Autorski tekstovi

Dragana Trifković: Rezolucija 1244 - noćna mora Aleksandra Vučića

Dragana Trifković: Rezolucija 1244 - noćna mora Aleksandra Vučića

Koliko god suludo izgledalo, predsednik Srbije i pored svega toga ne odustaje od plana „razgraničenja“ i očigledno je da će se do poslednje nade boriti za mogućnost da dobije tri sela natrag pod uslovom da pokloni sve ostalo i prizna Kosovo kao nezavisnu državu. Da li će u tome uspeti, ostaje nam da ga sprečimo.

Lošom i ishitrenom odlukom da podrži Hilari Klinton, kao kandidata na predsedničkim izborima u SAD 2016. godine, dovela je Aleksandra Vučića u krajnje nezgodnu poziciju. On je u američkoj predizbornoj kampanji 2016. godine bio gost Klinton fondacije, kada je podržao kandidaturu Hilari Klinton sa dva miliona dolara. Nakon pobede Donalda Trampa na predsedničkim izborima u SAD, Vučić je pokušao da relativizuje svoju podršku Hilari Klinton i da istakne u prvi plan kontakte sa političarima iz Trampove administracije.


Iako pokušava da prevari javnost, nije uspeo da prevari sebe. Aleksandar Vučić bi sve učinio da može da izbriše epizodu u kojoj sedi na stolici sa usiljenim osmehom na licu, dok ga Bil Klinton cinično tapše po leđima. Da stvar bude gora, Donald Tramp je više puta pozivao specijalnog tužioca da ispita kriminalne delatnosti Fondacije Klinton za koju postoje osnovane sumnje da je nelegalnim putem sticala sredstva od kojih je finansirala kriminalne aktivnosti određenih grupacija. Iako još uvek nije došlo do sudskog epiloga u tom slučaju, FBI i dalje vodi istragu protiv Klintonovih, koji su u međuvremenu optuženi za nove afere.


Nedavni odlazak predsednika Srbije u posetu SAD realizovan je u cilju pronalaženja mogućnosti da se približi Trampovoj administraciji, ali i zbog njegove lične promocije. U stalnoj potrebi da sebe predstavi kao neophodnog sagovornika i na Istoku i na Zapadu, predsednik Srbije koristi istu vrstu propagande kojom sebe na unutrašnjem planu predstavlja kao neprikosnovenog vođu. I na unutrašnjem i na spoljnom planu on preuveličava svoju ulogu i svoju veličinu, istovremeno umanjujući važnost države u čijem interesu bi trebalo da radi.


Posetu SAD pratili su komentari režimskih analitičara i naručeni tekstovi u domaćim i stranim medijima, kojima se isticala važnost posete Vučića, maltene i za same SAD.


Sama činjenica da je sastanak Vučića sa državnim sekretarom SAD organizovan na marginama sednice UN koja je posvećena Bliskom Istoku, govori o tome da je za američkog zvaničnika to bio jedan u nizu usputnih susreta koji svaki zvaničnik obavi na velikim skupovima. Da je za SAD Balkan ili Kosovo tako važno pitanje kako Vučić tvrdi, sigurno bi se potrudili da organizuju konferenciju posećenu upravo toj temi.


Takođe, da je za SAD značajno da čuju šta Aleksandar Vučić ima da im kaže, pozvali bi ga da dođe u zvaničnu posetu uz protokol koji je uobičajen za doček stranih predsednika. Ovako usputna kafa u nekom hodniku zgrade UN, daje utisak da druga strana i nije previše zainteresovana ni za tu temu, a ni za sagovornika.  Prisustvo Tonija Blera u Nju Jorku sa Aleksandrom Vučićem, samo dodatno potvrđuje takve sumnje. Kao što je poznato, predsednik Srbije je angažovao bivšeg premijera Velike Britanije, koji je bio jedan od najistaknutijih lobista za bombardovanje Srbije, kako bi preko njegovih diplomatskih veza našao podršku za takozvani plan razgraničenja sa Kosovom. S obzirom na to da je on i ovog puta bio prisutan u Nju Jorku, verovatno je preko njegovog angažmana ugovorio sastanke sa zvaničnicima SAD.


Od američkih zvaničnika nismo čuli ništa novo ni značajno kao poruku nakon sastanka sa predsednikom Vučićem, već uobičajene formalne izjave. Naravno sam Vučić je to interpretirao na potpuno drugačiji način, kako bi postigao zadati cilj, a to je samopromocija.


S druge strane, iz Vučićevih izjava u Nju Jorku može da se izvuče dosta „mudrih pouka“. Jedna od glavnih poruka nakon sastanka sa Majklom Pompeom koju je istakao Vučić je to da imamo podršku od Amerike za „ukidanje taksi“. Radi se zapravo o carinama koje su paralelne prištinske institucije uvele na robu iz Srbije, ali predsednik Srbije ne sme da ih nazove pravim imenom s obzirom na to da tvrdi kako nije uveo granicu između Kosova i ostatka Srbije. Činjenica je da jeste uveo klasičnu granicu sa carinom, na kojoj se sada srpska roba carini. Još smešnija je formulacija da „mi imamo podršku za ukidanje taksi“ s obzirom na to da mi takse nismo ni uveli, već prištinske vlasti carine srpsku robu prema uredbi (Odluka Vlade Kosova o uvođenju carina od 100 odsto na uvoz robe iz Srbije i Bosne i Hercegovine) koju su same donele. Iz tog razloga nije logično da Vučić dobija podršku da ukine carinu, jer je on nije ni uveo. Jedini način da to uradi, bio bi da demontira granicu koju je instalirao na osnovu dogovora sa zapadnim vlastodavcima. Ali o takvom potezu predsednik Srbije ni ne sanja. On sam uporno ponavlja kako je neophodno da razgovori sa Albancima budu što pre nastavljeni, iako se odvijaju na štetu Srbije. To je ponovio i u SAD, pa se stiče utisak da je predsedniku Srbije više stalo do toga da preda Kosovo, nego samim Albancima. Da nije tako sada bi imao čvrste razloge da prekine razgovore koji su vođeni pod okriljem Brisela zbog neuspeha, poništi prethodne dogovore i nastavi dijalog u okviru UN.


Međutim, njemu tako nešto ne pada na pamet, zapravo ne sme da mu padne na pamet, jer je obećao da će potpisati dogovor sa Albancima kojim će priznati Kosovo kao nezavisnu državu. To potvrđuje i njegova izjava iz Nju Jorka „nije važna politička cena koju morate da platite“. Zapravo Vučić i ovde manipuliše pojmovima kao i u slučaju taksi i carina, kako bi predstavio sebe kao žrtvu, a ne krivca. Cena koja treba da se plati je Kosovo i to je nešto što je on unapred preuzeo kao obavezu, kako bi došao na vlast. Da stvari budu jasnije, Kosovom treba da platimo Vučićevu sedmogodišnju diktatorsku vladavinu, koju su on i njegovi saradnici iskoristili da se obogate na račun države.


Pored toga kao „bonus“ državu i narod koji predstavljaju, ponižavaju na sve moguće načine, pa je tako predsednik Srbije još jednom u Nju Jorku ponovio kako „Srbi imaju nežne uši i ne vole da slušaju stvari koje imaju veze sa realnošću, više vole ono što ima veze sa našim mitovima“. Za predsednika Srbije je izgleda Ustav Srbije nad kojim se zakleo - mit, kao i međunarodna Rezolucija 1244 koju ne pominje ni u snu. Možda će jednog dana izjaviti i kako je država Srbija mit i doneti odluku da je likvidira.


Svoju ličnu mitologiju - da je veliki vođa i hrabri junak, državnik svetskog ranga i lider u regionu, krotitelj lavova i osvajač Trampovog poverenja, prijatelj i Makrona i Erdogana, komandant Vulinove vojske i mudrac koji do sada nije hodao Srbijom, spasitelj nacije i pokrovitelj radikalskog prosvetiteljstva, vođa navijača i mangup iz „Blokova“ - s druge strane ne bi menjao ni za šta.  Aleksandar Vučić je u planu „razgraničenja“ koji je dogovorio sa Tačijem video šansu da dobije „nešto“ čime bi mogao da manipuliše, predstavljajući dogovor kao veliku pobedu. Suštinski, on je spreman na to da pokloni preko 10 hiljada kvadratnih kilometara teritorije Srbije, a da zauzvrat dobije natrag tri sela i to proglasi istorijskom pobedom.


