Изузев Јелене Зорић са Н1, за 48 сати невиђене режимске кампање против Двери и мене лично није ме позвао нити један београдски новинар за изјаву
Већ 48 сати траје до сада незабележена режимска медијска хајка против Српског покрета Двери и мене лично. Због једне ненормалне објаве на Фејсбуку која нема никакве везе нити са мном нити са Дверима реаговао је комплетан врх владајућег режима у Србији: од министара, преко водећих функционера СНС и СПС до последњег одборника и члана СНС у Србији – сви су се огласили као по директиви. Клеветама, лажима, монструозним увредама нема краја из саопштења у саопштење: од Милоша Вучевића, потпредседника СНС, који ме назвао „ментално поремећеним шљамом са изопаченим и болесним умом“ до Александра Мирковића, шефа одборничке групе СНС у скупштини града Београда, који је дозволио себи да напише да „председник Двери Бошко Обрадовић предводи колону болесника, монструма и очигледно психички оболелих људи“. Има ли и може ли горе и даље?
Мислите ли да се било који медиј заинтересовао да се чује и друга страна? Изузев Јелене Зорић са Н1, за 48 сати невиђене режимске кампање против Двери и мене лично није ме позвао нити један београдски новинар за изјаву. Кога занима што је поменуту објаву написао неко ко већ више од годину дана нема никакве везе са Српским покретом Двери? Да ли је то било који новинар питао и проверио пре него што је пренео вест? Да ли се било ко запитао коме одговара оваква објава изузев владајућем режиму? Није ствар само у томе што овакво нешто не може да напише нормалан човек, већ што овакво нешто – као и много шта друго у редовима опозиције – не може да уради неко ко није на вези са полицијским шемама и комбинацијама власти. Већ после 15 минута тема режимских медија више није био аутор ненормалне објаве већ искључиво Бошко Обрадовић и Двери. То могу да упоредим само са примером као када би након отмице несрећне девојчице од стране тзв. малчанског берберина он престао да буде тема, а у медијима се причало само о томе да је поменути манијак члан СНС и да подржава Александра Вучића и његову политику (што је колико знам истина).
Мој лични и став Српског покрета Двери је кристално јасан и неодступан: Двери никада нису нити ће улазити у било чију приватност, а камоли нападати и вређати било чију породицу. То нити је људски, нити је витешки, нити је хришћански. Успротивићу се јавно свакоме ко мисли да је у политици све дозвољено, а за такве сигурно нема нити ће бити места у Дверима. Морамо се разликовати од СНС ако мислимо да се у Србији нешто заиста промени.
Ова злонамерна и брутална медијска кампања која већ 48 сати непрекидно траје говори о томе да је владајући режим спреман да се по сваку цену обрачуна са Дверима и са мном лично, не дајући нам могућност да било где можемо да одговоримо и не постављајући питање како се осећају наши родитељи, деца и породица у целини за ово време? Кога то брига што је свако ко има везе са Дверима назван фашистом, неким ко бије жене, ко пљачка манастире и психичким болесником који силује децу? За режимске медије није битно да ли сви ми у Српском покрету Двери имамо породице и како то све подносе наши најближи.
Не видим друго образложење које може да стоји иза овакве негативне кампање у којој су покренути сви медијски ресурси власти, изузев да Двери изгледа толико сметају да морају бити уништене. Сматрам и да овде нису у питању само Двери које не могу нити да купе нити да уцене, као што су навикли на српској политичкој сцени. Има у овом случају и грозничаве потребе режимских медија да скрену пажњу са других важних политичких тема: од бојкота Скупштине и избора, преко криминалних афера у врху власти попут Савамале, Крушика и Јовањице, до померања фокуса са очигледне издаје српских националних интереса од стране Вучићеве власти на Косову и Метохији, у Републици Српској и Црној Гори. Не бих искључио ни жељу владајућег режима да са дневног реда склони тему мигрантске кризе и свих опасности и последица које чекају Србију с тим у вези, с посебним обзиром на то да Српски покрет Двери сутра започиње своју кампању скупљања петиције грађана против мигрантске политике власти широм Србије.
А шта нас – са овако нацртаним метама на челима – чека током нашег промотивног каравана бојкота који креће ових дана широм Србије, то ћемо тек видети. Оно што је сигурно – ми се не плашимо ове криминалне, издајничке и лоповске власти и ми никада не одустајемо. Видимо се у сваком граду и општини Србије, храбро и поносно истичући да смо ми Српски покрет Двери, модерни конзервативци, хришћанске демократе, светосавски родољуби, политички покрет породичних људи који не седе кући и гледају како им деца одлазе у иностранство и Србија пропада, већ који се боре. А то што им толико сметамо и што нас толико нападају само нам говори да смо на добром путу и да ћемо победити. Јер политичко и медијско зло, мржња и одсуство сваке толеранције за другачије мишљење не станује код нас већ у редовима владајућег режима. А та болест, која вечерас поново има нови круг психотерапије на медијима – мора да се прекине и заустави, и то време се све више приближава. Можда отуда и сва та режимска паника и нервоза.
Бошко Обрадовић
Председник Двери
Фото: И. Милутиновић