Pre izvesnog vremena britanski pisac i istoričar Noel Malkolm je napisao: „Jugoslovenska kriza je počela na Kosovu – tamo će se i završiti“. To je bio povod da veći broj evropskih i američkih zvaničnika poruči kako je nezavisnost Kosova poslednja kockica u dezintegraciji SFRJ.
Ne bih se složio sa ovom tezom. Pre bih rekao da je moguća nezavisnost Kosova prva kockica u nizu budućih dešavanja i budućih kriza na Balkanu.
Zašto?
Zato što je stabilnost Balkana u prethodnih 15 godina počivala na poštovanju međunarodnog prava. Pre svega na poštovanju Povelje UN i Završnog akta iz Helsinkija. Zato su sve bivše republike nekadašnje jedinstvene države Jugoslavije danas nezavisne države u svojim federalnim granicama.
Na osnovu ovog principa, definisana su i 4 dokumenta koja predstavljaju 4 stuba stabilnosti na Balkanu. To su: Završni akt Badinterove komisije iz 1991. godine, Dejtonski mirovni sporazum iz 1995. godine, Rezolucija 1244 SB UN iz 1999. godine i Ohridski okvirni sporazum iz 2001. godine.
Međunarodno priznate granice država na Balkanu ovim dokumentima nisu menjane, već su dodatno verifikovane, a onda se na poseban na- čin u svakom od spomenutih sporazuma regulisalo pitanje unutrašnjeg uređenja pojedinih država. Tako se Dejtonskim sporazumom regulisalo unutrašnje uređenje BiH, Rezolucijom 1244 Srbije, odnosno jedne srpske pokrajine, a Ohridskim sporazumom – Makedonije.
Svi ovi sporazumi su predstavljali demokratske okvire koji su, poštujući međunarodno pravo, poslali poruku balkanskim narodima da se ništa ne može menjati silom, da sila nije argument i da moramo međusobno sarađivati.
Sada se sve menja. Umesto poruka koje su dominirale Balkanom više od jedne decenije, sada se govori da se međunarodno pravo ne mora poštovati, da je sila jedini argument i da umesto saradnje i dogovora može da se definiše nova politika alternativnih rešenja.
Ovim se dovodi u pitanje stabilnost regiona, jer se 2 od 4 stuba stabilnosti na Balkanu, Završni akt Badinterove komisije i Rezolucija 1244 direktno krše, a preostala 2 indirektno, jer se postavlja pitanje zašto je jedan princip korišćen u Makedoniji i BiH, a drugi se koristi na Kosovu i Metohiji, kada sva tri problema imaju sličan koren.
Umesto demokratskog okvira, sada se nacionalni okvir nameće kao okvir u kojem treba rešavati probleme na Balkanu.
Neodrživost „Nezavisne države Kosovo“
Pitanje nezavisnosti Kosova jeste i albansko nacionalne pitanje. I ukoliko se jednom narodu na Balkanu dozvoli da rešava svoje nacionalno pitanje, onda će to otvoriti i ostala nacionalna pitanja u regionu. To će radikalizovati Balkan. Kako će se nova radikalizacija završiti – teško je pretpostaviti u ovom trenutku.
Pored pomenutih stvari političke prirode koje će uticati na radikalizaciju prilika u regionu, na buduća dešavanja uticaće i ekonomske i socijalne prilike na Kosovu.
Čak i zagovornici nezavisnosti Kosova govore kako je nezavisno Kosovo ekonomski i socijalno neodrživo. Takva kvazi državna tvorevina je upućena na donacije i subvencije međunarodnih organizacija i drugih država, jer su izvorni budžetski prihodi na Kosovu zanemarljivi. Tako je oduvek i bilo.
Industrijalizacija Kosova od Prvog svetskog rata pa nadalje je vršena kada je Kosovo bilo sastavni deo Srbije i energetski, privredni, saobraćajni sistem Kosova je 80 godina razvijan kao integralni deo nacionalnog sistema Srbije. Zato Kosovo teško može da funkcioniše kao separatni, nezavisan sistem.
Danas je nezaposlenost na Kosovu preko 60 posto, prosečna penzija je 40 evra, a ukupan budžet Vlade Kosova sve zajedno sa međunarodnim donacijama za 2007. godinu je bio oko 360 miliona evra. Situacija će biti još gora ukoliko Albanci sa Kosova proglase nezavisnost.
Jer će posle toga uslediti reakcija Srbije. Reakcija Srbije biće jednostavna – mi tu odluku nećemo priznati, a Kosovo kao nezavisnu državu nećemo prepoznati. Ali će posledice naše jednostavne odluke biti kompleksne i za kosovske Albance vrlo problematične.
