Данас смо овде испред Врховног касационог суда у Београду, који је преиначио сопствену претходну одлуку да би стао у заштиту банкарског лобија у Србији, да укажемо да банкарске дерикоже не би могле да пљачкају народ да немају заштиту врха владајућег режима и највише судске власти.
Како веровати Врховном касационом суду који је донео две потпуно супротне одлуке по овом питању? Наиме, најпре је 22. маја 2018. године, на седници Грађанског одељења ВКС донет правни став да банка нема право на трошкове обраде кредита ако нису наведени у понуди пре закључења уговора и образлажен да је то из разлога „да клијент ниједног тренутка не буде у заблуди о којим трошковима је реч”. Банке посебно немају право да два пута наплаћују трошкове обраде кредита јер су их већ урачунале у ефективну каматну стопу. На основу овог првобитног правног става донето је више судских пресуда широм Србије у корист по овом основу оштећених банкарских клијената, којима је правоснажно потврђена пресуда да банке нису имале право ни на какве трошкове обраде кредита мимо ефективне каматне стопе, а посебно зато што нигде у уговору ти трошкови нису прецизирани. То значи да није искључено ни да су банке наплаћивале трошкове које уопште нису ни имале. Ове пресуде су чак додатно потврђене одбијање ревизије од стране ВКС а на предлог банака које су изгубиле судске спорове и морале да надокнате оно што су оштетиле клијенте.
После ове вишегодишње уједначене судске праксе уследио је неуспешни покушај измена и допуна, као и посебних тумачења закона у Народној скупштини, којима се желела забранити могућност да банке буду судски процесуиране по овом питању. Пошто је одијум јавности био огроман, власт се повукла и прешла на план Б да банкарском лобију изађе у сусрет преко новог тумачења ВКС. Тако се после три године дошло до скандалозног новог става „да банка није дужна да посебно доказује структуру и висину трошкова који су обухваћени збирним износом трошкова кредита”. Ово је апсолутно супротно начелу савесности и поштења из члана 12 Закона о облигационим односима, о чему је и ВКС заузео став пре овог скандалозног новог тумачења у пресуди усвојеној на седници Грађанског одељења 16. марта 2020. Оно првобитно мишљење ВКС потврђено је и у решењима Уставног суда Србије, што значи да су сви нивои судске власти у Србији имали јединствен став док им неко није наложио да тај став мора да се мења и да мора да се стане на страну банака а против оштећених грађана банкарских клијената. То је, уосталом, противно и европској судској пракси која каже да је на суду да провери „кад финансијска институција не докаже да та накнада одговара стварно пруженим услугама”. Закључак је само један: банке су опљачкале грађане Србије на непостојећим трошковима обраде кредита и када је дошло до судских пресуда да то морају да плате умешала се извршна и судска власт и заштитила банке на штету оштећених грађана. Највећи проблем у Србији данас јесте што су банке економски и правно јача страна од банкарских клијената који ако изгубе и подршку државе и заштиту пред судом немају никаквих шанси против банкарског лобија и пљачке.
Сања Вујановић, активиста за заштиту права оштећених банкарских клијената: Припадник сам групације „CHF Србија“, која окупља људе који су узимали кредите у швајцарским францима и окупили смо се у ово удружење како би нашли начин да се изборимо са тим проблемом. Удружење је формирано 2016. године и тада је штета због кредита у швајцарским францима већ била начињена. Ми смо се организовали како би, пре свега, покушали да сачувамо своје домове, јер 2006. и 2007. године ти кредити су били рекламирани као решење да породице добију свој дом. Подигли смо те кредите дајући поверење страним франшизним банкама за које се касније испоставило да су ту дошле само како би нас опљачкале. Пласирана је вест да смо се морали информисати пре узимања кредита, али је стварност таква да је банка морала нас да информише о последицама уговора које склапамо. Поводом овог проблема, организовали смо три протеста. Приликом једног од њих, 2017. године, предали смо преводе праксе европских судова у Врховни касациони суд и том приликом смо покушали да им објаснимо да ако је у 14 европских држава решен проблем кредита у швајцарским францима на корист клијената, како је могуће да то у Србији не буде решено? Године 2018. и 2019. смо потпуно били „притерани уз зид“ јер сваки пут када смо тражили одговоре од Врховног касационог суда добијали смо исте да ће решити проблем, а да ми будемо стрпљиви. Тада смо и отпочели штрајк кампујући овде, када су и настале чувене фотографије судија Врховног касационог суда како са посла беже преко ограде. Под тим притиском смо и добили одговор да су кредити у индексу швајцарског франка били противзаконити. Гувернер НБС Јоргованка Табаковић говори како они прате рад страних банака и да стране банке које овде послују раде у складу са законима. Да ли је гђа Табаковић икада прочитала законе Републике Србије и ко је њу овластио да чува стране франшизне банке, а не грађане Републике Србије? Народна банка Србије је регулатор целе ове ситуације и НБС је морала да реагује оног момента када је видела да се пласирају уговори у којима стоји променљива каматна стопа, јер каматна стопа не може бити променљива. Може бити фиксна или да се састоји из фиксног дела марже и променљивог дела, зависно од валуте у којој се кредит пласира – у динарима белибора, у еврима еврибора, у францима либора. Искрено се надам да ће ови спинови које власт пушта да су клијенти криви престати, јер да имамо правну државу ми би требало да будемо заштићени.
Целу конференцију за медије овим поводом можете погледати овде: