Јавно изнета тврдња бившег потпредседника ФК Партизан Владимира Вулетића да иза стварања криминалне групе Вељка Беливука стоји генерални секретар Владе Србије Новак Недић – представља земљотрес на српској политичкој сцени и довољан разлог за аутоматску оставку комплетне актуелне Владе.
У свакој демократској држави на свету довођење највиших државних функционера у везу са крупним криминалним аферама не би могло бити прећутано и без политичких последица, али у недемократским земљама као што је Србија, где нема независних државних институција и слободе медија, овакав скандал је потпуно забашурен и о њему се ћути.
Одговорност за послове којима се бави генерални секретар Владе није само на садашњем премијеру Ани Брнабић већ и на ономе ко је први довео Недића у Владу и поставио га за генералног секретара, а то је Александар Вучић. Да ли је ово кључни доказ да иза формирања навијачке групе „Јањичари” на челу најпре са Александром Станковић, а потом Вељком Беливуком, заправо стоји лично Вучић, преко генералног секретара Владе који је на ту високу функцију постављен још у време док је он био председник Владе од 2014. године? Зашто се деловање ове навијачке криминалне групе испитује само за период од 2019. године до данас, а не од њеног стварања које се поклапа са доласком СНС на власт, Дијане Хркаловић у МУП, а Новака Недића у Владу Србије? Управо зато да се не би дошло до врха СНС који стоји иза њеног формирања и пружања заштите донедавно.
Још једна скандалозна ствар је изречена и то од стране председника СНС лично. Наиме, у једној од својих многобројних сеанси на ТВ ПИНК Александар Вучић је јавно признао да је био на колегијуму у БИА и да је дао зелено светло и подршку за почетак борбе против организованог криминала у Србији у којој неће бити заштићених. Не само да је ово још један у низу конкретних примера где председник крши своја уставна овлашћења и меша се у оно што нису његове надлежности, већ је ово јавно признање са врха државе да БИА до тада није имала дозволу актуелне власти да ради свој посао у борби против криминала у Србији.
Из свега овога јасно закључујемо да онај ко је дао одобрење да може да се крене у борбу против криминала је исти онај ко је до тада спречавао ту борбу. На овај необичан начин јавно је потврђено да нити једна државна институција у Србији не може да функционише независно од сигнала које добија из Председништва Србије. Ако је моћ председника Србије постала апсолутна – онда таква мора да буде и одговорност за сав криминал и корупцију у врху актуелне власти.
Председник Двери