Autorski tekstovi

Radomir Živković: Dvostruki aršini

Radomir Živković: Dvostruki aršini

Otvarajući rokovnik, otprilike na središnjim stranama, sasvim slučajno sam naišao na tekst istoimenog naslova, koji sam napisao pre nekoliko godina. Tema, je međutim, bila dijametralno suprotna, ali je suština, koja se sastoji u postojanju dvostrukih standarda, potpuno ista.

Elem, u navedenom tekstu, dotakao sam se nekih slučajeva streljanja partizanskih boraca i civila, po naređenju njihovih komandanata. Sredstvo je imalo dvojak cilj - zastrašujući primer za ostale partizane, sa jedne, i podizanje ugleda partizanskog pokreta u širokim narodnim masama, sa druge strane. Brojni su primeri i dokazi za navedene postupke, ali ovom prilikom navešću 2 primera.


Mi u istočnoj Hercegovini streljali smo zbog jednog medaljona, uzetog od plena jednog petokolonaša,najboljeg borca iz Grahovskog bataljona, Boška Milova Krivokapića. Streljali smo nekoliko seljaka radi sitnih krađa, pa nam neće biti teško da streljamo i članove partije za najmanju grešku u tom pogledu“.


Navedeni citat je iz knjige „Partizanska obaveštajna služba“, autora S. Odića i Slavka Komarice (1. deo, str. 142, izveštaj štaba za Hercegovinu).


Jovan Jovo Kapičić, partizanski general, jedan od šefova OZNE za Beograd pred kraj rata, jedan od organizatora akcije hapšenja generala Draže Mihailovića i zloglasni šef Golog Otoka, u knjizi „Goli otoci Jova Kapičića“, pominje jednu sličnu situaciju...


Dva partizanska mladića, nakon oslobođenja jednog mesta u Bosni od ustaša, iz neke ustaške radnje su uzela kačkete... Po naređenju Vrhovnog štaba NOP-a, streljani su po kratkom postupku. Naređenje je prosledio naš Kragujevčanin Mijalko Todorović „Plavi“.


Isti oni koji su za vreme rata naređivali pomenute i slične egzekucije, posle rata su otimali dedinjske vile, a njihove dojučerašnje vlasnike najčešće ubijali ili slali na dugogodišnje robije, proglašavajući ih kulacima, buržujima i domaćim izdajnicima.


Koliko su komunistički funkcioneri odgovarali za protivpravno ubijanje i otimanje u Jugoslaviji u toku i posle drugog svetskog rata, toliko su odgovarali i Ramuš Haradinaj, Hašim Tači, Naser Orić, Ante Gotovina i slični za zločine nad Srbima za vreme ratova devedesetih. Ali, SFRJ je bila jednopartijska, autokratska država, u kojoj je sve, pa i sudstvo, bilo u znaku „diktature proletarijata“.


Jedan čovek je osamdesetih godina, čak osuđen zato što je rekao da je Tito umro, a u obrazloženju presude piše da „...drug maršal nije umro, nego je samo privremeno sprečen da obavlja dužnost“.


Sa druge strane, Međunarodni tribunal u Hagu, formiran je od strane Saveta bezbednosti UN, kao ad hoc (privremena) institucija, usvajanjem rezolucije maja 1993. godine. Često se u javnosti pominje da je haški tribunal nelegalan, što je u skladu sa istinom.


Naime, za osnivanje haškog tribunala nije postojao nikakav osnov u povelji UN. Savet bezbednosti se prilikom donošenja odluke o osnivanju tribunala pozvao na dva pravna osnova: na član 29 i glavu 7 povelje UN.


Prema prvom, Savet bezbednosti ima pravo da osniva svoja pomoćna tela radi lakšeg, bržeg i efikasnijeg obavljanja svojih delatnosti, dok je prema drugom ovlašćen da kao najvažniji organ UN usvaja obavezujuće i prinudne mere za zaštitu i očuvanje međunarodnog mira i bezbednosti.


Sa druge strane nijedna odredba povelje UN ne govori o neprikosnovenoj nadležnosti SB za stvaranje međunarodnih a pogotovo ne krivičnih sudova. Dakle, jedan krivični sud ne može imati karakter pomoćnog tela Saveta bezbednosti, jer se navedena tela ne mogu formirati za poslove za koje ni Savet bezbednosti nije nadležan.


Takođe, SB je i svoju odluku o formiranju Tribunala u Hagu obrazložio teleološkim (ekstenzivnim-širim) tumačenjem svojih ovlašćenja iz glave 7.


Naravno, nije ovo prvi put da je Savet bezbednosti, instrumentalizovan od centara moći (prvenstveno Vašingtona i CIA) prekršio načelo suverene jednakosti članica UN i princip pravne predvidljivosti u međunarodnim odnosima. Navešću samo primer Vijetnama, Libije, Iraka...


