Protest, koji je održan 16. septembra, doslovce je bio udarac u osinje gnezdo (što su i potvrdile potonje izjave gradskih zvaničnika i drugih predstavnika vlasti) a meni doneo i nezaboravnu životnu pouku.
U jednom trenutku videla sam stariju gospođu kako uzima dve banane od jedne od devojaka koje su se ušetale među okupljene. Mladić, koji je bio pored nje, pogledao je i upitao zna li šta radi, da li je svesna da joj se primitivci podruguju. Odgovorila je: “Sine, krenula sam do obližnje pijace da vidim ima li koja paprika da je ostala na nekoj tezgi, spremila bih malo sataraša. Učiteljica sam u penziji. Sin i snaha rade, ali i školuju dve divne devojčice. Njima dajem pola penzije, tolike kolika je. Ove dve banane su za moje unučice, a ovaj gore (uperi prstom u Mitrovića) još je 90-ih pokazao da ništa ne vredi, da je bolesnik, sa jasnom dijagnozom kojoj nema leka. Takav mene ne može da ponizi. Tebe i sve vas ovde – još manje. Ne ljutim se ni na ove devojke u našim divnim nošnjama. Nisu one krive što ih iskorišćavaju za platu manju od moje penzije. Ja sad idem svojim putem, a vi ostanite na svom. Vidim da ipak ima nade. Hvala, deco…“
Kao što znamo, protest je bio ispred zgrade Pinka, one medijske kuće koja ima nacionalnu frekvenciju, te kao takva učestvuje u oblikovanju svesti nacije, a suštinski služi širenju laži i insinuacija dok nakaradnim sadržajima maskira medijski mrak u Srbiji.
Nedugo pošto je skup otpočeo vlasnik TV Pink je među okupljene poslao mlade devojke, obučene u narodnu nošnju, da nas umesto pogače i soli, dočekaju bananama sa početka priče. Ostaće nejasno šta je veći dokaz nemanja ičega ljudskog u Mitroviću: da li podsmeh onima koji su došli da jasno i glasno izraze svoje negodovanje ili njegovo neartikulisano i nekontrolisano ponašanje dok je sa jedne od terasa pokušavao da ne vidi jasnu granicu koju je ovaj protest podvukao. Granicu između pristojnog, zdravog i kulturnog društvenog ponašanja u odnosu na ono drugo, „pinkovsko“, u svemu suprotno od prvog.
Onu dragu, divnu učiteljicu, dok je mirno odlazila svojim putem, ispratili su pogledi puni suza i saosećanja, ali i odlučnosti. Odlučnosti da se još jasnije povuče granica između ljudskosti i ružičaste šizofrenije.
Danijela Perišić,
OO Dveri Mladenovac