Обраћање председника Српског покрета Двери Бошка Обрадовића на конференцији за медије одржаној 13. априла у Лесковцу
Поштовани представници медија,
Велико ми је задовољство да вас све видим и заиста је Лесковац данас у Србији једна од оаза слободе медија и сви ви сте пример једног професионалног и независног новинарства који би могао да важи за читаву Србију. Очито је да некоме смета слободно лесковачко новинарство и да овом заиста скандалозном и нечувеном тужбом, коју је поднело једно београдско и веома блиско власти предузеће „Миленијум тим“ против једног малог локалног лесковачког медија, где тражи судску одштету од 200 хиљада евра и то, веровали или не, само зато што су људи пренели вест са конференције за медије једног опозиционог лидера, неко жели да уништи и угаси и потпуно затвори оно мало слободних медија који су у Србији преостали. Наравно да сам данас, пре свега, овде да бих дао пуну подршку не само „Југпресу“ и ономе што они тренутно преживљавају него и свима вама који у ова, заиста, недемократска времена сведочите шта значи слобода медија и због тога много жртвујете и страдате.
Други мотив због кога сам данас овде јесте да смо ево дан након годишњице од оног трагичног догађаја на мосту у Грделици положили венац и сетили се свих оних невиних жртава НАТО бомбардовања или НАТО геноцида над српским народом из 1999. године. То је наша обавеза и мислим да је сећање на све невине жртве нешто што мора једноставно да буде стављено у темеље ове државе и свих њених надлежних институција. То је злочин који не застарева, Ми нисмо у НАТО бомбардовању изгубили само уништену инфраструктуру, привреду већ и људске животе наших војника и полицајаца, али и цивила, па и деце. Управо у Грделици имате пример оног брачног пара људи који су били тек венчани, двоје дипломираних хемичара који су погинули у том возу. Имате породицу са дететом, дечаком од 6 година, који је такође настрадао, имате заиста трагичне приче о томе колико смо пострадали под НАТО бомбама, а и дан данас трпимо све последице тог бомбардовања бомбама са осиромашеним уранијумом, што тек оставља последице по заштиту животне средине и здравље грађана. То ми једноставно нећемо, не можемо и не смемо заборавити. Правда кад-тад мора бити испуњена и наша је обавеза да о томе сведочимо, не само овде пред домаћом него и пред комплетном међународном јавношћу, и да се боримо за ту правду и истину о нашем страдању под НАТО бомбама.
И трећи повод за мој данашњи долазак у Лесковац јесте да вам најавим нешто што је за наш покрет изузетно важно, а то су две породичне шетње, два протеста породичних људи која се припремају за мај и који ће прво почети овде из Лесковца, у суботу 8. маја, што ће бити увертира за велики догађај који смо већ најавили за суботу, 15. мај, на Светски дан породице, испред Дома Народне скупштине у Београду.
Желим најпре да вас подсетим да је данас 13. април и пуне две године од оног највећег опозиционог митинга против ове власти за ево 9 година владавине Српске напредне странке, када је више од 50 хиљада људи тога дана дошло у Београд. И ја желим данас, овде из Лесковца, да изговорим јавну исповест да смо ми лидери опозиције кривци зашто актуелна власт Српске напредне странке још увек влада у Србији. И ја то овде желим отворено да кажем, као један од организатора тога протеста, као неко ко је предао полицији пријаву за тај протест и био први потписник у име свих лидера опозиције пре две године јер сам у том тренутку био председавајући Савеза за Србију, да смо ми изневерили те грађане који су тога дана дошли зато што нисмо прихватили оно што је у том тренутку била, између осталог и моја идеја, а то је да нема разилажења испред Дома Народне скупштине док се не изборимо за све оно због чега смо тога дана дошли у Београд. Нажалост, остале колеге из опозиције, већина њих, није била за то, ја сам у свему томе остао усамљен, али ево до дана данашњег сматрам да је то била једна од највећих пропуштених прилика опозиције у последњих неколико година.
И оно што се данас дешава, нажалост, не иде на част опозицији. То што не можемо да се договоримо о заједничкој преговарачкој платформи и заједничком преговарачком тиму који би отишао на тај дијалог са влашћу, такође нам не служи на част. Још је већи проблем од тога то што делегација Европског парламента одлаже тај дијалог за јун или чак и јесен, што потпуно обесмишљава читав тај дијалог између власти и опозиције јер избори су већ преблизу. Овде није тема када ће тај дијалог почети него када ће се тај дијалог завршити и да ли ћемо имати бар 6 до 9 месеци за нормалне предизборне услове да би ти избори колико толико били слободни и поштени. И у том смислу желим то да истакнем, посебно овде у Лесковцу који је данас један од центара опозиције у Србији, ми се не залажемо само за ванредне парламентарне изборе него за ванредне изборе на свим нивоима, дакле и за покрајинске и локалне изборе у свим градовима и општинама Србије јер као што у Скупштини Србије нема опозиције тако је практично нема нигде у Србији и заиста су нам потребни ванредни избори на свим нивоима.
Српски покрет Двери, и то је моја порука данас из Лесковца свим колегама из опозиције, неће више чекати никога и ништа. Нити милост актуелне власти да нам дају слободне и поштене изборе, нити делегацију Европског парламента која ће ко зна кад доћи па испада као да чекамо Годоа, нити некакво фамозно јединство опозиције кога очито нема. Ми морамо да изађемо на терен, ми морамо да изађемо у сусрет грађанима и ми морамо поново на улицу. Ја ћу ових дана на Председништу Српског покрета Двери управо и предложити да Двери крену у једну врсту предизборне кампање јер више нема шта да се чека.
