Autorski tekstovi

Ranko Radović: Da li je „šrafciger industrija“ jedina ekonomska budućnost Srbije?

Ranko Radović: Da li je „šrafciger industrija“ jedina ekonomska budućnost Srbije?


Svedoci smo da u gotovo svakom javnom nastupu, sadašnji predsednik (bivši premijer) koristi priliku da pokazuje fotografije fabrika izgrađenih u Srbiji u poslednjih pet godina i da nabraja nazive kompanija koje su njegovim zalaganjem (čitaj: ulagivanjem) odabrale baš našu zemlju za svoju poslovnu destinaciju.


Sve to je naravno u cilju političkog marketinga koji je nesumnjivo jedna od najvažnijih odrednica sadašnje vlasti. Međutim, da li građani Srbije imaju koristi od šarenih predizbornih spotova i medijskih predstava?


Svi su saglasni da je rešavanje ekonomskih problema prioritet i da upravo to najviše interesuje građane, a u tom pogledu smanjenje nezaposlenosti i podizanje privrede predstavljaju najvažnija pitanja koja treba rešiti. Međutim, način na koji sadašnja vlast pokušava da ublaži posledice ekonomske kataklizme i makroekonomski model su pogrešni jer u osnovi njihovog ekonomskog programa stoji „šrafciger industrija“. Šta to konkretno znači?


Detaljnom analizom svih ulaganja stranih investitora u poslednjih 5 godina (u vreme vlasti SNS) došli smo do podatka da je najveći broj kompanija (čak 60 %) došao iz sfere auto-industrije tačnije industrije u čijoj je osnovi proizvodnja i prerada najrazličitijih delova za potrebe auto-industrije dok su ostale kompanije ulagači iz oblasti tekstila, metalske i hemijske industrije, prehrambene industrije itd. O enormnim subvencijama i ostalim pogodnostima koje se daju takvim stranim investitorima ne treba mnogo trošiti reči, ali treba reći da su uslovi rada kao i zarade u takvim kompanijama izrazito loši i ispod proseka odnosno u skladu sa logikom „šrafciger industrije“, a to je da je najbolja radna snaga jeftina i niskokvalifikovana. S tim u vezi dolazimo do pitanja: Da li je „šrafciger industrija“ jedina ekonomska budućnost Srbije?


Vlast, kako prošla tako i sadašnja nas ubeđuje da bez tih i takvih stranih investitora neće biti ekonomskog razvoja i svaki vid intervencije države u sferi privrede se karakteriše kao „povratak u mračno doba socijalizma i radničkog samoupravljanja“. Iako argumentima ne mogu da opovrgnu činjenicu da nijednu ekonomski snažnu i stabilnu zemlju nisu razvile samo strane investicije već jasan i ekonomski smislen program koji je sprovođen sa državnog nivoa, ovdašnja vrhuška nastavlja da prikazuje seckanje kablova, vezivanje žica i prekovremeno stajanje za proizvodnom trakom kao jedino rešenje i zaposlenje za naše ljude. Zanimljiv je i u neku ruku simptomatičan podatak da strani investitori koji ulažu u našu zemlju kao po pravilu nisu strateški investitori i partneri odnosno da ne donose novu tehnologiju i obuku, savremene standarde u proizvodnji i preradi u skladu sa ekologijom kao i veće zarade za naše radnike. To su uglavnom (čast izuzecima) kompanije koje su na vrlo sumnjiv način posredstvom vrha vlasti došle do ugovora po kome dobijaju novac, građevinsko zemljište i besplatne priključke za struju i vodu i oslobođenje od inspekcije, a zauzvrat zapošljavaju par stotina radnika sa mizernim primanjima na ograničen period (dok traju zalihe odnosno subvencije).