Ukoliko jedan entitet ne priznajete kao državu, onda sa tim entitetom ne možete ni sklapati bilateralne međunarodne ugovore. Mi ne možemo potpisati bilo kakav sporazum sa Kosovom – o trgovini, o energetici, o saobraćaju, o ličnim dokumentima – jer bi to značilo da priznajemo Vladu nezavisne države Kosovo, pa samim tim i nezavisnu državu Kosovo. To otvara mnogo problema.
Albanci neće moći da putuju preko teritorije centralne Srbije sa pasošima nezavisne države Kosovo, neće moći da bude nikakve legalne trgovine ili razmene električne energije između Beograda i Prištine, što će dovesti do potpune blokade Kosova. Neke od ovih odluka nisu dobre ni za Srbiju. Na primer, srpska preduzeća su u 2007. godini prodala robe kosovskim Albancima u vrednosti od 320 miliona evra. Ali Srbija drugog izbora nema.
U potpunoj blokadi će verovatno biti i većina regionalnih institucija. Uzmimo na primer CEFTA-u. Ukoliko Albanci proglase nezavisnost, i ukoliko tu kvazitvorevinu prizna većina država članica EU i većina članica CEFTA-e, logično je očekivati da će Albanci tražiti da Kosovo bude punopravna članica ove organizacije.
Logično je takođe da ih u tome podrži i većina u Briselu i većina u regionu. Danas interese Kosova i Metohije u CEFTA-i zastupa UNMIK, shodno Rezoluciji 1244 SB UN i odredbi da je pravni poredak Republike Srbije na teritoriji AP KiM privremeno suspendovan. Ukoliko UNMIK ostane reprezent Kosova i Metohije u ovoj organizaciji, što će zvanični Beograd zahtevati, onda će to značiti i neuspešnost politike jednostranih koraka. Ukoliko kosponzori albanske nezavisnosti budu insistirali da Kosovo bude članica ove multilaterale, onda Srbija tako nešto ne može prihvatiti. Sve ukazuje na to da CEFTA jednostavno ne može preživeti, čime se ruši celokupan koncept regionalne saradnje. Slična sudbina očekuje i ostale regionalne inicijative.
Konfuziju oko toga šta će se na Balkanu dešavati samo je povećala birokratija iz Brisela svojim poslednjim potezima.
Evropska Unija i Kosovo
Nemam ništa protiv evropskih integracija, čak naprotiv zagovornik sam ulaska Srbije u EU. Međutim, postavlja se pitanje, kako to EU planira da izvede, ako većina država članica EU podrži jednostrano proglašenu nezavisnost Ko- sova i Metohije. EU može danas dozvoliti Srbiji da postane zemlja kandidat za punopravno članstvo u EU. Ja bih voleo da znam – šta će se desiti sutra?
Jer, ukoliko Srbija postane kandidat za punopravno članstvo 2008. godine, za očekivati je da postane punopravna članica EU najdalje 2018. godine. U svakom slučaju, Srbija bi mogla postati članica EU mnogo pre kvazidržave Kosovo, koju će izvestan broj država članica EU priznati.
Ukoliko se tako nešto desi, Srbija onda, kao članica EU, može da otvori pitanje postavljanja drugih članica EU pre- ma ovom problemu, i da koristi razne mehanizme da spreči ulazak kvazidržave Kosovo u EU (posle potpisanog Lisabonskog sporazuma više neće biti moguće staviti veto, ali zato ostaju mnogi načini uticanja na proces donošenja odluka – i formalno i neformalno).
Takvim svojim ponašanjem Srbija će naterati države poput Velike Britanije da priznaju svoju grešku i na kraju ili ponište odluku o priznavanju kvazidržave Kosovo ili smisle drugačiju formu ulaska Kosova pod srpski kišobran, kako bi i ovaj deo Balkana bio u EU.
Naravno da do ovakvog razvoja stvari neće doći. Neće Srbija naterati niti privoleti Veliku Britaniju da promeni svoj stav i poništi svoju odluku. Što ne važi i obrnuto. Jer države koje priznaju samoproklamovanu nezavisnost Kosova upravo će na poslednjem koraku, ako ne i ranije, usloviti Srbiju – ili priznajte nezavisnost Kosova ili nećete postati članica EU. Bez srpske saglasnosti Kosovo ne može postati članica EU, jer se osnivački akt EU poziva na Povelju UN.