У том смислу, ми већ најављујемо прва два догађаја нашег новог изласка на улице и нимало сулучајно први такав догађај ће бити организован управо овде у Лесковцу, по мом дубоком уверењу, једном од највећих жаришта опозиционе активности и места које ће прво дочекати политичке промене у Србији. Зато смо у суботу, 8. маја, овде поново у Лесковцу са породичном шетњом која ће најавити оно што нас чека у суботу, 15. маја на Светски дан породице у Београду када смо позвали читаву породичну и родољубиву Србију да нам се придружи и да покажемо снагу породице данас у Србији. Као што каже слоган тог нашег протеста „За све наше породице“ – да изађемо и проговоримо о свему оном што је проблем, са чиме се суочавају савремене породице у Србији данас.
Један од повода су свакако и три закона која предлаже министар Гордана Чомић, кадар бившег режима и симбол симбиозе између садашње и бивше власти, иза које се заправо крије Српска напредна странка која је истурила Гордану Чомић да сав одијум људи у Србији који су против тога да наша деца имају маму и маму и да имају тату и тату већ да деца треба да имају ваљда тату и маму, сада треба да буде скренут са СНС ка Гордани Чомић, па ако се грађани Србије и читав народ побуни против легализације хомосексуалних бракова под другим именом онда ће за то бити крива Гордана Чомић, а не Српска напредна странка која ју је довела у Владу иако је Гордана Чомић заједно са десет других политичких групација освојила испод 1% гласова на изборима прошле године.
Ко је икада гласао за Гордану Чомић? Ко је икада гласао за Ану Брнабић? Ко је икада гласао за Зорану Махајловић? Ко је икада гласао за све ове људе који данас владају Србијом и крију се иза имена Александра Вучића? Дакле, то нису за нас Чомићкини закони, то су за нас Вучићеви закони о истополним заједницама, родној равноправности и забрани дискриминације.
Кратко ћу вам само рећи зашто смо ми против ова три закона. Сва три закона су антиуставна, антихришћанска и антипородична. Наш Устав јасно дефинише брак као заједницу мушкарца и жене и никакви други бракови у том смислу нису дозвољени по нашем Уставу. Да ли хомосексуални парови и партнери у Србији имају одређене проблеме и они треба да се реше – ми смо отворени да се о томе разговара. Примера ради, ако не могу једни друге да посете у болници, ево им решење, постоје измене и допуне Закона о заштити права пацијената, уведе се институт блиске особе и онда можете да тражите за било кога ко вам је блиска особа да вас посети у болници. Дакле, постоје решења за оно што они наводе да су њихови проблеми, али они неће решавање тих проблема, они хоће легализацију хомосексуалних бракова, усвајање деце и да на тај начин мењају традиционални идентитет брака и породице у Србији. Као што кроз овај потпуно ненормални закон о родној равноправности желе да нашу децу уче да се они нису родили као мушко или као женско него да ће тек у току живота стећи свој родни идентитет и одлучити се да ли су мушкарци или жене. Замислите то, шта ова власт жели да донесе у Србију? Да се пре подне осећате као мушко, по подне као женско, а увече као некакав међупол и да тако сваки дан мењате свој полни идентитет, јер иначе род не постоји у нашем Уставу и зато је и тај закон антиуставан, а ми већ имамо Закон о равноправности полова и Србија је то питање решила на један нормалан и здрав начин.
И на крају измене и допуне Закона о забрани дискриминације којом, веровали или не, враћају вербални деликт и ограничавају свештенике на проповед искључиво унутар богомоља и да неће моћи у јавности уопште на било који начин да се проповеда оно што је учење Цркве и других традиционалних верских заједница у Србији, а све традиционалне верске заједнице у Србији, и римокатоличка, и јеврејска, и исламска су као и СПЦ против истополних бракова и усвајања деце од стране таквих лажних бракова.
Дакле, садашња власт ради нешто што никада Српска напредна странка није предложила у свом предизборном програму, што је противуставно, што је против учења свих традиционалних верских заједница у Србији, што је против нашег јавног морала и то желе преко Гордане Чомић да нам наметну. Зато ми излазимо поново на улицу у суботу 15. маја, а и пре тога 8. маја овде у Лесковцу, али то није једини разлог.
Данас је породица у Србији угрожена у сваком смислу. Угрожене су породичне фирме које ова власт не подржава већ подржава стране компаније које добијају огромне субвенције, угрожена су домаћа породична пољопривредна газдинства, угрожено је наше село и наша пољопривреда, угрожен је свеукупан домаћи економски интерес који страда под влашћу која буквално распродаје наша природна и привредна богаства странцима, а од свих нас прави јефтину радну снагу која ће радити код страног газде.
Угрожено је и здравље становништва данас у Србији, заштита наше животне средине. Угрожен је квалитет ваздуха, воде, земље, хране. Све су то разлози због чега треба бити испред Народне скупштине у Београду, у суботу 15. Маја. Позивам све вас Лесковчане и читав Јабланички округ да направимо добру увертиру за тај 15. мај управо овде у граду Лесковцу у суботу 8. маја на великој породичној шетњи која ће заправо бити најава свега онога што се седам дана касније дешава у Београду, у суботу 15. маја.
Хвала људима из градске органзације Двери у Лесковцу који заиста раде на један изузетно квалитетан начин, који су данас једна од најактивнијих наших локалних организација у читавој Србији и то је био разлог зашто смо одлучили да ова наша нова кампања, да овај наш нови излазак на терен у сусрет грађанима и нови излазак на улицу почне управо овде из Лесковца.
Целу конференцију за медије можете погледати овде: