istaći da se o brojnim njegovim kriminalnim aktivnostima govori i u izveštaju AID-a (dosije ''Guber''), muslimanske tajne službe.


** „Mladić je kriv za zločine u Srebrenici“, Orićeve su reći upužene Veselinu Šljivančaninu u pritvoru haškog tribunala. Šljivančanin je rekao da treba pogledati i drugu stranu medalje...:  „Mora se Nasere, govoriti i o zločinima u Kravici i Skelanima“... A zatim sledi sramna i licemerna konstatacija bivšeg Miloševićevog telohranitelja: „Slažem se, ali bili smo opkoljeni, pa smo bili primorani da otimamo hranu da bi preživeli“ („Branio sam istinu“, Veselin Šljivančanin, str. 112).


To je tačno u istoj meri kao i „činjenica“ da su ustaše leta 1941. godine u hercegovačkom selu Prebilovci poklale skoro celo selo, uglavnom civile, uključujući i decu iz škole, zato što im je od ljudi iz sela pretila opasnost, „posebno“ od civila... Masakriranje srpskih žena, dece i staraca u Skelanima, Kravicama i nizu drugih sela u okolini Srebrenice, razumljivo je za muslimanskog ratnog komandanta, zato što nastavlja da ide putem koji su trasirali njegovi uzori iz drugog svetskog rata – Miroslav Majstorović Filipović, zvani fra Sotona (radilo se o katoličkom svešteniku, koji je inače imao srpsko poreklo. Jedan od komandanata Jasenovca i zloglasnih koljača, za koga čak postoje podaci da je u kabanici odlazio u jasenovački logor, noseći crevo, kojim bi nakon ritualnog klanja žrtve, bukvalno pio njenu krv), Andrija Artuković (rođeni pravoslavac, imao je prezime Kovačić, a sa 7 godina prešao u katoličanstvo. Za vreme rata ministar unutrašnjih poslova NDH), Juraj Francetić, zvani Jure – komandant crne legije.


Naravno, ne treba zaboraviti ni sve one muslimanske koljače iz drugog svetskog rata, muslimanske ustaše... Uostalom, na početku rata vlada NDH je sve muslimane u toj novoj kvislinškoj državi, proglasila „cvetom hrvatstva“. Naravno, bilo je i ne malo časnih i poštenih mulimana, kao što kaže Sikter efendija – Halil Barbarić, jedan od glavnih junaka iz knjige nož: „...Krv je krv i ona ne zavisi od kape koju nosimo, niti od Boga kome se molimo“... Na svim stranama, uvek i svuda, postoji prva i osnovna podela na dobre i loše ljude, poštene i nepoštene... 


„Tvrdnja“, da su morali napadati i ubijati srpsku nejač, zbog hrane, toliko je monstruozna i cinična – čini mi se kao da čitam reči nekog ustaškog koljača iz Prebilovaca na jednom od posleratnih suđenja, koje bi izgledale otprilike ovako: Morali smo ne samo da ubijamo decu u prebilovačkoj školi, nego i da im vadimo creva... Morali smo, shvatite. To je bio jedini način, tako mi Alaha, da se odbranimo od srbo-četnika jer je najveća opasnost pretila od dece, su na čelu sa učiteljicom.


*** Srebrenica je devedesetih bila zaštićena enklava UN-a – UNPROFOR-a. U nju nisu smele ulaziti srpske snage, ali ni muslimanske snage nisu smele ulaziti u srpska sela. Ipak, od kada je muslimanski kriminalac Ramiz Delalić Ćelo, pucao u srpskog svata u Sarajevu (tom prilikom je ubijen Nikola Gardović), muslimanske paravojne formacije pod komandom Nasera Orića su planski vršile upad u srpska sela u srebreničkoj okolini, ubijajući pri tom sve živo na šta su nailazili (često i pse i stoku). Žrtve, koje bi skončale od metka, imale su sreću... Uglavnom je smrt bila posledica klanja noževima, sekirama, a korišćeni su i maljevi, budaci i sl. U brojnim selima počinjeno je na stotine ubistava. Taj broj je oko 3.450 žrtava, do danas utvrđenih.


U redovima vojske Republike Srpske često su bili ljudi čija su braća, sestre, očevi, majke bili ubijeni u pomenutim krvavim pohodima. Ipak, kada je vojska ušla u Srebrenicu jula 1995. godine, sa jedne strane je odbranjena čast srpskog oružja i srpskog vojnka. Nije ubijeno ni jedno muslimansko dete i ni jedna žena. Autobusima su evakuisani na određene lokacije. Ipak, sa druge strane niko ne može da spori, da su se nakon oslobođenja Srebrenice desili određeni ratni zločini, ali oni, ne mogu imati obeležje genocida, jer se radilo o zločinima streljanja ratnih zarobljenika.


Na pitanje da li je u Srebrenici bilo genocida, neko će reći – stvar je kristalno jasna, međunarodni sud pravde u Hagu, doneo je deklaratornu presudu u kojoj se konstatuje da je u zaštićenoj enklavi UN-a počinjen genocid, a postoje i brojne kondemnatorne presude kojima su neki istaknuti srpski oficiri osuđeni za genocid. Međutim... Isti sud je uzročnika zločina iz jula 1995. godine, oslobodio svake krivice. Orić je prvostepeo dobio 2 godine zatvora, drugostepeno veće ga je oslobodilo – sa obrazloženjem da je zločina nad Srbima bilo, ali nema dokaza da ih je naredio on. Sa druge strane, generala Mladića su osudili za genocid na doživotnu kaznu zatvora, a ne postoji ni jedno njegovo naređenje ne za krivično delo genocida, nego ni za jedno jedino streljanje. Jedna od retkih stvari koja je lošija od nepravde jeste selektivna pravda. Ovo je klasičan primer.


Strani faktor, naravno i ovom prilikom imao je učešća... S tim u vezi treba posmatrati ulogu desetog diverzantskog odreda VRS... Naime, navedena formacija, je prema pisanju nekih ljudi (među njima i Jugoslav Petrušić) osnovao uz logistiku stranih službi Fikret Muslimović, šef muslimanske obaveštajne službe u Bosni. Takođe, evidentno je i subverzivno delovanje francuske obaveštajne službe (čiji je Petrušić bio pripadnik). Prema ratnom rasporedu VRS, ovaj odred na dan zauzimanja Srebrenice, uopšte tu nije trebalo da bude, a evidentno je da su neki njegovi pripadnici učestvovali u streljanju zarobljenika, da bi se povećao broj likvidiranih muslimana  – najverovatnije po zadatku, kao plaćenici (Dražen Erdemović, Stanko Savanović, Zijad Žigić...).


O učešću stranog faktora, dosta su govorili već pomenuti Hakija Meholjić i Ibran Mustafić. Mustafić je u svojoj knjizi i više puta u javnosti isticao da je dolazak Klintona u Srebrenicu da se pokloni žrtvama, vraćanje ubice na mesto zločina. Meholjić u dokumentarnom filmu „Srebrenica – izdani grad“, takođe, potencira na odgovornosti Orića i posebno političkog vrha na čelu sa Izetbegovićem, za predaju grada i zločin koji je sledio.    


Tačka neslaganja je i broj ubijenih, kao i sam čin smrti. 28. Muslimanska divizija je krenula u proboj obruča koji je VRS napravila oko Srebrenice. U koloni je bilo između 12.000 i 15.000 ljudi. Trećina vojnici, dve trećine civili. Dosta civila je bilo naoružano, neki i lovačkim oružjem, a naoružani civil se prema međunarodnom ratnom pravu izjednačava sa vojnikom. Postoje razne verzije koliko je ljudi izginulo u proboju od oko 2.500 ljudi do preko 3.000. Iz muslimanskih izvora saznajemo (Ibran Mustafić) da je bilo pojedinačnih i grupnih samoubistava. Takođe, u međumuslimanskim obračunima, za vreme proboja izginula je najmanje između 500-1.000 vojnika i civila. Pominju se spiskovi muslimana koji nikako nisu smeli da prežive, jer su verovatno bili svedoci raznih kriminalnih radnji, a navodi se i da je iz Srebrenice izneto oko 10.000.000 maraka.


Gospodin Milivoje Ivanišević, iznosi egzaktne podatke o tome, koliko je ljudi živo – a nalazi se na spisku streljanih. Zatim, na spisku se nalaze i oni koji su umrli za vreme rata, umrli od posledica ranjavanja, ubijeni od strane muslimana, ubijeni od strane Srba, ali u drugim delovima BIH, a naravno najveći broj čine oni koji su poginuli u frontalnoj borbi, prilikom proboja iz obruča.


Dejan Maning, patolog haškog tribunala je od završetka rata do 2001. godine otkopao oko 2.000 ljudi i ustanovio uzroke smrti. Indikativno je da se svake godine, sve više povećava broj ubijenih...


Na kraju, pomenuo bih generala Vinka Pandurevića, koga je haški tribunal osudio na pravnosnažnu kaznu od 13 godina zatvora za pomaganje i podršku ubistvima i progonima i kršenje običaja rata, iako je presudom ustanovljeno, da je samo zahvaljujući njemu spaseno oko 5.000 ljudi iz muslimanske kolone koja je krenula ka Tuzli, a taj deo kolone bio je usmeren direktno prema zvorničkoj brigadi VRS kojom je on komandovao.


Naime, muslimanski komandant je uspostavio vezu sa Pandurevićem i zamolio ga da propusti kolonu ka Tuzli. Pristao je, ali pod uslovom, da Muslimani polože oružje. Ovi su to odbili. Ipak, srpski general je dopustio muslimanima da prođu ka Tuzli, pod punom ratnom opremom, o čemu postoje dokazi u tribunalu (transkipt razgovora). Znači on je više ljudi spasao, nego što je Orić direktno i indirektno pobio, ali je opet osuđen.     



Radomir Živković, pravnik

GO Dveri Kragujevac


Podeli vest:

Biografija : Radomir Živković