Митић: Два нова Орбанова говора прећутана у Србији: пропаст постзапада и рађање Нове Европе

   Обраћајући се на летњем студентском кампу у Трансилванији, Орбан полази од референце на Шпенглерову тезу о „пропасти Запада“, али додаје да, док је овај немачки мислилац имао у виду морални крах и демографски пад, савремени Запад се суочава и са реалним опадањем материјалне моћи, а посебно губљења контроле над енергетским ресурсима. Ова чињеница ствара особити ресантиман западног човека, који се сваког јутра буди са чињеницом „да је све изгубљено“, да више нема капацитет, ауторитет да делује, да улази у стање неизвесности, страха и да се руше стубови западне цивилизације.

Орбан маркира пет кључних линија по којима се одвија самоскривљени распад западног света. Прва је демографска. Докле год има више сахрана него крштења, нема шансе за победу. По Орбану, основна подела народа у свету данас јесте: на оне који су способни да се биолошки одрже и оне који то нису. Европа то тренутно није у стању, а то је алфа и омега сваке будуће политике. Друга линија је мигрантска. Орбан храбро износи тезу да је онај део Европе који себе зове западним, заправо постао постзапад, да је изгубио своју супстанцу неодговорном мигрантском политиком и да те нације, по Орбану, више и нису нације, већ конгломерати, мешавине без идентитета, где ће се највећи градови у ЕУ ускоро суочити са чињеницом да ће преко 50% становништва бити неевропског порекла. Зато Орбан тврди да је Запад ушао у својеврсни раскол. Где права Европа остаје само Средња и Источна, док запад, постаје постзапад који улази у тихо нестајање. Трећа линија јесте питање џендера-рода. Орбан прецизно лоцира фаталну грешку постзапада који даје примат овој тоталитарној либерално-левој идеологији која је успоставила своју хегемонију и која уз агресивну мигрантску политику руши саме основе Европе. За Орбана ово није идеолошко питање, већ питање „живота и смрти“, које назива „западњачким лудилом“ и отворено тражи супротстављање тој „Сорошевој војсци“ која је ушла у културни рат са хришћанском, породичном и националном Европом.

За Орбана нема дилеме: демографија, миграција, и политика рода кључна су питања будућности, за које је актуелни рат и економско-енергетска криза само параван, иза кога се одвија борба за сам опстанак човечанства. То су кључна питања по којима се разликују нова „сорошевска“ левица и нова европска национално-конзервативна десница. Четврта линија јесте однос према рату у Украјини. Објављујући да то није наш рат Орбан објављује да је стартегија ЕУ по овом питању крахирала у сва четири постављена стуба: Први је био да Украјина не може сама да добије рат против Русије, али то може учинити уз обуку Англосаксонаца и НАТО оружје. Међутим, по њему, „апсолутно је јасно да се рат овако не може добити. Украјинци никада неће добити рат против Русије са америчком обуком и оружјем. То је једноставно зато што руска војска има асиметричну надмоћ“. Друга стратешка тврдња је била да ће санкције ослабити Русију и дестабилизовати руководство у Москви. Међутим, „чињеница са којом се морамо суочити је да санкције не дестабилизују Москву“. Трећи стратешки елемент, који Орбан наводи „је био да – иако би оне утицале и на нас – можемо да се носимо са економским последицама санкција, тако да они буду више повређени, а ми мање повређени. Као последицу имамо да је заправо „Европа у невољи: у економским проблемима, али и политичким проблемима, са владама које падају као домине. Управо од избијања рата, британска, италијанска, бугарска и естонска влада су пале. А јесен је још пред нама. До великог раста цена дошло је у јуну, када су цене енергената удвостручене. Ефекти овога на животе људи, који стварају незадовољство, тек почињу да стижу, а већ смо изгубили четири владе“, прецизно уочава Орбан. И на крају, и четврто стратешко разматрање је било да ће се свет постројити иза „нас“, „јер смо ми били у праву“. Међутим, уз Запад није стала ни Кина, ни Бразил, ни Индија, ни Африка, ни арапски свет, поштено констатује мађарски премијер. Пета линија јесте економска рецесија и енергетска нестабилност, која Европу може увести у хаос, и зато Орбан тражи за Мађарску вишевекторску политику, усмерену и према Русији и Кини, а не само према ЕУ и САД. Као противдејство свим наведеним факторима, Орбан позива на јачање породичног друштва у Мађарској, на јачање граничне одбране против нелегалне миграције, на јачање војног сектора и диверсификацију енергетског снабдевања (што значи против санкција Русији и наставак добијања енергената из Русије), али и јачање духовно-културне хришћанске и националне основе.

Све ове линије аргументације Орбан је само неколико дана касније појачао у говору у Даласу, појачавајући их ставовима да „породична политика чини срце наше политике“ и да је Мађарска храбро изашла на референдум и одбацила промоцију ЛГБТ сексуалних оријентација деци. Шта више, озбиљном породичном политиком у Мађарској се у последњих десет година удвостручио број бракова, а смањио број абортуса! Поред тога, у Мађарској је спроведен и референдум на коме је одбачена мигрантска политика ЕУ и заштићене државне границе.

Орбан је у САД позвао све конзервативце на уједињење, на борбу против Сороша и лево-либералне диктатуре по свим линијама, позива на храбост, на опстанак хришћанске цивилизације и породичних вредности и поручује да ће смена естаблишмента у САД, почев од јесени, водити и смени у Бриселу и враћању институција, универзитета, медија и самог живота у руке националних, породичних и хришћанских снага, које једино могу да Европи омогуће мир, просперитет и будућност.