Ивана Стојановић: Мајке предузетнице опет нису изједначене са запосленим женама

Неке од новина које предметни Закон уводи у контексту мајки предузетница јесу могућност да очеви, након три месеца од рођења детета, одсуствују са посла уместо мајки, као и да мајке предузетнице сада имају право на породиљско одсуство у трајању од две године, када роде треће и свако наредно дете. Иако су учињене измене свакако корак напред у процесу изједначавања, никако се не може рећи да је истим уведена једнакост.

Многе предузетнице су остале разочаране чињеницом да се њихов финансијски положај није променио. За предузетнице се, приликом обрачуна накнада зараде (при чему се узима у обзир последњих 18 месеци, чак и ако предузетница није обављала делатност свих 18 месеци), и даље користи коефицијент од 1.5 (за запослене жене је коефицијент 1). Поред чињенице да су на овај начин у старту лишене једнакости у обрачунавању висине накнаде зараде, предузетнице у овом и у сличном контексту остају дискриминисане и на основу других важећих закона.

Наиме, у складу са Законом о здравственом осигурању, да би предузетнице добиле 100 одсто и овако неправедно ниже накнаде, принуђене су да привремено одјаве обављање делатности, односно да за време свог одсуства затворе радњу. У супротном, имаће право на само 50 одсто од накнаде зараде која би им припала. Трачак наде да ће се оваква регулација променити појавио се 31. јула, када је Министарство здравља објавило да спроводи јавну расправу о Нацрту закона о изменама и допунама спорног Закона о здравственом осигурању, међутим предложени нацрт не садржи ниједну одредбу којом би се оваква дискриминација укинула. На тај начин, држава је поново показала одсуство воље да изједначи запослене мајке и мајке предузетнице, па се ова борба мора и даље наставити.

Велика бољка остаје и дискриминација по основу Закона о доприносима за обавезно социјално осигурање, у погледу рачунања стажа осигурања. Тако, мајкама предузетницама, које желе да добију 100% накнаде зараде, стаж осигурања неће, као у случају запослених мајки, тећи за време њиховог одсуства, осим уколико самостално не буду уплаћивале исти, односно, из сопствених средстава.

Овакво регулисање статуса мајки предузетница посебно је деморалишуће за оне жене које су тек на почетку свог бизниса, а које би желеле да се остваре као мајке. Ова категорија жена ће своје мале приходе, које ће имати по основу накнаде зараде, највероватније морати да оставља са стране, како би по повратку на рад имала од чега да уплаћује порезе и доприносе (и то само у случају да има „луксуз“ да живи од партнерових или других прихода). Последице лошег регулисања су велике и у случају мајки предузетница које су остале у другом стању за време породиљског одсуства са претходним дететом. Ова категорија мајки предузетница је, малтене, тотално обесправљена са финансијског аспекта, јер би по постојећим формулама обрачунавања накнаде зараде имала право на деградирајући износ накнаде (од 18 месеци који се користе за обрачун висине накнаде, предузетница која није радила нема уплаћен стаж осигурања за 12 месеци, тако да ће њена висина накнаде бити обрачуната на основу преосталих шест месеци, уколико за исте буде уплаћивала доприносе).

Да би држава заиста спровела своје флоскуле, попут „подстичемо женско предузетништво“ и „подстичемо наталитет“, потребно је да се изврше кардиналне измене у третирању мајки предузетница. Било која дискриминација ове категорије жена, а посебно финансијска, неће подстаћи жене да остваре свој пун потенцијал ни као мајке, ни као предузетнице.