Da ne bude zabune, nismo protiv stranih investitora, naprotiv, svi investitori su dobrodošli sa bilo koje strane sveta, ako su ugovori sa njima dostupni javnosti i ako bez dodatne finansijske injekcije države žele da posluju u Srbiji i da povećavaju svoj profit. Stvar je u tome da profit naših ljudi bude veći i da interesi našeg naroda budu iznad interesa bilo koje strane kompanije. Tako je svuda u razvijenom svetu kome težimo. Da vodimo ozbiljnu ekonomsku politiku ne bi se desilo da predstavnici Vlade vode pregovore koji su uvek suštinski na štetu naših radnika kao što je bio slučaj sa Fijatom (opet, gle čuda, kompanija iz sfere auto-industrije čiji se ugovor drži u strogoj tajnosti, a koji bez ogromnih subvencija ne želi da posluje u Srbiji!?)


Uprkos svim problemima, Srbija i dalje ima određene prirodne i privredne resurse koji su osnov za naš budući ekonomski razvoj i stoga bez ikakve paranoidne želje treba biti oprezan prema ovoj vrsti dogovora sadašnje vlasti i stranih investitora iz „šrafciger industrije“, da se Srbija pretvori u najveći auto-otpad u Evropi, ali i mesto radne snage u rangu radnika iz Indokine i potsaharske Afrike. S druge strane treba reći da je „šrafciger industrija“ ekonomski neopravdana i suštinski štetna i to se može proveriti na jednostavan način. Sve relevantne studije ekonomskog razvoja Srbije govore da naša zemlja ima ozbiljne potencijale u sledećim oblastima: poljoprivreda i prehrambena industrija, energetika, turizam i IT sektor. U vezi sa navedenim, postavlja se pitanje: Zašto vlast ne sluša savete struke i ne ulaže u oblasti koje sigurno donose profit i razvoj? Jasno je da je politikantski razlog dovesti investitore iz „šrafciger industrije“ i sa njima deliti novac i privilegije, ali sa državotvornog aspekta to je sudelovanje u ekonomskom uništavanju sopstvene države i naroda.


Na par konkretnih primera potkrepićemo naše tvrdnje. Srbija godišnje uvozi 10 hiljada tona zamrznutog pomfrita iz zemalja EU i tako dolazimo do apsurdne situacije da naši proizvođači najkvalitetnijeg krompira iz zapadne i jugozapadne Srbije bacaju svoj proizvod i pritom i dalje nemaju nijednu fabriku za preradu svog krompira odnosno proizvodnju pomfrita. I umesto da kroz izgradnju pogona i hladnjača za voće i povrće, ali i izgradnju ozbiljne putne infrastrukture ojača planinska sela i ruralni deo zemlje, vlast pravi kombinatoriku sa poslodavcima savremenog roblja. U  severnom delu zemlje uprkos postojanju ozbiljne domaće mesne industrije, vrh vlasti smatra da treba dodatno finansijski podržati nemačkog „kralja mesa“ koji sigurno dolazi da „razvije“ našu poljoprivredu i stočni fond. I umesto da deset najboljih studenata Elektro-tehničkog fakulteta odmah dobiju posao u EPS-u ili EMS-u i da svojim znanjem doprinose razvoju naše energetike, vlast od takvih ljudi traži člansku kartu sopstvene kamarile i automatski podiže cenu pasoša od indeksa.


Primera ima dosta, ali poenta je u sledećem: ekonomska budućnost Srbije ne može i ne sme da bude „šrafciger industrija“ u kojoj bahati političari i pohlepni investitori postaju još bogatiji dok narod u našim selima i varošicama radi za minimalac u najtežim uslovima bez ikakve nade za bolje. Potrebno je ulagati sa državnog nivoa ili kroz rad naših uspešnih privrednika ili u saradnji sa pravim i iskrenim stranim investitorima u oblasti gde realno imamo potencijale za dalji razvoj i napredak, a samim tim i na korist našeg naroda.


 


Ranko Radović


Podeli vest:

Biografija : Ranko Radović