Shodno izreci našeg pravnika Valtazara Bogišića (koji je izradio čuveni Opšti imovinski zakonik u Crnoj Gori) – „što se grbo rodi, vreme ne ispravi“ (inače ova izreka ima svoje poreklo u rimskom pravu, iz koga potiče pravilo da što je od početka nevaljano, ne može protekom vremena postati valjano), vreme nije uspelo da popravi greške napravljene u korenu.


Presude su, najvećim delom primer selektivne pravde i na njima se uglavnom vidi „potpis“ pomenutih centara moći...


Ukupan broj optuženih pred haškim sudom bio je 161, od toga su Srbi činili preko 50%. Pravnosnažno su od Srba oslobođeni samo Milan Milutinović (predsednik Srbije), Miroslav Radić (jedan od komandanata JNA iz „vukovarske trojke“) i Momčilo Perišić (nekadašnji načelnik generalštaba VJ).


Prvostepeno su oslobođeni Jovica Stanišić (šef DB-a do 1998. godine) i Franko Simatović Frenki (Stanišićev zamenik), ali je apelaciono veće suda presudu ukinulo i suđenje vratilo na početak.


Prvostepeno je oslobođen i Vojislav Šešelj. Osim toga, u 14 slučajeva optužnica je povučena, tako da je ukupan broj osuđenih Srba u Hagu 64, s tim što je 9 Srba koji su bili na haškim optužnicama, prosleđeno na suđenje sudu BiH.


Bilo je Srba koji su skončali pre nego što je počelo suđenje ili za vreme suđenja, a pre donošenja presude. To su:


 1. Slavko Dokmanović - ratni gradonačelnik Vukovara (obesio se u pritvorskoj ćeliji u Hagu).

2. Goran Borovnica - proglašen mrtvim.

3. Simo Drljača - komandir policije u Prijedoru i član kriznog štaba za odbranu Prijedora (ubili ga pripadnici britanskog kontingenta SFOR dok je išao na pecanje).

4. Đorđe Đukić - umro na VMA

5. Dragan Gagović - ubijen tokom hapšenja.

6. Janko Janjić - samoubistvo tokom hapšenja.

7. Nikica Janjić

8. Milan Kovačević - umro u Hagu

9. Slobodan Miljković, zvani „Miljko“ - ubio ga pripadnik DB u kragujevačkoj kafani „Kod Gileta“, nakon incidenta koji je delovao da je nastao slučajno ili je možda neko procenio da je najbolje da on izgubi život na neupadljiv i spontan način... (o ovome više možda nekom drugom prilikom).

10. Slobodan Milošević - umro u Hagu.

11. Željko Ražnatović - ubijen u Interkontinentalu.

12. Vlajko Stojiljković - samoubistvo ispred skupštine.

13. Momir Talić - umro na VMA.

14. Goran Hadžić - umro u Novom Sadu.


 Sa druge strane, bilo je svega 8 optuženih Albanaca (Rahim Ademi je Albanac, ali je ratovao u hrvatskoj vojsci, i čak imao čin generala). Svi su oslobođeni sem Haradinaj Balaja (osuđen na 13 godina). Nekadašnji komandant OVK, a sadašnji Vučićev koalicioni partner, monstrum i zločinac Ramuš Haradinaj, takođe je oslobođen. Svi svedoci u postupku protiv njega su pobijeni, a poslednji u nizu, stradao je na podgoričkim ulicama. Njegov ubica, vozač crnog džipa nije pronađen (nije ni podignuta optužnica).


Zatim, od 9 optuženih Bošnjaka, osuđena su četvorica (Hazim Delić, Amir Kubura, Esad Landžo i Rasim Delić). Naser Orić je oslobođen, iako je bio ne samo komandant svih zločinačkih operacija prema Srbima u okolini Srebrenice, nego i neposredan izvršilac.


Od 2 optužena Makedonca, osuđen je Johan Tarčulovski - na 12 godina.


Od ukupno 32 optužena Hrvata, osuđeno je 20. Među oslobođenima je i trojka Gotovina, Čermak, Markač, koja je neposredno organizovala akcije Bljesak i Oluja.


Kao što slika govori više od hiljadu reči, tako i navedene brojke dovoljno govore i ne zahtevaju dodatno objašnjenje i obrazloženje.


U narednom tekstu spisak svih osuđenih Srba, sa akcentom na presudu Mladiću, kao i njeno poređenje sa nekim drugim presudama.



Radomir Živković, pravnik

OO Dveri Kragujevac  


Podeli vest:

Biografija : Radomir Živković