Dakle, mora se prvo biti država, pa tek onda članica EU. A kosovski Albanci mogu dobiti drugu albansku državu samo ukoliko se Srbija saglasi sa nečim takvim, ili ukoliko se umesto postojeće Rezolucije 1244 SB UN kojom se reguliše postojeći status Kosova i Metohije donese nova kojom se Albancima daje saglasnost na samoopredeljenje. Šanse i za prvo i za drugo se mere promilima. Ukoliko Srbija ne pristane tada na ovu ucenu rizikuje da trajno ostane samo kandidat za EU.
I još plus pogorša svoje odnose sa Briselom. Svi će nam tada reći da smo ovakav scenario mogli da pretpostavimo još daleke 2008. godine i optužiti nas da smo zalud trošili predpristupne fondove EU, da smo nekonstruktivni, da smo Evropu izneverili i slagali.
Srpski evroskeptici će reći da je ovo mogući scenario za slučaj da Srbija ikada stigne do toga da može da postane punopravan član. Jer su se mehanizmi za pristupanje EU, lepe reči o „evropskoj perspektivi“ i „evropskoj budućnosti“, uglavnom koristili kao sredstva „demokratskog ubeđivanja“ pojedinih država.
Kako drugačije objasniti izjavu ministara spoljnih poslova država EU da su „zadovoljni povoljnim razvojem u BiH i ostvarenim napretkom, uključujući i dogovor o policijskoj reformi koji su postigli politički predstavnici sva tri konstitutivna naroda“ od 11. decembra 2007. godine?
Jer samo tri meseca ranije EU je dala podršku Visokom međunarodnom predstavniku za BiH, slovačkom diplomati Miroslavu Lajčaku, odnosno njegovom konceptu policijske reforme u BiH i oštro upozorila političke predstavnike sva tri konstitutivna naroda da ukoliko Lajčakov predlog ne prihvate – neće ni biti potpisivanja Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju između BiH i EU.
Još je teže objasniti istupanje slovenačkog ministra spoljnih poslova Dimitrija Rupela, koji je primajući akreditive novopostavljenog srpskog ambasadora u Ljubljani, rekao da je „Srbiji mesto u EU“, i da je „EU konačno spremna da implementira Solunsku agendu“.
Takozvana Solunska agenda jeste skup zaključaka o približavanju zemalja zapadnog Balkana Evropskoj uniji, usvojen 16. juna 2003. godine. Otkuda baš sada, četiri i po godine kasnije, naprasna želja da se primeni Solunska agenda u potpunosti i bez rezervi, kada je na tom planu u prethodnom periodu urađeno malo konkretnih stvari.
Odgovor na dva postavljena pitanja nameće se sam po sebi. Dve realne pretnje po zacrtani „kosovski plan“ Zapada jesu moguće reakcije Srba u BiH, kao i Republike Srbije. Sada sve to treba relativizovati i Srbe sa obe strane Drine, novom pričom o „evropskoj perspektivi“ i „evropskoj budućnosti“, „demokratski ubediti“ da u slučaju albanskog proglašavanja nezavisnosti Kosova ne preduzimaju ništa.
Zato je nastavak pregovora o budućem statusu Kosova i Metohije u 2008. godini stvar od ogromnog značaja za budućnost čitavog regiona. Pregovori i dogovor između dveju strana podrazumevaju da bi obe strane nešto izgubile, ali i nešto dobile.
Sa jedne strane, Srbija je Albancima na KiM ponudila status najpovlašćenije nacionalne manjine na svetu, a Kosovu i Metohiji najveću moguću autonomiju, sa pravom na međunarodno predstavljanje u pojedinim segmentima. U poređenju sa ustavno-pravnim položajem Kosova i Metohije od pre samo 8 godina nesumnjivo je da je Srbija izgubila mnogo.
Albanci bi takođe izgubili nešto. A to je: da ne može biti zadovoljeno njihovo očekivanje za nezavisnošću i kasnijim stvaranjem Velike Albanije.
Sa druge strane gledano, opet i Srbi i Albanci bi dobili nešto. Srbiji bi bio garantovan teritorijalni integritet, a Albanci bi mogli sami da odlučuju o svim životnim pitanjima koja su za njih značajna, i sami bi odlučivali da li bi se i koliko integrisali u centralne institucije u Beogradu. U takvom okviru svi bi bili pomalo nezadovoljni i pomalo zadovoljni.
Ali bi dalja radikalizacija u regionu bila sprečena. Jer bi bila poslata jasna poruka međunarodne zajednice svim balkanskim državama i narodima da se nacionalna pitanja i pitanja novih prekrajanja granica ne mogu više otvarati i da sami pronađemo način na koji ćemo međusobno sarađivati u zadatim demokratskim okvirima.
Dušan Proroković