Ipak, za ostvarenje svojih planova i mitova, Aleksandar Vučić i nema tako velike mogućnosti kao što misli. Donald Tramp ima mnogo ozbiljnije probleme kojima je posvećen, kao što su trgovinski ratovi, zaustavljanje priliva imigranata, Bliski Istok i Azija. Čak ne pokazuje ni preveliku zainteresovanost za EU, a Kosovo mu je zadnja rupa na svirali. Tači, koji mu je garant sa albanske strane, gubi podršku i neće moći da mu izdejstvuje taj veliki uspeh da tri sela dobije nazad. Angela Merkel, kojoj je obećao da će Kosovo priznati u postojećim granicama, učiniće sve da stopira „razgraničenje“.  I na kraju krajeva, šta god da potpiše najveći mu je problem to što nije ubedio predsednika Ruske Federacije da Kosovo treba da postane član UN. Jer jedini važeći i obavezujući međunarodno-pravni sporazum za rešavanje kosovskog pitanja je Rezolucija 1244. Sve drugo što je potpisano, a nije u skladu sa tim dokumentom, neko u SB UN može da se ospori. Baš kao „baksuz“ (s Vučićeve tačke gledišta) novi ruski ambasador svakodnevno izgovara tu čarobnu brojku 1244, od čega predsednik Srbije ima noćne more. Pitanje je i kako bi predsednik Srbije objasnio državama koje povlače priznanje Kosova, da je on sam lično rešio da uradi suprotno. Valjda time da ne želi da im staje na muku i dovodi ih u nezgodnu situaciju?


Koliko god suludo izgledalo, predsednik Srbije i pored svega toga ne odustaje od plana „razgraničenja“ i očigledno je da će se do poslednje nade boriti za mogućnost da dobije tri sela natrag pod uslovom da pokloni sve ostalo i prizna Kosovo kao nezavisnu državu. Da li će u tome uspeti, ostaje nam da ga sprečimo.


 

Dragana Trifković, direktor Centra za geostrateške studije

Izvor: Centar za geostrateške studije

 (AP foto: Zveki)


Uputnice:

·         Jutjub: Aleksandar Vučić , Bill Clinton | TRIBINA New York 2016

·         RTV.rs: Vučić nakon sastanka sa Pompeom: Spremni na dijalog sa Prištinom, bez obzira na političku cenu

·         Radio Slobodna Evropa: Kapčan za RSE: Razmena teritorija i priznanje Kosova od Srbije da ostanu u igri

·         Vučić za Glas Amerike: Razumemo stav SAD, ali borimo se za svoje interese

Podeli vest:

Napomena:

Коментари који у свом садржају буду имали говор мржње, вређање, непристојне речи, клевету, као и расну, националну или верску мржњу и нетрпељивост неће бити објављени на нашем сајту.
Уредник сајта има право избора коментара који ће бити објављени.

Ostavite komentar

Vaš komentar je uspešno poslat. Nakon pregleda administratora vaš komentar će biti odobren ukoliko je u skladu sa pravilnikom.

Biografija : Dragana Trifković

Rođena je 30. 08. 1976. godine u Beogradu. Završila je srednju Tehničku školu u Beogradu. Osnovne akademske studije je završila na Šumarskom fakultetu u Beogradu, odsek  -  Pejzažna arhitektura i hortikultura, a zatim master studije na Univerzitetu u Beogradu odsek - Terorizam, organizovani kriminal i bezbednost.


Osnivač je Nemačkog centar za evroazijske studije i Centra za Evroazijsku bezbednost, Centra za geostrateške studije, Evroazijskog foruma novinara, kao i Centra za strateške ocene i prognoze, koji je registrovan u Ruskoj Federaciji.


Bila je dugogodišnji član i visoki funkcioner Demokratske stranke Srbije, za zatim i jedan od osnivača Narodnog pokreta. Pisala je autorske tekstove za mnoge srpske, ruske i portale u regionu.  


Radi kao ekspert za ruski Centar strateških procena i prognoza i za ruski Centar strateških analiza. Član je Udruženja veterana Srbije, počasni član organizacije Europian agency for informations and security, kao i član organizacionog odbora Međunarodnog ekonomskog foruma na Jalti.


U oktobru 2018. godine zajedno sa kolegama iz Narodnog pokreta učlanjuje se u Srpski pokret Dveri. Na Glavnom odboru Dveri, na predlog Predsednika, biva izabrana u Predsedništvo Dveri, a potom od Predsedništva na funkciju Sekretara za međunarodne odnose Dveri, predsednika Saveta za spoljnu politiku.


Predsednik PG Dveri, Boško Obradović imenovao je za savetnika predsednika PG za pitanja međunarodnih odnosa i bezbednosti.


Govori ruski i engleski jezik.